(Врање, 31.03.1876 — Београд, 22.10.1927)

По тематици он је најизразитији регионалиста међу нашим реалистима, а по психологији ликова, поступку и стилу један од зачетника наше модерне прозе. У својим приповеткама, драмама и романима дао је слику родног града Врања на прекретници између турског времена и модерног доба, онако како су то раније учинили Ј. Игњатовић са Сент-Андрејом и С. Сремац с Нишом. Његова тематика је социјално одређена а у начину приказивања преовлађује унутрашња, психолошка перспектива. Највећу књижевну активност развио је у првој фази свог рада, на прелазу из 19. у 20. столеће, када једну за другом објављује три књиге приповедака, „Из старог јеванђеља“ (1899), „Стари дани“ (1902) и „Божји људи“ (1902), и драму „Коштана“ (1902), а започиње рад на романима „Нечиста крв“ (1910) и „Газда Младен“ (1927).

Станковић спада у оне писце код којих утисци и сећања из детињства имају пресудну улогу у књижевном раду. У више приповедака он је дао поезију младости и некадашњег живота у родном граду (Ђурђев-дан, У виноградима, Нушка). Слика стварности, светла, прозрачна, поетична, помућена је у другим делима откривањем друштвених сукоба и душевних потреса. Станковићев свет, иако временски и просторно удаљен, није идиличан и бесконфликтан. Сукоби су стални и разноврсни, између старог и новог, коленовића и скоројевића, богатих и сиромашних, појединца и друштва. У средишту свих збивања налази се појединац и његова судбина. Тежиште је приказивања на психичким ломовима и унутрашњим потресима, али се при томе никада не губи из вида дубља социолошка заснованост ликова и ситуација. Судбина Станковићевих јунака одиграва се у троуглу сила које чине новац, морал и ерос. Друштвени морал средине те материјални интерес и престиж породице супротстављају се еротском нагону појединца, намећу му своја ограничења и забране — на тој тачки почиње индивидуална драма безмало свих Станковићевих јунака. У више приповедака Станковић је приказао осујећену љубав услед тога што младић и девојка припадају разним сталежима (Стари дани, У ноћи, Они, Станоја, Увела ружа). Међу њима је најлепша „Увела ружа“, лирска, елегична приповетка, написана у првом и другом лицу, у ствари мали лирски роман. Љубавна прича, као и у Дисовим песмама, припада давним данима, сва је у знаку младости, лепоте, свежине летњих вечери и опојних мириса оријенталних башта. Она оживљава у сећању, у тренуцима када од свега тога ништа више није остало.

Станковић открива свет понижених и увређених. Читава његова збирка „Божји људи“, састављена од кратких приповедака и цртица, посвећена је онима који су одбачени од друштва, просјацима и поремећеним, од којих свако живи у неком свом нестварном свету. Више него и један други наш писац Станковић се бавио судбином жене. Жена је главна јунакиња у његовим најбољим делима, у приповеткама „Увела ружа“ и „Покојникова жена“, у драми „Коштана“ и роману „Нечиста крв“. У „Покојниковој жени“ јунакиња се немоћно батрга у мрежи патријархалних обичаја. Она је обезличена до анонимности: најпре сестра своје браће, затим жена свог мужа а после мужеве смрти његова удовица, покојникова жена, увек пред строгим испитивачким погледом родбине и света, као пред очима судија. Истинска љубав стално се потискује и на крају сасвим одбацује. Једина одлука коју је Аница самостално донела животу била је уперена против ње саме: одбила је руку човека кога је одувек волела и пошла за невољеног.

„Коштана“ је најзначајнија од три Станковићеве драме (друге две, Ташана и Јовча, настале су драматизацијом приповедака). То је „комад из врањског живота с певањем“. Полазећи од традиционалне схеме овог жанра, Станковић је написао потресну драму трагичних људских судбина. Две велике теме његовог света, туга за прохујалом младошћу, „жал за младост“ и чулна опсесија женском лепотом, сублимиране су овде у трећој, у теми песме. Народне песме које пева Коштана носе у себи чежњу за лепотом, у њима је живот слободан од свих стега, пун радости и пустоловине, оне су уточиште од сивила прозаичне свакодневнице. Све су личности испуњене том чежњом, песма у овој драми представља својеврсну колективну опсесију, сличну опсесији еросом у другим његовим делима, нарочито у роману „Нечиста крв“.

Тај роман доноси суму Станковићевог приповедачког искуства и његовог познавања човека и света. Заснована као друштвена хроника родног града, „Нечиста крв“ прерасла је у изразит роман личности, психолошки утемељен, а да при томе није изгубила битних обележја друштвеног романа. То је, можда, јединствен случај у нашој књижевности да је постигнут пун склад између социолошке и психолошке мотивације. Лик необичне лепотице Софке, као и ликови других јунака романа, међу којима се издваја снажна личност газда Марка, Софкина свекра, осветљени су изнутра, психолошки или, чак, психоаналитички, фројдовски, али све што се с њима догађа мотивисано је социолошким чињеницама: историјом двеју породица које припадају разним сталежима, сукобом између старог и новог, између старих богаташа, чорбаџија, који бескрупулозну борбу за самоодржање прикривају господским понашањем, и нових богаташа, обично сељака који се спуштају у град, носећи у себи свежу крв, неистрошену енергију и рушилачку агресивност.

Други Станковићев роман, недовршени и постхумно објављени „Газда Младен“, јесте повест о судбини човека који је постао добровољна жртва дужности; просперитету породице он је жртвовао све, па и вољену жену. Уметнички је остварен друкчијим поступком од Нечисте крви. Све је у њему сажето, усмерено на оно што је главно, нема епизода ни дигресија, исказ је најчешће лапидаран, скоро епиграматичан, реченице понекад личе на формуле. Газда Младен делује, пре свега, целином, а Нечиста крв и обиљем драматичних ситуација, у којима извесни детаљи често прерастају у вишезначне симболе. У оба та романа и у читавом свом невеликом опусу Станковић је стваралац необичне, елементарне снаге, који је с великом муком налазио језички израз. Под навалом осећања и слика као да му се перо повија, реченица се заплиће и посрће, глас му постаје загрцнут, муцав, али то је „муцавост генија“ који је више од других наших писаца проникнуо у понорне дубине људског бића.

У свом књижевном дјелу Борисав Станковић (1876—1927) је елегично, али и реалистички вјерно насликао живот старог Врања с краја 19. вијека, када је оно почело да губи обиљежја источњацке касабе и да све више добија чарсијску грађанску физиономију. Станковић је у топлим поетским сликама евоцирао оне видове живота који су били специфицни за тај живописни градић и који су се неповратно повлачили пред налетима новог времена и нових друштвених односа.

До ослобођења од Турака Врање је било типична оријентална касаба, сва у живој и шароликој мјешавини нација, класа и вјера. Поред ага и бегова, који су представљали турску власт и били носиоци феудално-спахијског друштвеног система, својом моћи и богаством истицали су се и домаћи богаташи, такозване чорбаџије. Чорбаџије су у околини Врања имале велике земљишне посједе (читлуке), на којима су, као бесплатна радна снага, радили обесправљени кметови-чивчије. Читлуци и трговина били су извор њихове економске моћи и богаства, које су немилице расипали на уживање и задовољства сваке врсте. По свом друштвеном положају, економској моћи, личном господству и начину живота чорбаџије су биле сличне турској феудалној аристократији, са својим читлуцима или у беговским конацима.

Ниже друштвене слојеве у граду чинили су занатлије, ситни трговци, домаћа послуга, просјаци и Цигани, а на селу слободни сељаци и кметови-чивчије који су радили на богатаским имањима. А кад су 1875. године Турци протјерани и српска ослободилачка војска својим уласком у град обиљежила почетак нове ере у животу тог нашег града, моћ некада силних чорбаџија брзо је нестала. Њихова имања су разграбљена, феудална права угашена, а нова власт и нови друштвени односи брзо су измјенили дотадашњи начин живота старог Врања.

Борисав Станковић је одрастао у породици која је по свом поријеклу припадала чорбаџијско-спахијском реду, али која је у доба његова дјетињства материјално била сасвим посрнула. Родитељи су му рано умрли, па је брига о њему пала на старачка плећа његове бабе-Злате. Свом малом унуку, будућем пјеснику старог Врања, она је с поносом причала о негдашњој слави и величини чорбаџија, а у исто вријеме кришом шила туђе кошуље да би га прехранила. Тако је Станковић упознао и заволио старо Врање кроз бакине приче, и зато се тај неповратно нестали живот усадио у његову душу као „чаробна љепота из бајке“.

И кад се као писац једном приликом нашао пред мотивом из живота новог, грађанског Врања, он је са гађењем и огорчењем бацио перо: „Не, нећу то! Старо, старо ми дајте! Оно сто мирише на сух босиљак и сто тако слатко пада, пада и греје срце…“

Станковић је основну школу учио у Врању, гимназију у Нишу, а правне науке у Београду, гдје је потом и службовао. Кад је стекао књижевну славу и јавно признање, послат је у Париз да употпуни и прошири своје књижевно образовање. Међутим, он се као стваралац најприсније везао за старо Врање. Одуда су му и најбоља управо она дјела у којима је говорио о старим обичајима и патријахалним односима, а то су

приповјетке:
„Из старог јеванђеља“ (1899.),
„Стари дани“ (1902.),
„Божји људи“ (1902.),
„Покојникова жена“ (1907.),
„Наш Божић“ (1911.),
„Његова Белка“ (1921.);

романи:
„Нечиста крв“ (1911.),
„Газда Младен“ и
„Певци“ (недовршени роман);

драме:
„Коштана“,
„Ташана“ и
„Јовча“.

“У кафанама и крчмицама на Дунаву, Бора је налазио ситне људе са промашеним животним циљем. Сваки од њих је имао основну духовну озледу. Сваки је неговао своју рану, не да је исцели, него да је сачува, па тако и себе сачува.

Он је мислио са ужасом на савременог Европејца — као на биће лишено осећаја. Сматрао је да се Европа претворила у збирке оних баналних сличица што их деца купују и пресликавају. Сматрао је да су изгубили смисао доживљаја, смисао света, смисао за пролеће, небо, жубор врела и плавет небеса. Отужан му је био Рафаел — „зар свет и његове тајне, његове слутње и зебње – у глаткоме и празноме Рафаелу? — па бољи су и сами лицедерски колачи са срцем и огледалом“ — говорио је.“  (Станислав Винавер)

5273 Прегледа Укупно 5 Прегледа Данас