0
Постављено 14/01/2013 од Српско Благо у Великани
 
 

Бранко Ћопић

Бранко Ћопић,  рођен је 1915. године у Подгрмечу, у селу Хашани, надомак Босанске Крупе. Основну школу завршава у родном селу, након чега уписује нижу реалну гимназију у Бихаћу. Књига „Магареће године“ настала је по сећању на време проведено у интернату у Бихаћу, такозваном конвикту.

Четири године које је ту провео писац описује као један од најлепших делова свог живота. Након ниже гиманзије уписује Учитељску школу у Бањалуци, где је код Владе Милошевића полагао пријемни испит из језика и музичке културе.

Учитељску школу у Бањалуци Бранко Ћопић није завршио. Избачен је из школе у четвртом разреду због читања напредне литературе. Након тога уписује  се у Учитељску школу у Сарајеву из које је, такође, избачен. Из Сарајева се враћа у Бањалуку, али школу је, ипак, завршио у Карловцу, гдје је прабачен уз помоћ неких професора.

По завршетку учитељске школе Бранко Ћопић одлази у Београд, уписује и завршава Филозофски факултет. За време студирања с времена на време објављивао је приче у „Политици“, посебно када је уредник био Жика Милићевић.

Други светски рат затекао га је на одслужењу војног рока у Марибору у бившој војсци Краљевине Југославије. Ту је доживео распад војске и државе, али се већ на самом почетку повезао с народноослодилачким покретом и од самог почетка до краја рата и ослобођења био припадних партизанских јединица под Титовом вођством. Цело време рата био је ратни дописник заједно с нераздвојним пријатељем и кумом, такође веома познатим књижевником, Скендером Куленовићем.

Други светски рат подстиче га да напише романе „Пролом“, „Глуви барут“, „Не тугуј бронзана стражо“ и „Осма офанзива“, затим приповетке „Роса на бајонетима“, „Сурова школа“, „Љубав и смрт“, „Доживљаји Николетине Бурсаћа“, „Горки мед“, „Свети магарац“, „Људи с репом“ и збике песама „Огњено рађање домовине“ и „Ратниково прољеће“.

Написао је и романе за децу „Орлови рано лете“, „Славно војевање“ и „Битка у златној долини“ (познати су као „Пионирска трилогија“) и „Магареће године“, збирке прица „Приче партизанке“, „Вратоломне приче“, „Приче испод змајевих крила“ и „Дозивљаје мачка Тоше“, збирке пјесама „Чаробна шума“, „Армија одбрана твоја“, „Партизанске тужне бајке“, „Вечерње приче“, „Деда Тришин млин“ и „Несташни дечаци“.

Ћопић је писао и сценарије за позориште и филм. Познат је по комедији „Доживљаји Вука Бубала“ и комаду за децу „Ударници“ и сценријима за ратне филомове „Живеће овај народ“ и „Мајор Баук“.

Дела су му превођена на руски, енглески, француски, немачки, украјински, пољски, чешки, бугарски и мађарски језик.

Цели радни и животни век након другог светског рата Бранко Ћопић је провео у Београду, али је врло често путовао по Југославији и другим европским државама. Многи су за њега говорили да је највећи дечији писац свих времена рођен на просторима бивше Југославије.

Иако је припадао народноослободилачком покрету Бранко Ћопић је, као човек великог образовања, бистра ума, осећаја за правду и праведност и критичког посматрања стварности која га је окруживала веома рано почео да износи сопствена мишљења о неким појавама. Радио је то или отворено или у литератури као писац.

Велики Ћопићеви књижевни учитељи били су, како је сам говорио: Петар Кочић, Иво Андрић, Иван Цанкар, Светозар Ћоровић, Симо Матавуљ, Мирослав Крлежа — али и Милован Глишић, Јанко Веселиновић и Радоје Домановић, а од страних писаца: Сервантес, Пирандело, Гогољ, Горки, Чехов, Бабељ, Зошченко…

Оженио се 28. јуна 1951. године докторком Богданком Цицом Илић. Шалећи се, често је говорио да је и он страдао на Видовдан, када су изгинули и сви косовски јунаци. Кумови на Бранковом и Богданкином венчању били су песници – Скендер Куленовић и Душан Костић.Брачно огњиште Ћопићи су свили у Београду. После јутарње кафе Цица би одлазила на посао, у Дом здравља на Новом Београду, а Бранко је остајао сам. Сам са толиким својим ликовима, причама и емоцијама.

Прво би, кажу, нарезивао оловке, а онда је седао за писаћи сто. Писао је у обичној ђачкој свесци, много деценија. А када му се написано не би допало – брисао је, такође обичном ђачком гумицом. И тако цело пре подне, се док се Цица не би вратила. Она је, уз све друге обавезе, била и први строги читалац Бранкових дела. Осамдесетих година, у време већ проређених, раније редовних шетњи од куће према Калемегдану, када и блиски пријатељи примећују прве знаке пишчеве депресије, Бранко је записао: “Губи ми се златна нит, све иде забораву..”. Да ли је баш тако? Златна нит Бранка Ћопића сачувана је не само у стотинама хиљада примерака његових одштампаних књига, већ и у овој соби из које као да је, само на трен, изашао један занесени дечак и један мудрац.

Године 1968, Бранко Ћопић је написао први тестамент од укупно три колико је после његове смрти пронађено. И у првом, и у другом, и у трећем, сву своју покретну и непокретну имовину, своје ауторско право, сав намештај и слике у стану, оставља супрузи Богданки Цици Илић-Ћопић.

НИН-ову награду добио је 1958. године за роман ‘Не тугуј, бронзана стражо’. Редовни члан САНУ постао је 1968. године.

Иако је био партизански борац од првога дана, носилац Партизанске споменице 1941, Ордена братства и јединства, Ордена заслуга за народ (два пута), Ордена Републике, награде АВНОЈ-а… најпопуларнији и најчитанији послератни писац, Бранко Ћопић је био и једини писац који је због свог књижевног дела имао посебне досијее у Градском комитету Савеза комуниста Београда и ондашњој Удби. А за то има да захвали својој „Јеретичкој причи“ објављеној 1950.године. На трећем конгресу АФЖ-а у свом говору Тито се дотакао Ћопићеве сатире.„А шта то значи“, рекао је између осталог Тито, „када се у једној сатири узму људи од министра, генерала и помоћника министра до ударника, кад се тако трећи обухвати читаво наше руководство државе и привреде. Он је узео читаво друштво и приказао га, одозго до доле, као негативно, што значи да га треба слистити. Такву сатиру ми нећемо дозволити и оставити је без одговора. Не треба се бојати да ћемо га ми због тога што је покушао хапсити. Не, њему треба јавно одговорити и казати једном заувек да непријатељске сатире које иду за тим да разбију јединство не могу да се трпе код нас“.

Бранко Ћопић не би био Бранко да и тој мучној ситуацији није исказао супериорност свога духа, свједочи Јожа Хорват. Бранко је из новина изрезао оно „Нећемо га хапсити… Тито“ – и тај исјечак причврстио на улазу свог стана, како би, ако наиђу неки другови, показао шта им поручује Тито.

Због „Јеретичке приче“  трпео је велике ударе тадашње комунистичке партије на власти и државних органа, па и од самих колега. Таквих прогона је било много, па је књижевни историчар Ратко Пековић то сабрао у књигу „Суданије Бранку Ћопићу“ из које се види на какве је све проблеме Ћопић наилазио у свом књижевном и политичком животу.

Живот Бранка Ћопића је окончан у марту 1984. године код моста преко Саве, испод кога је преспавао када је први пут боравио у Београду, који данас носи његово име.

 

„Лутаћеш дуго свијетом бијелим,
са витешким жаром,
Но једног дана кораком невеселим,
вратићеш се дому старом,
сјетит ћеш се једном свега
и просузит ћеш знам,
као брод без стијега,
лутат ћеш вјечно сам!“
 

                                       Бранко Ћопић

 

 

 

197 Прегледа Укупно 3 Прегледа Данас