БРАНИСЛАВ Б. НУШИЋ рођен је 20. октобра 1864. у Београду. Детињство је провео у Смедереву. У Београду је завршио права. Годину дана студирао је у Грацу. Врло рано је испољио интересовање за позориште и драму: као студент глумио је на сцени Народног позоришта, приликом гостовања Омладинског позоришта, а још у двадесетој години живота написао је прву комедију — Народни посланик.
Његова појава као писца, пре свега као комедиографа, означава успон српске драматургије, заправо ренесансу комедије. Због сатиричне песме Два раба (1887), уперене против краља Милана Обреновића, Нушић је био осуђен и затворен, после чега му је било прилично тешко да нађе место у државној служби.
Одрекавши се својих антирежимских идеја, Нушић је добио службу у ресору Министарства иностраних дела, најпре као писар и преводилац, а затим као вицеконзул и конзул у Приштини, Скопљу, Битољу и Солуну. После службовања у овим местима Косова и Македоније, Нушић је, од 1900. до 1902. управник Народног позоришта у Београду, да би после преврата 1903. прешао у Нови Сад, као управник Српског народног позоришта (1904—1905). Прва његова изведена комедија је Протекција (1889), да би се за њом, необично често, ређале премијере других његових дела.
Тако су до првог светског рата изведена ова његова сценска дела: Протекција (1889), Народни посланик (1896), Прва парница (1897), Кнез Иво од Семберије (1900), Обичан човек (1900), Тако је морало бити (1900), Шопенхауер (1900), Љиљан и Оморика (1900), Растко Немањић (1901), Пучина (1901), Под старост (1903), Наша деца (1903), Грех за грех (1903), У српској кући (1903), Под облацима (1904), Свет (1906), Данак у крви (1907), Хаџи Лоја (1908), Јесења киша (1909), Иза божјих леђа (1909) и Пут око света (1911).
Време првог светског рата провео је као емигрант у Италији, Швајцарској и Француској.
Своје болне утиске о великој народној трагедији и страдањима у рату изнео је у књизи Деветстопетнаеста. Ужаси рата оставили су своје трагове и на његовом драмском стваралаштву: написао је драму Велика недеља, приказану 1929.
У периоду после рата написао је и драме за које се инспирисао историјом: Кнегиња од Трибала, Томаида и Наход, који је и приказан (1923).
После 1929. поново се вратио комедији и до смрти (19. јануара 1938) написао, поред ситнијих шала и скечева, ове комедије: Госпођа министарка (изведена 1929), Предговор (1930). Мистер Долар (1932), Београд некад и сад (1933), Ожалошћена породица (1934), Ујеж (1935), Др (1936) и Покојник (1937).
У његовим рукописима, после смрти, пронађена је и недовршена комедија Власт, која показује изразите сатиричарске тенденције.
Највећи сценски успех доживеле су његове комедије Госпођа министарска, Ожалошћена породица, Сумњиво лице (1923) Народни посланик, Протекција и Покојник.
Оне су се задржале на репертоарима наших и иностраних позоришта све до данас.После, или заједно са Стеријом, Бранислав Нушић је наш највећи комедиограф. Године 1888. Дебитовао је комедијом Народни посланик на нашој литерарној сцени, а свој маратонски ход по театрима Србије и Европе завршио (недовршеном) комедијом Власт, 1937. године.Име Бранислава Нушића постало је једним од блиставих симбола наше културе, уметности, књижевности. Постало је то драго и зрачно име и заштитини знак наше позоришне вештине и уметности, не мањим и име које припада пионирима образовања све млађих нараштаја нашег народа. Комедиографски динамо-метар, који броји преко 100 драмских дела, светли широм наше отаџбине, као да је „укључен“ у народни живот енергијом равној оној Николе Тесле.nusicХумор Бранислава Нушића очаравајући је истинит, као што је његова оштрија сестра-сатира, питома и меланхолична, а не сурова и груба. Изворни, бујични хумор Нушић је слушао у музичкој реторици народа, малих и обичних људи, који на позорници израстају у велике и необичне типове. Импозантно, неисцрпно, незаустављиво дело Бранислава Нушића припада свим људима, не зато што је комедија плебејска, народска посластица, него већма зато што су у осећању смеха и смејурије, комедије и лакрдије, људи и пуноправни и равноправни, без задршке и без зазора.

„Мој хумор изазивајући смех на уснама ублажава суровост живота.“
Бранислав Нушић

Крајем XИX века у Србији се водила битка између старог доба, које је нестајало и новог, које је тек надолазило. Стари системи су се урушавали, а нови тек формирали. Борба се водила на свим фронтовима, при чему су традиционалисти остајали у дефанзиви, одбијајући да се прилагоде новим временима која су незаустављиво долазила, а нови људи, са новим погледима и идејама, без устручавања тежили су освајању нових врхова и рушењу старих и неподесних метода. Политичка и друштвена узаврелост трајала је више деценија, а чини се да ни данас није окончана.

imagesНа пољу књижевности, реализам је почео да замењује романтизам. Тројица најпопуларнијих руских писаца у овом периоду, Чернишевски, Тургењев и Гогољ, јасно су осликавала и свеукупне поделе тадашњег друштва. Чернишевског је следио и поштовао круг око Светозара Марковића, Тургењев је представљао омиљено штиво интелектуалних кругова, а Гогољ је био један од идола целокупне српске омладине. Најпопуларнији писац тог времена, а уједно и најнепосрединији Гогољев следбеник у Србији био је Милован Глишић.

„Како би онда комедиограф, са претензијама да буде хроничар свога доба, могао или смео избећи да се не потчини тој општој појави, а како тек, као што је случај код „Сумњивог лица“, где писац, под непосредним утицајем Гогољевим, хоће да исмеје нашу тадашњу бирократију?“
Бранислав Нушић

Комедија Сумњиво лице у време између два рата, када се појавила, била је актуелна, као и у време режима Обреновића. Нушић ју је дуго скривао, држао је такорећи под земљом, као у легенди У цара Трајана козје уши, док није оценио да је дошао моменат да је изнесе на видело.

НУШИЋ МЕЂУ НАМА

„Деветнаести век афирмисао је два писца који превазилазе своје време и представљају знамења развоја, преображења, континуитета и отворености српског позоришта. На почетку то је био Јован Стерија Поповић са својим многоструким подстицајима, а на крају је то Бранислав Нушић са својом комедиографском аутентичношћу и отвореношћу према свему што игра може да искаже о себи, односно бићу српског народа.

Када су се појавили први текстови Бранислава Нушића, нико у њима није препознао оне есенцијалне театарске вредности које ће надвисити тренутак, одвојити се од наметнутих ограничења и постати изазов онима који желе да се као глумци или редитељи потврде у националном театру. Непожељне реакције на друштвене прилике у век су плод индивидуалног става и не могу да се уопштавају нити објективизирају тако да постану начин комуникације са оним што се приказује. Став о реалности постао је тако једна од одредница којима се утврђује намера, стил и вредност дела неког аутора.

Branislav-Nušić-i-UOМоже ли сатиричност да се преображава у гротеску или фарсу? Да ли лишавање изворне комике у таквим аранжманима садржи макар и основну аутентичност нушићевског духа и стила? На чему овакве поставке заснивају своју веродостојност: ауторској индивидуалности писца или необавезности и амбициозности редитељског поступка? Треба ли подстицати аранжмане у којима ће редитељски егзибиционизам бити основа стила целе представе колико и самог израза? Чије су то заправо творевине? Је ли Нушић тек инспирација или подстицај за необавезно маштање и асоцирање на опште појаве у савременом свету?

Много израженије конфронтације у мишљењу пратиле су судбину Нушићевог „Народног посланика“. По већ устаљеном обичају, позориште се није у први мах истицало објашњењима, препуштајући јавности да сама реагује на сатиричне опсервације писца. То је чињено на доста безбедан начин тиме што је комедија сама упрошћавана и што је уопштавана у амбијенту далеке провинције, где све бива релативно и могуће. Најбезболније било је тврдити да се нушићевски хумор односи на обреновићевско време, а самим тим и простор у којем су могли да постоје и тако замишљени односи. Било је мишљење да је то традиција самог амбијента и да су уопштавања вршена у стилу блиском Кости Трифковићу. Уз то је следило исиитивање мотива како би се нашла објашњења за уобличавање тог истог амбијента и његово дефинисање у друштвеном и моралном домену. При томе се заборављало да је Нушић писац који инстинктивно осећа појаву коју увек посматра као веома комплексан феномен, а то му затим омогућава да варира различите познате елементе како би произвео што бољи утисак.

Да ли свесно или не, тек позориште је избегавало да дефинише суштину Нушићеве комике! Није је много ценило, али ју је ипак непосредно доживљавало. Без обзира колико се форсирало у редитељским аранжманима оно што је забавно или само смешно, било је све очигледније да Нушићева дела садрже у себи и нешто више од тога што тражи унутарње разумевање, дефинисање и преображење управо у простору који мора да садржи све реалистичне елементе живота.

„Народни посланик“ је некад био више забаван а некад сатиричан, али је и овде време постајало све битниј и чинилац у изворнијем тумачењу Нушићеве позоришне литературе.

Комедије Бранислава Нушића не могу се, како је већ испољено у „Народном посланику“, свести на површну забаву, инфантилност и уопштеност, јер садрже у себи све оне суштинске компоненте које живот исказује у одређеним ситуацијама и својствима. Зато је у интерпретацијама ове комедије и утврђено да ликови не садрже једном за свагда оцртане карактеристике, већ да се оне могу развијати, допуњавати колико и модификовати зависно од потреба средине и наравно мотивисаности глумаца.

О „Сумњивом лицу“, као и о другим комедијама, дуго је важила предрасуда да је све познато, проверено и да неких посебних тајни нема. Још за живота Бранислава Нушића, готово при сваком извођењу, понеко би од критичара нашао за потребу да подсети и на узоре (Гогоља) како би обезвредио амбиције које се јављају његовим поставкама. Испоставило се да дело ипак поседује много шири потенцијал него што се приликом оне познате обраде Пере Добриновића у Народном позоришту у Београду деветсто двадесет треће године показало.

Виталност Нушићевих комедија је готово безгранична. Оне се понашају као сећање али и садашњи тренутак живота, стално се значи мењају, успостављајући одређене односе са гледалиштем и опет дозвољавају да се исказују са новим изражајним квалитетима. Тиме се унеколико и обезбеђују она мишљења која стално инсистирају на идентификацији социјалне средине и друштвених прилика.

Када би прихватили таква ограничења, комедије би биле изложене непрекидном понављању и свођењу на одређене шаблоне. Искуство је показало да ликови у комедијама сами по себи представљају не само одређени свет него и веома сложену психолошку атмосферу у којој се тек омогућује лична интерпретација. Није довољно само таленат и углед глумца, уз то и одређена маска, већ се тражи и ишчекује пун живот у сасвим конкретизованој атмосфери и психолошким стањима која носе обележје једног посебног света.

Све је наизглед реалистично, а опет препуно привида и унутарњих опсена апсурда ситуације, те се зато стварају и потпуно згуснута ситуације. У њима нико није препуштен самом себи, све је међусобно условљено, свако другог омогућава и опет дефинише док се комедија формира том набијеном заједничком енергијом у којој је присуство писца управо онај фактор који усмерава целокупну енергију ка узајамним везама и доживљају из којег проистиче хумор праве досетке као израз тако постављених односа. У овим комбинацијама ништа није случајно и зато се не може остати при шаблону, јер свака личност мора бити изграђена увек кроз индивидуалну креацију.

Нушића је могуће пројицирати кроз различите епохе, али је немогуће из његовог дела изузети оне суштинске карактеристике на основу којих се може изразити цело његово стваралаштво. То се запазило још за време његовог живота, пошто ниједна представа није личила на другу, свака је поседовала чак и у најконвенционалнијим формама нешто од природе овог јединственог опуса. Зато се и постављала дилема: где је граница његове стваралачке моћи? Тумачен је на разне начине и у разним епохама. Свуда су га прихватали као савременог писца са готово историјским осећањем за проблеме времена и људи који су у њему живели.

zanka-stokic-branislav-nСмех је код њега, тако, добио шире људске димензије. Он је једноставно људима обезбеђивао аутентичност, рушио сва унутарња и спољна ограничења. То је нарочито било важно, јер је веровао да се живи у беспућу и да стварност не обезбеђује човеку потпуни хуманитет. Због тога је инсистирао на деформацијама у људској природи које управо људе спутавају, своде на марионете, заробљенике сопствених илузија и очај што не могу да изиђу из околности у којима су присиљени да постоје. Смех је стога подршка животу, олакшавање у превазилажењу свакодневних противуречности и олакшавање недаћа. Све то потврђује да је Бранислав Нушић хумору приступао са крајњом трезвеношћу и озбиљношћу и у њему налазио управо израз људске природе. У томе истовремено налазимо уметнички став овог значајног писца.

Због свега овога није изненађење што се дела Бранислава Нушића изводе несмањеним страстима и у последњим сезонама двадесетог века. Позоришта су свесна да ће са Нушићем ући и у наредно столеће. Тада ће бити сасвим извесно да ни представе које су означаване као врхунска остварења нису ништа друго до домети који тек обезбеђују потпуно слободне и неусловљене приступе новим односима и схватањима театра. Нушић прошлости и Нушић садашњости постају оквир за Нушића будућности, јер комедије: „Покојник“, „Др“ „Пут око света“, „Мистер долар“, „Госпођа министарка“, „Народни посланик“, „Ожалошћена породица“ и др. остаће и у свим новим временима и актуелне и неисцрпне.“

Петар Волк

Текст преузет из часописа за књижевност, уметност и културу „БУКТИЊА“ Број 31

2680 Прегледа Укупно 3 Прегледа Данас