(29.01.1934 — 12.02.1961)

Рођен је у Нишу. Године 1953. се преселио у Београд, где почиње да пише песме и да се бори за њихово објављивање. Његове песме показују утицај француских симболиста Валерија и Малармеа, као и филозофије Хераклита. Поред поезије, писао је есеје и критике и бавио се превођењем руских и француских песника. Добио је Октобарску награду Београда 1960. за збирку Ватра и ништа. Крајем 1960. се преселио у Загреб. Наводно је изврсио самоубиство 1961, мада његова смрт до краја никада није расветљена.
Остала је тајна све до данашњих дана. Испредано је много прича и нагађања над његовим мистериозним крајем.

Ноћ између 12-тог и 13-тог фебруара 1961. године, нашла је тело српског песника Бранка Миљковића обешеног о дрво у парку у центру Загреба, у којем је живео дуже времена. У време смрти имао је 27 година. Званични налази говоре да је било самоубиство, док је у то време постојао велики број доказа да постоји могућност да је убијен од стране хрватских националиста. До данас, не постоји конкретан закључак о његовој смрти.
Услед геополитичких прилика у послератној Европи, име Бранка Миљковића није познато ширем аудиторијуму западне Европе. Бранко Миљковић је рођен у Нишу 1934. године. Ниш је у време Другог свјетског рата био сведок масовних погубљења, што се одразило на младог Миљковића и његову поезију која је следила.

Његов таленат и лакоћа с којом се користио и играо речима нису прошли непримећени. 1953. године с родитељима се сели у Београд, у који Бранко стиже са стотинак већ написаних песама, и у којем проводи наредних осам година покушавајући да се истакне у поетским круговима. Убрзо по доласку уписује се на Београдски универзитет, на Филозофски факултет, и ствара пријатеље с другим песницима, Васком Попа и Иваном Лалићем. Млади Миљковић одбија чланство и везу с партијом, што је резултирало у необјављивању његовог песништва. Међутим, његов успех код младих је био очигледан и пет његових песама је објављено у познатом часопису Дело, чији је главни и одговорни уредник у то време био нико други до Оскар Давичо. Убрзо потом следи његова прва колекција песама 1956. године, под називом „Узалуд је будим“, и била је успех код публике као и код критичара. Песма је постала класика, и једна од најпознатијих његових песама. Према Миљковићу, он је једног дана посетио свог комшију у Нишу и видео на зиду слику његове преминуле сестре. Он се заљубио у слику с девојком, и у њено име написао ову песму, за коју је касније говорио да је тријумф песника и живота.

Често је виђен по кафанама Београда, у којем је Бранко водио боемски и безбрижан живот. Међутим услед сталног конзумирања алкохола, умео је показати и своју агресивну страну када је био у пијаном стању, због чега је стално улазио у туче, које је скоро увек губио. Овакво понашање га је често доводило у неприлике с режимом који није желео да толерише такве испаде. На срећу, имао је пуно пријатеља, писаца, који су у то време били веома блиски режиму и који су га избављали из разних неприлика. Као резултат оваквог понашања и неприлика у које би упао, увек би говорио, кунећи се, да више никад неће писати. 1958. године његова друга колекција песама је објављена под називом „Смрћу против смрти“. 1958. године Жан-Пол Сартр посећује Београд као гост Српске академије наука и уметности. Миљковић прима посебно признање од француског филозофа, и њих двојица су се након посете убрзо спријатељили.

У јесен 1960. године Бранко се нашао у окружењу чланова партије и непријатељске атмосфере. Чак и његове блиске колеге су се окренули против њега, што је он тешко поднео, и донео одлуку да заувек напусти Београд, и нађе нови дом у Загребу, у којем га је чекао посао културног уредника Радио Зегреба. По одласку шаље писмо новинама Дуга и одриче се награда које је добио. У Загребу, Бранко је наставио да пише, али и да пије. У посљедњној ноћи његовог живота, виђен је како је пио у друштву неколицине девојака. Према исказу сведока, био је весео, чули су га како је говорио да је завршио с уображеним уредницима, политичким улизицима и партијом, и да је спремао објављивање нове колекције песама. Убрзо након поноћи, напустио је пријатеље за столом, рекавши да мора да се састане с неким. Следећи пут када је био виђен, висио је о дрво у парку.
Неки кажу да се сам убио, јер није више могао да поднесе притисак и ругање, неки кажу да није могао да прежали сукоб с партијом због којих се одрекао својих песама и то себи није могао да опрости, неки кажу да је било самоубиство због неузвраћене љубави. Постоји број сведока који су рекли да је био веома пијан, и да је након напуштања својих пријатеља отишао у другу кафану где је гласно певао српске песме, и да их је, кад су га окружили хрватски националисти, псовао. Ово никад није било званично уврштено у извештај о смрти.
У својој колекцији песама „Извор наде“, написао је епитаф — Уби ме прејака реч. Скоро да звучи пророчки.

Издао је следеће збирке песама:

 1957. Узалуд је будим
1959. Смрћу против смрти (са Блажом Шћепановићем)
1960. Порекло наде
1960. Ватра и ништа
1961. Крв која светли
За збирку „Ватра и ништа“, добио је Октобарску награду града Београда 1960. године.

„Нов нараштај песника, који се афирмише у другој половини 50-их година, дошао је на припремљен терен и већ на самом почетку показао низ предности што су им омогућиле брз продор у књижевност: знатну књижевну културу, познавање страних језика и светске поезије, негованост израза, овладаност разним песничким техникама, преурањену зрелост. У том нараштају јавља се неколико оријентација. Најизразитија је неосимболистика. Њој припада главни песник овог поколења Бранко Миљковић (1934—1961). Он је прекратио живот у двадесетседмој години и тим чином снажно обележио своју поезију, која је од почетка била заокупљена мотивом смрти. Оставио је иза себе збирке „Узалуд је будим“ (1957), „Порекло наде“ и „Ватра и ништа“ (обе 1960), и књигу родољубивих песама „Смрћу против смрти“ (1959), коју је написао заједно с црногорским песником Блажом Шћепановићем (1934—1966). Писао је такоде есеје и критике, преводио поезију с руског и француског. У целом том опсежном раду показао је неуморност и журбу али и уметничку дисциплину и самосвест. Миљковић је песник интелектуалац, уверен да је песма израз патетике ума, а не срца, да се она достиже умом“ и да изражава „стања ума“, а не душевна расположења. По образовању философ, он је веровао да се могу препевати философски системи. Зато се враћао првим грчким философима, нароцито Хераклиту, доводећи у везу њихово учење о праелементима с модерном философијом бића. У песничком изразу тежио је да споји модерна истраживања с класичним захтевима, залагао се за савршенство као највећи идеал песме, сматрао да „нема велике поезије без строге и одредене форме“, био врстан версификатор и један од обновитеља сонета у нашој послератној поезији. Одбојан према традиционалној субјективној лирици, он је на другој страни показао отвореност према неким другим традиционалним вредностима: неговао је социјалну и родољубиву поезију, надахњивао се мотивима и симболима из наше народне песме.“
Јован Деретић, Кратка историја српске књижевности, БИГЗ, Београд 1983.

ПЕСМА ЗА МОЈ 27. РОЂЕНДАН
Више ми нису потребне речи, треба ми време;
Време је да сунце каже колико је сати;
Време је да цвет проговори, а уста занеме;
Ко лоше живи зар може јасно запевати ! Веровао сам у сан и у непогоду,
У две ноћи био заљубљен ноћу,
Док југ и север у истоме плоду
Сазревају и цвокоћу.

Сањајући ја сам све празнике преспавао!
И гром је припитомљен певао у стаклу.
Не рекох ли: ватру врати на место право,
А пољупцу је место у паклу.

И хлебови се под земљом школују;
Ја бих се желео на страни зла тући;
Па ипак, по милости историје,
Повраћајући и ја ћу у рај ући.

За пријатеље прогласио сам хуље,
Заљубљене у све што пева и шкоди.
Док ми звезде колена не нажуље
Молићу се побожној води.

УЗАЛУД ЈЕ БУДИМ

Будим је због сунца које објашњава себе биљкама,
због неба разапетог између прстију,
будим је због речи које пеку грло…
Волим је ушима,
треба ићи до краја света и наћи росу на трави,
будим је због далеких ствари које личе на ове овде,
због људи који без чела и имена пролазе улицом,
због анонимних речи тргова будим је,
због мануфактурних пејзажа јавних паркова,
будим је због ове наше планете
која ће можда бити мина у раскрвављеном небу…
због осмеха у камену другова заспалих између две битке
када небо није више било велики кавез за птице него аеродром…
Моја љубав пуна других је део зоре,
будим је због зоре, због љубави,
због себе, због других,
будим је,
мада је то узалудније него ли дозивати птицу заувек слетелу!
Сигурно је рекла: Нека ме тражи и види да ме нема!
Та жена са рукама детета коју волим,
то дете које је заспало не обрисавши сузе које будим,
узалуд,
узалуд, узалуд,
узалуд је будим — јер ће се пробудити друкчија и нова…
узалуд је будим, јер њена уста неће моћи да јој кажу,
узалуд је будим.
Ти знаш — вода протиче али не каже ништа,
узалуд је будим,
треба обећати изгубљеном имену нечије лице у песку ако није тако
— одсеците ми руке и претворите ме у камен.

СВЕСТ О ПЕСМИ

Мене ничега више није стид.
Клону сунце преко свега. Жељен плод
пун је ноћи. Глас што себе сања, зид
откри у даљини где зазидан ми брод.

У том зиду чувам своју гордост, певам
из те зазиданости лепше но на слободи.
Откуд та моћ да себи одолевам,
а не одолеше виногради родни!

Је ли то чудна жеља да се живи
без себе? Жеља за песмом без песника?
Од прошлости и заборава време што се диви
издајству мога заустављеног лика?

Да ли то значи рећи промени: нећу!
И оставити песму да се сама мења?
Поклонити себе животињама и цвећу
и снагу своју дати глади црног корења?

У овој ноћи мене није стид
што певам из зида лепше но на слободи.
Сунце ми у пети бриди. Блешти зид
на крају пута што никуд не води.

ЛАУДА

Најлепше певају заблуде. О, вали,
Римује се море! Тад смо на жал пали.

Мало је имена исписаних на води.
Сви пузе ил лете, ал мало ко броди
Гордијим морем опасној слободи.
Дан је у себи ноћ, а сунце пали.

Изгуби пут ако путовању смета.
Ах што је лепо и опасно: цветрадицвета!
Посвети горкој звезди уврх лета
Лековити речник биља у ували.
Кроз потајне горе горен лек ти је
Да земљу земљом љубиш век ти је.
Ал ако је у очи пољубиш нек ти је
прозрачан пољубац ко празни кристали.

 
1528 Прегледа Укупно 2 Прегледа Данас