Да је Србија земља чуда, сви одавно знамо. Поред манастира које је подигла српска властела у раном средњем веку па надаље и који се у већем броју налазе у јужнијим деловима наше земље,  има зидина манастира на нашим просторима, које су подигли неки туђи људи и то на темељима наше цркве.

На подручју Баната, 14 км североисточно од Новог Бечеја и неких 8 километара јужно од Новог Милошева, налази се Арача, један од  најзначајнијих споменика средњовековне архитектуре, или како се прециизније каже, историјски споменик првог реда – једини те важности из средњег века, на овом подручју.

Ове монументалне рушевине које штрче изнад зеленог мора од кукуруза, сунцокрета….датирају из прве половине 13. века, негде око 1230.године и део су Бенедиктанске опатије  коју је подигао непознати мађарски феудалац. Грађена је од опеке, тесаног камена-пешчара и мермера. Ова црква је страдала у ратовима и обновила ју је мађарска краљица Јелисавета ћерка Стевана 2. Котромањића, 1370.године  дозидавши јој  готски звоник.

Рушевине које се сада виде, заправо су последње што је овде грађено. Као и увек, најстарији докази цивилизације, налазе се дубље у земљи. На основу археолошких испитивања, сазнаје се да је комплекс Араче и ближе околине, био насељен још у праисторијско доба. Нађени су остатци  из млађег каменог доба и насеље из раног средњег века.

Сондажом је утврђено да је пре Бенедиктанске опатије постојала нека друга црква из, сматра се, 11. века. Стил градње те цркве сасвим је другачији. Године 1897. др Петер Герец је пронашао камену плочу која припада 11. веку. У њеном горњем делу уклесан је мушкарац са брадом у одећи свештеника који десном руком благосиља на начин источне цркве а левом руком држи свитак или књигу. Плоча још садржи фигуру оседланог коња са соколом, што говори да су ктитори цркве били племенске старешине. Поред главе свештеника и ктитора, која је оштећена, налази се текст урезан на латинском али прилично невешто, те се сматра да је накнадно стављен, преко претходног записа. Како се зна да је у доба од када датира та камена плоча, на том подручју живео словенски живаљ, још од 9. века, није тешко питање  чија је то црква била. Ископани остаци давних народа, развејани су по многим музејима а плоча је завршила у будимпештанском музеју.

Поуздано се зна да је Арача  1417. године била у поседу деспота Стефана Лазаревића. Записано је да је у то време у њој живео деспотов намесник Брајан. Арача се помиње као варош у списима из 1422.  Њу је  1441.  држао Ђурађ Бранковић, који ју је поклонио рођаку Павлу Бирањију, сину босанског пограничног заповедника.У касном средњем веку комплексу Араче придодата  је одбрамбена тврђава ради одбране од Турака. Нажалост, није помогла и Турци су 1551.године насеље освојили и потпуно спалили. Тако спаљено, није се више обнављало. Мањи конзерваторски радови су урађени у 19. веку.

По пећком катастигу од 1660. године, Арача се води као српско насеље. Напуштена је 1720. године, а из ондашњих извештаја се види да је то било због кулука и пореза.

Остаци овог некада, назире се, монументалног здања, проглашени су за споменик културе и  стављени под заштиту државе 16.фебруара 1968.

На овим просторима смењивали су се често народи, обичаји, ратови и примирја. Сада када се погледа тај предео, виде се непрегледна поља засађена неком од култура које овде добро рађају, и та једна, једина  рушевина нечега  и – ништа више.

1716 Прегледа Укупно 2 Прегледа Данас