Рођен је у Панчеву 1786 године. Умро у Новом Саду 1826 године. Студирао је на Сликарској академији у Бечу. Једно време учио је код њега Константин Данил, а касније и Никола Алексић. Радио је портрете, композиције и појединачне иконе. Од 26 иконостаса које је израдио међу најпознатије спадају они у Пакрацу, Будиму, Зрењанину, у Успенској цркви у Вршцу, Богородичиној цркви у Земуну и у Саборној цркви у Сремској Митровици.

Неокласицизам, као стил епохе заснован на идејама просвећености, неће пресудно довести у питање владајућа каснобарокна схватања ни у првим деценијама наредног века, када се као водећи представник нових идеја истиче АРСЕНИЈЕ ТЕОДОРОВИЋ. На његовим раним радовима види се утицај барокног еклектичног манира Теодора Илића. Већ на иконостасу у Меленцима, Теодоровић се поново враћа каснобарокном еклектицизму. Тек у каснијим радовима, у земунској Богородичиној цркви и будимској Саборној цркви, Теодоровић је јасније исказао своја неокласицистичка опредељења. Она се превасходно очитују на морфолошком плану, у редукцији палете и наглашавању цртежа. Композициона решења његове религиозне слике не показују рационалистичке тенденције неокласицизма.

Теодоровићеве религиозне слике нису прочишћене у складу са доктринама неокласицистичког историјског сликарства, које уместо барокне убеђивачке реторичности стављају у први план истину, засновану на археолошкој реконструкцији. Оне су још увек формулисане на основама барокног симболично-алегоријског склопа и често су сликане према ранијим графичким узорима који су се користили у српском сликарству друге половине претходног века. Теодоровићево црквено сликарство представља у суштини неокласицистичко тумачење барокног класицизма, пропуштеног кроз средњеевропску призму каснобарокног еклектицизма. Он на зидним сликама новосадског храма Св Три јерарха следи она средњеевропска схватања заснована на еклектичком сажимању Маулберчовог каснобарокног илузионизма и Фишеровог неокласицистичког тумачења архитектонске позадине. 49

Теодоровићева концепција простора је још увек каснобарокна, а облак је један од битних формалносимболичних елемената који га дефинише. Однос међу актерима Теодоровићевих композиција заснован је на наглашеној гестикулацији барокне речитости. Они се крећу на барокној позорници у којој значајан део заузима небо. Тек у касним радовима, као на иконостасу будимске цркве Силаска Св Духа, уочљива је тежња да се религиозна композиција уобличи према неокласицистичким схватањима библијске археологије. На композицији Христов улазак у Јерусалим у другом плану појављују се пирамиде и други архитектонски елементи насликани са циљем да што верније географски и временски одреде догађај.

Развој српског барокног сликарства у почетној и завршној фази показује извесне сличности, које се превасходно огледају у неподударности са осталим формама духовног стварања. Српско барокно сликарство се појављује скоро пола века након 1690. године и прихватања барокног културног модела, када су скоро све остале форме духовног живота и стварања биле сасвим барокизоване. Једном прихваћено, барокно сликарство ће остати доминантна форма ликовног стварања и након Темишварског Сабора, када се барокни културни модел постепено напушта, а остале форме духовног живота и стварања уобличавају према нормама неокласицистичког идеала. Разлози за овакво закашњење почивали су на трајној ретроспективности српског барокног сликарства, које је још увек било окренуто црквеним наруџбинама. Доказ за то је и развој портрета, јединог профаног сликарског жанра у XVIII веку, који је имао другачије путеве развитка.

Барокни портрет се појављује већ на почетку епохе и један је од елемената који показују прихватање барокног културног модела. Барокна концепција портрета уступа пред неокласицистичким формама на измаку барокне епохе, показујући потпуну подударност између барока као културно-историјског појма и стила епохе. Еклектицизам бечке ликовне Академије обележио је развој сликарства на прелазу из XVIII у XIX век. Његова конзервативност је очигледна посебно у црквеним наруџбинама где се традиција, ауторитетом последњих каснобарокних мајстора, доследно супротставља прихватању нових схватања.

Продор неокласицизма у српско црквено сликарство могуће је сагледати само условно, у оквирима општих еклектичних превирања европске уметности која у последњим деценијама XVIII и у првим деценијама наредног века показује много контрадикторности и наглашеније одсуство стилског јединства. Жилаво истрајавање каснобарокног сликарства представљало је стваралачку немоћ средине да захтеве наручилаца, пре свега цркве, прилагоди и усагласи са новим схватањима која су наметале теорије неокласицизма.

Нема сумње да је значајну улогу у дуготрајном неговању каснобарокног сликарства имао и владајући јавни укус грађана. Са историјске сцене ће еклектични каснобарокни стил потиснути тек романтичарско сликарство назарена, које окретањем ка узорима кватроћента и религиозној уметности касног средњег века одбацује барокну пикторалну поетику.

 

 

1408 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас