У маглама српске прошлости и даље светле ликови 1300 каплара. Заборав њиховог дела почетак је нашег краја.

 

Судар Аустро-Угарске империје са сељачком војском малене Србије 1914. био је борба Давида и Голијата. Победа на Церу била је скупо плаћена: погинуло је 259 официра а више од 16 000 војника и официра избачено је из строја. Следили су нови окршаји уз масовну погибељ војске. Морал је значајно опао. Било је потребно да се јединице попуне новим, свежим снагама и да им се подигне борбена свест.

У критичним моментима, универзитетска и школска омладина дорасла војној обавези позвана је у службу отаџбини. За седиште и обуку ђачких чета предвиђено је Скопље. Обуком је руководио потпуковник Душан Глишић, ветеран Балканских ратова. Шест чета са више од 1.300 ђака чинило је Скопски ђачки батаљон. Просечна старост била им је 21-24 године. Понајвише њих долазило је са Београдског универзитета, па су сврстани у посебну чету, која је носила надимак „рузмарини“, због младости и нежности младића. У батаљон су укључени студенти са престижних европских универзитета, који су осетили да је отаџбина у опасности и масовно похитали да је помогну.

Скопски војнички логори киптели од снаге младића спремних за бој, али и расправа интелектуалаца и научника у напону стваралачке енергије.

Презирали смо и забушавали мирнодопска вежбања и обуку. Ноћу, водиле су се бескрајне научне и уметничке дискусије и препирања, сентименталисало уз вино, понекад правиле серенаде. Заљубљивали смо се у сваку коју бисмо срели. […] Строги потпуковник често нас је грдио.

 

Потпуковник Душан Глишић био је строг старешина, али су га војници памтили и по очинској бризи. У Скопљу се се на обуци налазили и омладинци из академског певачког друштва Обилић. Једног дана, после обуке у касарни, из свег гласа су певали песму која ће их пратити док буду постојали:

Хеј трубачу с бујне Дрине,

дед’ затруби збор,

нек одјекне Шар планина,

Ловћен, Дурмитор…!

Ужичани – каплари. На фотографији су крстом означени они који су пали током рата

Ужичани – каплари. На фотографији су крстом означени они који су пали током рата

 

Уз тај ехо појави се и озбиљни а строги командант батаљона, Душан Глишић, овога пута сав озарен и весео. Повикао им је: Тако Обилићи, песму хоћу. Хоћу да чује Шваба да Срби немају страха. Омладина је била и остаје носилац народне слободе. Певајте, нек одјекне Шар-планина. Певајте, још певајте!

Обука регрута у Скопљу трајала је два месеца. Младићи су веровали да ће Скопље памтити дан опраштања од ђачког батаљона док постоји, да ће причати причу о величанственом маршу преко Душановог моста, о песми која је надјачавала шум Вардара. Становници су их испратили са цвећем и сузама. Са песмом на уснама, каплари су се укрцавали у воз, живећи за дан када ће ступити на фронт. Једини страх је био да ће их здравствена комисија одбити на регрутацији. Задојени патриотизмом крили су телесне недостатке.

Другог новембра 1914. Врховна команда произвела је све припаднике Скопског ђачког батаљона у чин каплара и наложила им покрет. Распоређени су искључиво на борачке дужности у оперативним јединицама. Каплар Тадија Пејовић писао је:

То је једини пример у историји света, да једна држава – ондашња малена Србија – шаље на фронт […] свој цвет, своју будућност, своју целокупну интелектуалну омладину – и све то као последњу наду за спас своје земље.

Младићи су тада добили легендарни назив „1.300 каплара“. На путу према положајима, у Сталаћу где се састају две Мораве, унапређени су у чинове поднаредника. Безимени каплар писао је породици пред полазак у битку:

Ми смо се сви заверили, да или победимо или да изгинемо јуначки. Шваба неће доћи тамо да пали, пљачка и прља невину чељад. Ми то нећемо допустити.

Милорад Ђорђевић је писао родитељима:

Полазим у овај свети рат потпуно здрав и са највећим одушевљењем. Мислим да ћу издржати све тешкоће рата, али ипак, ако бих погинуо […] немојте жалити за мене јер знајте да сам погинуо славно, бранећи своју милу Отаџбину, да бих осигурао бољу будућност својој браћи, сестрама од вековног нам непријатеља и угњетача – Аустрије.

Погинуо је 1916. као млади потпоручник на Солунском фронту.

Naslovna5-595x400

На положаје су стигли док су биле у јеку борбе на Сувобору и Колубари. Пратила их је киша, чула се потмула грмљавина топова, окруживали су их сакати и рањени, око њих је свуда вребала смрт. У Горњем Милановцу их је дочекао регент Александар Карађорђевић. Ободрио их је завршавајући говор командом „Ни корака назад!“. То је остала лозинка која је Скопски ђачки батаљон пратила током целог рата. Примили су команду над десетинама и водовима. „Добронамерно кочоперни“ подигли су у сељачкој војсци свест о озбиљности ситуације у којој је и омладина пошла у бој. И већ првог дана, у борбама које су беснеле на целој линији, многи су пали.

Жао ми је добрих другова, лепих младића, који би својим радом користили, у миру, у држави. Али, зашто их жалити, оплакивати? Зар нису часно погинули у часној борби? […] Зар би било боље да су умрли на болесничкој постељи? У ове велике дане жалосно је умрети обичном смрћу.

Ове речи записао је један од 1300 каплара, Јован Бабић.

Победе на Церу и Колубари пронеле су широм свете славу пркосне Србије. Од 15. децембра 1914. на њеној територији више није било ниједног аустроугарског војника, осим заробљеника. Младих поднаредника је само у Колубарској бици пало више од 400. У одбрани од Немаца 1915. били су наредници, а у одступању преко Албаније и на Солунском фронту већином потпоручници. До краја рата изгинуло их је две трећине. Погинуо је и потпуковник Душан Глишић. После тешких окршаја, оболео, не мирећи се са чињеницом да је одбрана Србије сломљена, убио се на Качанику 1915. године. Водник Бан Нушић, један од каплара, син јединац дипломате и писца Бранислава Нушића, пише вереници у јесен исте године да му је нека старица прорекла да ће доћи до до тада најстрашније битке са Немцима на Градишту и да ће у њој победити Срби.

Ако буде било суђено да ја паднем у тој прореченој бици, нека те не буде жао. Пао сам за оно што сам волео, за Отаџбину, мислећи на оно што сам волео, на тебе.

Пао је, неколико дана касније.

Потпуковник Душан Глишић, брат потпуковника Александра Глишића, хероја са Куманова

Потпуковник Душан Глишић, брат потпуковника Александра Глишића, хероја са Куманова

У маглама српске прошлости остали су заувек да светле ликови 1300 каплара. У времену превредновања српског историјског наслеђа покренута је и иницијатива за промену назива школе у Љигу која по њима носи име. Заборав њиховог дела почетак је нашег краја. Браћа Николићи из Хомоља, Божидар и Светолик – први студент филозофије а други матурант пољопривредне школе, погинули у близини Смедерева 1915. године. Ђорђе Поповић, син директора Народне банке, добровољац, умро у ропству у мађарском логору.

Потпоручник Миодраг Давидовић, минхенски студент, син јединац председника Владе чика Љубе Давидовића, погинуо у повлачењу преко Албаније. Александар-Шаца Лазаревић, академски сликар, пао је у Колубарској бици остављајући недовршене радове у свом атељеу у Прагу. Стотине и стотине других, многих безимених и непобројаних, остали су на вечној стражи српског Пантеона. Страдао је нараштај који је дисао за Србију и сањао да јој послужи кроз науку и културу. Један савременик био је мишљења да је у српској историји управо ово била генерација која је у миру најватреније живела и стварала за своју земљу, а у рату се најхрабрије борила и крварила.

Извор

2269 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас