Славонски Брод, (14.05.1824 — Беч, 18.06.1853)

Развитак новије уметничке поезије наше има четири главне периоде које се обележавају и знатним годинама и појавом нових песама. Прва периода обухвата уметничко певање у осамнаестом и прву десетину година у деветнаестом веку, до појаве Јована Дошеновића и Луке Милованова у 1809—1810. години. Друга је периода од тога доба до 1847. или до Бранка Радичевића и П. П. Његоша као народног песника. Трећи одсек почиње с њима и траје, по многим одликама и особинама уметничкога певања, све до најновијих дана, ма да се од године 1880. почиње издвајати и посебан правац који ће, вероватно, претегнути и бити представник свога времена на мерилима познијега историка литерарног.

За књижевну поезију првога периода већ је познат суд који није нимало ласкав. Тај одсек не показује дела која би се могла мерити са делима из неких грана научно-књижевнога рада. И ако је осамнаести век имао тако учене људе, Рајића и Доситија, ипак књижевна поезија која њему припада бејаше незавидне популарности. О правој се уметничкој поезији слабо што знало и из туђих књижевности; за њу не бејаше уопште ни пробуђен иоле живљи интерес. Литерарни историк српски налази узрока тој појави у околности што се књижевност наша од старина кретала у озбиљном кругу; даљи је узрок у времену кад се стаде обнављати књижевна радња српска: у осамнаестом веку главни књижевни правац бејаше философија. Зато ни садржином ни обликом ондашње књижевно певање не може извојевати право на назив уметничке поезије. И ако прво књижевно певање пада релативно доста рано, ипак се кроза сав век оно врло мало усавршава и развија.

Али година 1809. ставља границу таком стању књижевне поезије наше. Те се године јавља са збирком својих песама први лиричар у новијој књижевности српској, Јован Дошеновић, а идуће, 1810, године спремио је своје знатно дело његов сувременик Лука Милованов Ђорђевић. Дошеновић и Лука ударају прве основе уметничкој лирици нашој новијега времена. Периода која настаје с појавом њиховом обележава се осем поменутога још и почетком утицаја немачке романтике и обухвата многа и, с правом, врло знатна имена. У њој се даље, налази познанство с туђом уметничком поезијом, право појимање поезије као књижевно-уметничког израза, разноврсност у облику и богаство у предмету, техника у стиху и песми. Узастопце за поменутом двојицом долазе друга два имена — Лукијана Мушицкога, чији почеци падају у крај првога одсека, и Симе Милутиновића. Мушицки је у књижевној поезији нашој први поета с ауторитетом, а Милутиновић је у уметничкој поезији први представник живота народног на земљишту самосталних напора за слободу. Уз њих и за њима иде прилична чета певача. И тамо где они, у главном, престају, ту, опет у главном, прихватају, с књижевним идејама свога времена, водство Јован Ст. Поповић и Јован Суботић, чији се песнички дар своди у знатно скромније границе, али који су, у доба кад је средина била збиља златна, својим књижевним радом и образовањем учинили српској књижевности и њеном развоју прекрасних услуга, док застава не пређе у руке Бранкове, који књижевни развитак сачека у свему стојећи на народном земљишту и даде му, за поезију, нај јасније одређени правац. „Само народна поезија — лепо вели Ј. Бошковић — и њезин одгајеник Бранко Радичевић стоје од почетка на чисто српском земљишту. Бранко није само уметничку поезију српску развијао у духу наших народних песама, него је и први показао, да она може бити самостална, без туђинске одеће и митологијских шљока и накита… „Песме Бранка Радичевића“ учиниле су прекрет у уметничкој поезији нашој, нарочито у лирској, како садржајем тако и обликом својим. Из његове поезије синула је први пут сва лепота и гипкост чистога српског језика, и милина онога што је на народну направу“.

На тај је начин Бранко препородио уметничку песму српску и створио за њу ново доба. —

Творац те епохе, Бранко Радичевић, родио се у Броду, у Славонији, 15. марта 1824. године од родитеља Тодора и Руже. Породица мајке Бранкове доселила се у Вуковар из Скопља у другој половини осамнаестога века а породица оца његова мало пре тога доба, по свој прилици, из Србије, из округа крагујевачкога, и настанила се у Срему. Родивши се пред Св. Алексија (празник 17. марта) Бранко је на крштењу добио то име, које је, доцније, заменио у књижевности именом по коме је обично и познат. Школу је почео учити, кад му је било шест година, у Земуну, јер му се отац као чиновник селио са службом, где је остао без мајке. Свршивши српску учио је три године у немачкој школи, а по том, сјесени 1835, ступи у Гимназију карловачку, у којој је изучио шест разреда, колико је тада у њој било. И ако се мало стварнога зна из тадашњега ђачког живота Бранкова, ипак је Бранко у свему Српству највише познат као гимназијалац карловачки. Стражилово, Белило и друге локалне посебности, па и сами Карловци — све је то данас познато, искључиво или поглавито, као предмети који су везани за успомену Бранкову. У лето 1841. године, по свршетку шестога разреда, опростио се Бранко са друговима и растао с Карловцима, „местом драгим“. Тај је догађај изазвао у души његовој песму, коју је тек после две и по године — у јануару 1844. — ставио на хартију, а то је његов класични „Ђачки Растанак“. Изучивши, с прекидима, више гимназиске разреде — философију — у Тамишвару, где му је отац био са службом, Бранко је отишао у Беч и уписао се да слуша правне науке, али их не доврши, и ако је био учење привео крају, већ отпочне изучавање медицинских студија. Њихово му је учење прекратила смрт. Сав живот Бранков има управо два дела: у Карловцима и у Бечу. У Карловцима је био живот веселога ђачића — у Бечу младога борца у чети Вука Караџића. Тада у Бечу бејаше и млади Ђуро Даничић с којим се Бранко побратимио. Срећан удес српскога народа саставио их је код Вука да из његових руку приме заставе које су победоносно пронели широм Српства: Даничић заставу српскога језика, Бранко заставу српске песме. „Сад знадем — писала је много доцније Вукова кћи Мина о Бранку — шта бјеше узрок, те онај весели младић чамаше по вас дуги дан у писарници озбиљнога Вука, и ради чега се радоваше Бранко, кад би о сутону ухватио слабога старца испод руке да га одведе до „васер гласије“. Тамо бјеше сваки дан збора и договора, те се на њ сабираху Миклошиђ, Ранке, Карара, Петрановић, Даничић, а приликом и други наши чувени људи“.

Прекидајући школовање и остављајући Беч неколико пута — а у револуционим данима за пуну годину и више — Бранко је живео и у другим местима, понајвише у Земуну, па је походио и Београд, где је, нарочито у омладини, имао својих добрих пријатеља. Приличан је број анегдота које се из тадашњега живота његова знају. Али чим је било могућности да се врати своме бечком друштву, Бранко је одлазио у Беч, где га је, најзад, и смрт покосила.

Обилато помаган од кнеза Михаила Обреновића, Бранко је кушао да тражи лека сухој болести од које се прилично отимао и ако је се није страшио. Па ипак његовом младом животу дође и сувише рано свршетак. Последње дане и часове живота његова казује Мина Вукова: „Потајна грозница циједила му је живот непрестанце, и тада се видјело да му нема лијека. Ходаше, истина, и долажаше Вуку на договор, али сваки дан све слабији. Вук му савјетоваше да се пресели у болницу. Тамо ће му се о трошку кнежеву спремити згодна соба, тамо ће га дворити двије вјеште нудиље; а тамо ће имати свега што му по наредби првијех бечких лекара буде ваљало за исцјељење. С тужнијем осмијехом пристане Бранко и на то, те се пресели у болницу. Ту имађаше сваке његе и понуде, а Вук и Даничић обилазише га често. Мати моја пазила је Бранка као и рођена сина, па није прошло дана да га не надгледа. Радоваше се кад му ко дође, и бјеше још једнако весео. Али и то не потраја дуго… Једнога дана… сјеђаше моја мајка као обично у Бранка. Тога дана бјеше необично узбуђен и њежно држаше обје њезине руке у својима. Тако су дуго сједили и разговарали. Кад мајка пође, те се навратима осврну да га још један пут поздрави, али Бранко с болнијем изразом склопио руке над главом. Поплашена викне нудиље, притрчи Бранку, дигне га у наручје; али сјен самртнијех крила бјеше већ пао на лице Бранково. Још један пут захвално погледа, још се један пут уморно осмјехне, па онда се наже; а оно дивно срце што је толико осјећало, толико се надало, толико хтјело, преста куцати“. Тако је преминуо Бранко 18. јуна 1853. године.

На бечком гробљу св. Марка почивао је посмртни прах песников све до 1883. јула 10., кад је духовним учешћем свега народа српскога пренесен и сахрањен на Стражилову више Карловаца.—

Интиман живот, природу и карактер великога песника српског приказали су поједини сувременици његови у накнадним и непотпуним, кад што противним, сећањима, али се Бранко најлепше приказује својим недостижним песмама.

Први пут је име Бранково изашло на јавност у половини 1847. године, кад је песник пустио у свет позив на прву књигу својих песама. Књига је била у штампи готова до пред крај те године и донела је певање Бранково за последње четири године. После неколико дана изиђе у књижевном органу, београдској „Подунавци“, приказ од Ђ. Даничића. „Мени се све чини — почиње Даничић — да ће се ова година спомињати у српској књижевности, истина не као лијеп данак у години, али — ако да Бог — као освитак томе лијепоме данку“. О самој појави песама и њиховој вредности продужује: „Ја мислим да до данас још није ни један учени Србин овако пјевао као овај Радичевић, а он пјева онако како треба Србин књижевник да пјева… Истина још их је мало, врло мало, који овако мисле и раде као овај Радичевић, али „не бој се мало стадо, јер би воља оца небескога да ти да царство“.

Али се није остало само при такој хвали. Друга — противна — страна устаде и на песника и на његове песме.

То Бранка ипак не омете.

Године 1851. наштампа у Бечу и другу књигу својих песама и посвети је своме добротвору кнезу Михаилу. Трећу је књигу, из заосталих рукописа, издао Бранков отац године 1862.

Педесетих година име Бранково — након смрти његове — поче освајати у литератури, а шесетих година оно већ бејаше симбол књижевнога певања млађега колена. У шесетим годинама изиђе и прво издање скупљених песама његових а за првим дођоше многа даља, тако да је певање Бранково растурено по народу српском до сада у близу стотину хиљада примерака.

Бранко је по дару и по најлепшим песмама својим лиричар. Он се јавио онда кад је Његош био на врхунцу своје снаге песничке, издавши исте године „Горски Вијенац“. Оцењујући их заједно, суди о њима Ст. Новаковић: „Њих двојица показавши у својим делима први између Срба одличне узоре уметне поезије у народном духу, прекинули су тиме колебање међу класицизмом и народно-романтичним правцем, а повели за собом сав нараштај, који је иза њих ступао на поље уметне поезије… Покрај техничке самосталности, једнаке с владичином, Бранко га надвишује уметничком страном својих песама, финоћом и лакоћом која је у његовим песмама ненадмашна. Докле Његош озбиљним и јуначким тоном црногорскога витеза у поезији слика најозбиљније стране народнога живота, Бранко се спустио у најмирисније цвеће поезије срца и сањалачке младости; и докле је Његош за час постао и остао љубимац не само омладине него и озбиљније стране народне, Бранко је завладао срцима нежне стране, у којој су и његови звуци жива потреба. Његове се песме, нарочито лирске, уздижу често до потпуне лепоте, а „Ђачки Растанак“ жива је слика српскога ђака и најодличније дело Бранково“.

Поред „Ђачкога Растанка“ који је стекао оправдани назив песме над песмама, истиче се — и ако друкчијим смером — „Пут“, јединствена сатира на ондашње књижевне, уопште просветне и друштвене прилике наше. За њ вели Св. Вуловић да је морао бити идејама Вуковим од огромне помоћи као што је и Даничићев „Рат за српски језик и правопис“ у ствари био помоћна војска. „Без ове помоћи Бранкове Даничић не би имао онога успеха који је имао, јер се на Бранка осу готово сва ватра противничка, те Даничић могаше лакше продрети“.

Осећање — без кога нема песме — не износи Бранко, као већина песника, увек непосредно: за своје осећаје он тражи махом слику која ће бити тумач онога што је у души песниковој. Рекли бисмо да је и у томе Бранко био у првом реду ученик српске народне песме, као што је народним стихом — десетосложним — велики број песама и испевао, употребљавајући уз то понајчешће и стих осмосложни …

У часу тужног расположења, кад се песнику чинило да је дошао рани крај његову животу земаљском, сећајући се својих песама недопеваних, растајао се болно од њих:

Тедо дугу да са неба свучем,
Дугом шарном да све вас обучем,
Да накитим сјајнијем звездама,
Да обасјам сунчаним лучама.
Дуга била па се изгубила,
Звезде сјале па су и пресјале,
А сунашце оно огрејало
И оно је са неба ми пало,
Све нестаде што вам дати справља — —

Та тугованка, таква исповест срца песникова, казује најлепше чега има у оним песмама које није морао тако ожалити. Такав накит био је и остао слава гусала Бранкових — част српске књижевне поезије.

Текст преузет из књиге: „Знаменити Срби XIX века“, Андра Гавриловић, Друго допуњено издање, Научна КМД, Београд, 2008.

1272 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас