Рођен је у Мостару 27. маја 1868. године, где је провео већину живота. Отац му је умро у раном детињству, па је живео у породици стрица. Имао је два брата и једну сестру. Пошто је живео у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, потом се вратио у Мостар.

Из Трста се вратио у Мостар 1883. године и ту затекао „необично мртвило“, које је било последица „недавног угушеног херцеговачког устанка против Аустрије“, како пише о њему Владимир Ћоровић. Био је „прво време прилично повучен“, водио књиге у очевој трговини и читао „листове и књиге до којих је могао у Мостару доћи“. Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад.

Највећа дела стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа. У његове песмама има емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ.

1887. постао је сарадник „Голуба“, затим „Босанске виле“, „Нове Зете“, „Јавора“, „Отаџбине.“ Био је 1888. оснивач и председник Српског певачког друштва „Гусле“, које узима за програм неговање песме и развијање националне свести. Затим је изабран за првог потпредседника мостарског пододбора „Просвете“. Године 1896. када је покренута „Зора“ био је један од њених првих уредника.

1902. отишао је у Женеву, али је тамо једва „издржао три недеље; у наивној песми „Ја не могу овде“ он је простосрдачно завапио како не може да поднесе туђину“. 1907. Мостар га је изабрао „као једног од своја четири представника“ за прву скупштину Народне организације. 1908. је „почео да озбиљно побољевати, најпре од камена у бубрезима, а после, иза Светског рата, од тобопарализе.“ „За време анексионе кризе био је, са Светозаром Ћоровићем и Николом Кашиковићем, пребегао у Италију и ставио се на расположење српској влади, као што ће то поновити и 1912. год., на почетку Балканског рата“

У току Првог светског рата затворен је као талац и „у два пута понављаној парници“ оптуживан због својих песама. По завршетку рата изабран је у Мостару за члана Српског одбора.

За његовог живота књижевна критика је истакла два „основна и јака“ осећања у његовој поезији. Прво осећање је „жарка љубав према своме народу“. Од почетка то осећање јавља се, углавном, у три вида: као понос јуначком прошлоћу, као протест против мучне садашњости и као вера у бољу будућност до које ће се доћи кроз борбу и победу која ће представљати васкрснулу прошлост.

Протест против мучне садашњости, као један од видова у којима се изражава родољубиво осећање, налази се често у Шантићевим песмама. Једна од њих је указивање на тешку народну беду проузроковану непријатељским пљачкањем – као, на пример, у песми „О, класје моје“ из 1910. године:

Сву муку твоју, напор црна роба
појешће силни при гозби и пиру,
а теби само, ко псу у синџиру,
бациће мрве… О, срам и грдоба!

Други исказ протеста је оптуживање „обешчашћеног и кукавног доба“. То оптуживање одмерено је према јуначкој прошлости и према захтевима будућности која је такође одређена јуначком прошлошћу. У том духу је, на пример, песма из 1908. године која почиње стихом „Обешчашћено и кукавно доба“.

Током живота је објавио велики број песама, а од дела се издвајају: „Хасанагиница“, „На старим огњиштима“, „Анђелија“, „Немања“ и „Под маглом“. Најпознатије његове песме су: „Емина“ (1903), „Не вјеруј“ (1905), „Остајте овдје“ (1896), „Претпразничко вече“ (1910), „Што те нема?“ (1897), „Вече на шкољу“ (1904), „О класје моје“ (1910), „Моја отаџбина“ (1908).

Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914.

Умро је од туберколозе у Мостару 2. фебруарa 1924. .

Као песник Алекса Шантић формирао се на прелому два века, деветнаестог и двадесетог, и више него и један други припадник свог песничког нараштаја повезао је у свом делу идејне и песничке тежње једног и другог.Рођен у Мостару, он се, после завршене трговачке школе у Трсту и Љубљани, вратио у родни град иу њему остао до краја живота.Прву песму објавио је 1886.године, а прву збирку песама 1891.Осим песама, писао је и поетске драме, међу којима су најважније Под маглом и Хасанагиница (последња је рађена по мотивима из познате народне песме). У Шантићеву песничком формирању, од домаћих песника, поред Војислава, највећи удео имао је Змај, а од страних-Хајне и други немачки романтичари.За разлику од већине песника свог доба, нарочито Дучића и Ракића, који су се све више европеизирали, Шантић је до краја остао веран националним и социјалним идеалима прошлог века.Он је певао о слободи, српству, социјалној правди.Његова муза бежала је,, из луде вреве “ савременог живота, тражила лица,, без лажи и маске “ , у тежњи да се сва посвети народу који јој је вазда најближи срцу (види програмске песме Хајдемо, музо и Муза ). Та њена,, служба “ изражена је често помоћу хришћанских симбола, који чине важно обележје Шантићеве родољубиве и социјалне поезије.Сав заокупљен том високом улогом коју је намена поезији, Шантић, нарочито у почетку, није поклањао већу пажњу песничкој форми, те су његове песме често наилазиле на неповољан пријем критике.Б.Поповић је приметио, поводом треће збирке Шантићеве (1901), да његове песме,, показују све мане некоректног китњастог стила “ . Неугодно дирнут том критиком, Шантић је у даљем свом раду настојао да пише што боље, да му стил буде што коректнији и што једноставнији.Као и други тадашњи писци, радо се прихватао строге и концизне форме сонета иу тој врсти дао неке од својих најбољих песама.Пуну стваралачку зрелост достигао је у периоду између 1905. и 1910.године.Поезија Алексе Шантића креће се у целини између два традиционална опредељења, између личних и колективних осећања, љубави и родољубља, идеалне драге и напаћеног народа.као љубавни песник развио се под утицајем севдалинки, муслиманских народних песама.У његовим песмама дочаран је оријентални амбијент башта, шедрвана, бехара, шарених лептира; девојка која се у њима појављује сва је окићена ђерданима, бујне, изазовне, али ипак скривене љепоте.У некима су толико погођени тон и дух севдалинке да су и саме ушле у народ и почеле се певати као народне песме ( Емина, На извору ). Песник је занесен тим раскошним светом, али он никада није у њему, већ га посматра прикривен, с бојажљиве удаљености.Чежњиво, чулно расположење прелази у тугу због неостварене љубави, промашености у личном животу и усамљености као у песми Једна суза , за коју је речено да,, спада међу најдирљивије љубавне песме у нас, по тону патријахалне и честите искрености “ (Пера Слијепчевић).Шантићева песничка интима прожета је снажним породичним осећањем, њу обасјава пламен домаћег огњишта.У великој елегији Претпразничко вече , оловну тежину усамљености у опустелим дому олакшава сећање на детињство и на идиличне вечери око распламсале ватре на огњишту када је цела кућа била испуњена смехом, песмом и причом, али и утеха коју му доносе песме, и своје,,, и другова свију “ . Осећање братске љубави шири се у његовим песмама у све већим и већим круговима-на породицу, на пријатеље и другове, на живе и мртве српске књижевнике , којима често посвећује своје песме, на цео српски народ, на природу.

И његова социјална и патриотска поезија, у којој је постигао највеће уметничке домете, обасјана је светлошћу домаћег огњишта и прожета његовом топлином.У сонету Моја отаџбина песник отаџбину поистовећује са народом.Она је свуда где се његов народ налази.Учесталост употребе облика личне заменице и придевске заменице у првом лицу открива интензивност песниковог поистовећења с отаџбином и народом.Цела отаџбина је као родни дом, а сви припадници народа као рођене браћа.

Везаност за родну груду и домаће огњиште дубока је и трајна; њено кидање изазива бол у песниковој души.и некима од својих најпотреснијих песама Шантић пева о патњи оних који заувек напуштају своју домовину и одлазе у туђ свет ( Остајте овде, Хљеб ). Више него други песници он наглашава патњу и мучеништво као најважније моменте у историјској судбини српског народа.У песми Ми знамо судбу , за коју је речено да је,, сонет наше историје “, тема мучеништва народа прожета је осећањем његове непобедивости: чак ни смрт не представља крај борбе за слободу него само њен наставак (,, И кад нам мушке узмете животе / гробови наши бориће се с вама “ ). Ова песма је заснована на његошевске схватању слободе и жртвовања за народ иу свом изразу има нечег од Његошеве високе сентенциозности и патоса.

У низу песама Шантић је исказао патњу и величину радног човека, сељака и радника.Међу њима су неке од најбољих које је написао: О класје моје, Моји очеви, Ковач.Песма подземна. Ова последња је посвећена радничкој класи, у њој се осећа победнички ход револуције.У исти круг спада и најбоља Шантићева песма и једна од најлепших у нашој поезији Вече на шкољу (1904.).

1560 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас