пописБлагоје Моша Марјановић рођен је у Београду 09. септембра 1907. године. Одрастао је у родитељској кући престоничког трговца Димитрија и мајке Софије у Ђаковачкој улици са четворо браће и две сестре.
„У моме детињству које сам провео у Београду, у општини Палилула, где сам и рођен, у прво време знали смо за кликере и клис. То су биле наше игре. И у тим играма био сам најбољи. Неко нас је једном одвео да видимо како у порти код Светосавске цркве деца јуре за неком надуваном кожом. Та играчка се зове лопта. Узбуђени и радознали, мој брат Никола, неколико дечака из краја и ја пошли смо да видимо то чудо. И лопта нас је опчинила. Жива, неукротива, чудно је одскакала, летела кроз ваздух…

То нам се допало. Одмах смо одлучили да скупимо паре и купимо лопту. Лутали смо градом и у Балканској улици нашли радњу која је у то време продавала кожне лопте. Нисам ни слутио да ће баш та лопта одредити моју судбину. Тачније, фудбал је мој живот! Од тих дечачких дана до данас он је за мене седиште свега.“

Као дечак је почео да игра фудбал у трећем тиму подмлатка Југославије. Највећи ловац на таленте тог времена, Раденко Милровић је уочио „Мошу“ и одвео га у БСК. Играо је на позицији центарфора и десне полутке и са Александром Тирнанићем је сачињаво чувену десну страну репрезентације и БСК.

За репрезентацију је дебитовао 28. јуна 1926. на пријатељској утакмици против Чехословачке (2-6), у Загребу. Први пут се у листу стрелаца уписао 15. маја 1927. против Бугарске, у Софији када је у последњих пет минута постигао једина два гола на мечу.

Био је учесник Светског првенства 1930. у Уругвају. Играо је у све три утакмице које је репрезентација тамо одиграла. У другом мечу против Боливије (4-0), био је стрелац другог гола. Репрезентација Краљевине Југославије је на том првенству завршила такмичење поразом од Уругваја са 6-1, у полуфиналу. Сачувана је бронзана медаља са овог светског првенства.
Milan Djordjevic stoji peti sleva na desno, Mosa Marjanovic cuci treci sleva

– Наш успех у Уругвају – сећа се Моша – био је прекретница за београдски и југословенски фудбал. Одједном сви су почели да нас гледају с уважавањем, новине су писале о нама, доносиле наше слике, постали смо људи великог публицитета… Београђани су тада певушили песму: „Монтевидео, Бог те видео…“ и били поносни на своје љубимце. Тирке и ја више нисмо могли да идемо улицом а да нас људи не поздраве скидањем шешира. У кафани, келнери би одмах доносили пиће или би нас питали шта желимо, то наручује „господин за оним столом“. Најчешће, ми те људе нисмо знали. Колико ми се пута догодило да ме момак из радње позове унутра, а газда покаже нов енглески штоф, паришку кошуљу или кравату из Беча.

Попричамо мало о фудбалу, спремам се да кренем, а момак ми даје пакет. Трговац само климне главом: „То је за вас, Мошо, за онај гол који ћете дати у недељу“. Имао сам парфимеристу који је специјално за мене правио колоњску воду, свог берберина Саву, који је радио код мајстора Грујића у Призренској улици, обућара који ми је правио ципеле по мери… Тако је онда било.“

Последњи меч у дресу са државним грбом одиграо је 3. априла 1938. против Пољске у квалификацијама за Светско првенство. Тада је Марјановић постигао једини гол на утакмици. Најбољи стрелац првенства Југославије је био три пута, 1930, 1936. и 1937. За репрезентацију је наступао 57 пута и дао 36 голова.

После Светског првенства, БСК је почео да плаћа своје играче. Плате су примали једино Моша Марјановић и Александар Тирнанић, чиме су постали први професионалци у југословенском првенству. Моша је примао високу плату за оно време, 1.800 ондашњих динара, што је за 300 динара било више од Тиркета.

Други светски рат Моша је дочекао као возач Југословенске краљевске војске. Заробљен је 1941. и одведен у логор ”Фирстенберг” код Берлина где је био до 1944. И у заробљеништу је играо фудбал, али за француски логорашки тим. Када је Немцима давао голове наоружани стражар би му претио машингевером: „Мошо, немачког фудбалера смеш само једном да дриблаш!“

По повратку из заробљеништва, посветио се тренерском позиву, радио је у нашој земљи и у Италији. Када се спремао да настави тренерску каријеру у Каиру, доживео је 1961. године мождани удар са чијим се последицама борио више од 20 година, до краја свог живота.

Умро је 1984. сахрањен је у породичној гробници на Новом гробљу у Београду
Благоје Марјановић је свој надимак добио по густој и таласастој коси, „какву имају Јевреји“, па су му пријатељи говорили: „Исти си Моша!“ И остао је заувек Моша.

2psn3af

2812 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас