1331. – 1354.
Душан је једна од најизразитијих и најпопуларнијих личности у нашој историји. Под његовом владом српска држава средњега века попела се на врхунац моћи и достигла је највећи обим. Душан је прогласио српску патријаршију и крунисао се за цара. Због тога је он доцније, у доба ропства и потиштености, сматран за представника српске националне и државне славе и снаге.
Он је назван Душаном Силним, а обновљење Душановог Царства постало је симбол националних жеља и идеала српскога народа. „Осветити Косово“ и „Обновити Душаново Царство“ биле су столећима лозинке, у које се уносила сва интелектуална, морална и национална снага целога српскога народа.
Силни Стефан III Душан I Стефанов Неманић VIII цар Срба и Грка. У доба када је Душан дошао на престо српска је држава била у напону снаге. Од Немањина времена она је готово стално напредовала и јачала, материјално благостање повећавало је број становника, и тиме се повећавала радна снага и војска, отварање нових и јача експлоатација старих рудника, крчење шума, рационалнија обрада земљишта на све већим површинама, све већи увоз и извоз и све живља трговина у земљи давали су, и држави и владаоцу и властели и цркви и народу, све веће приходе, а то је све заједно дизало благостање, материјалну културу и државну снагу.

Али, том напону материјалне, државне и народне снаге није одговарала унутрашња консолидација. Хетерогени и сепаратистички елементи још увек су сеосећали у држави и још су били доста јаки. Поједине области још увек су теглиле на своју страну, а нису схватале да посебне обласне интересе треба подредити општим и државним; поједини великаши још увек су пре свега радили на томе да утврде своју власт и свој утицај, и никоме за љубав нису су били вољни да жртвују своје интересе.

Када је дошао на престо, Душан је био сасвим млад човек, било му је тек 22 године. Савременици пишу о њему да је био импозантна појава: необично висок, крупан и снажан човек. Својом висином и снагом издвајао се од свих људи свога доба. Један савременик са запада, који га је видео, пише о њему да је био „у своје време између свих људи на свету виши телом, и страшан у лицу“. Храброст своју и умешност показао је у битци код Велбужда, а лукавство и готовост на све, кад су у питању његови планови и интереси, у начину којим је дошао до престола.
Мада веома млад, Душан је имао за собом бурну прошлост. Та прошлост није могла остати без утицаја на образовање његовог карактера. Доба кад дечко почиње да посматра и да мисли, њега је стигло у Цариграду, где је био у заточењу са својим оцем Стеваном Дечанским. Кад му је било 13 година, он се са оцем вратио у Србију.
Успомена на време проведено у Цариграду остала је без сумње жива у његовој памети, и та успомена прве младости вероватно је доста допринелада се у њему доцније, после великих политичких и војних успеха, јави жеља да као владалац уђе у престоницу византиских царева на Златном Рогу, где је некада као заточеник боравио, фантаста жеља, због које је он у својим рачунима често губио реалну подлогу под ногама, што иначе није био његов обичај. Кад је узео власт у своје руке, Душан је добио доста велику државу, чији су извори за материјална средства били знатни и која је имала доста велику војску. Могло је изгледати да бреме, које је он преузео на себе, није тешко, и да је он у завидном положају.

Али, није било тако. Напротив, Душан се, при доласку на престо, нашао у веома тешком положају. Нови владар затекао је, и споља и изнутра, много замршених и нерешених питања. Међутим, од првог дана Душанове владавине видело се и осетило, и у Србији и ван Србије, да је на престо сео човек који је потпуно дорастао у сваком погледу тешким приликама у којима се нашао. То се особито видело за време грађанског рата у Византији, који је настао после смрти Андроникове, када су се обе стране отимале о наклоност и помоћ Душанову, и чиниле му због тога велике уступке и још већа обећања. Онда је он без великог војног напрезања заузео већи део византиских земаља на Балканском Полуострву, где субили последњи остатци некад силне византиске империје.

1b28798188У тој борби за наследство Византије није он видео ниједну државу, која би му могла бити такмац или му озбиљно оспорити то наслеђе, у коликосе, већ у току првих година грађанског рата, све више испољавала слабост Византије у сваком погледу,и уколико су Душанова моћ и слава више расле, утолико јача је била његова жеља да српска држава наследи Византију, а он да заузме престо византиских царева.
Али, Душан је тачно видео да је његова држава сама собом, и војно и културно и економски и по броју свога становништва, још сувише слаба да простим завојевањем изврши тако тежак задатак.

Стога је он тешко питање о начину на који би могла српска краљевина заменити Византију решио на тај начин што је замислио да његова краљевина треба да постане српсковизантиска држава, у којој ће у областима у којима је некад господарила Византија владати византиска култура и византиска државна организација, али ће сви носиоци државног уређења идржавног живота, дакле сви војни, административни и црквени управници и великодостојници, бити узети из крајева који су сачињавали језгро првобитне српске државе.
У лето 1342. године пратио је Душан своју жену Јелену, која је била пошла у посету своме брату, цару Александру. Она је пошла у Бугарску свакако са задатком да се са братом разговори о приликама у Византији, поводом грађанског рата који је тамо био у јеку. На путу, негде у Морави, стигли су краља и краљицу гласници, који су јављали да је у Србију добегао царски намесник и претендент на византиски престо, Јован Кантакузен. Он је молио загостопримство у Србији и за састанак са Душаном.

Душан и Кантакузен склопили су савез и ушли у заједничку акцију. Основан на супротним интересима, а извођен са пуно неповерења, њихов савез се морао при првом неуспеху распасти, тим пре што је цариградска влада чинила Душану предлогеда напусти савез са Кантакузеном и стављала му за ту услугу у изглед велике уступке. Душан је ушао у преговоре са цариградском владом, јер му је изгледало да ће са те стране моћи извући више користи за себе, и стога је са задовољством или бар не нерадо примио глас да је Кантакузен, у страху да Душан то не учини, после кратког заједничког рада, раскинуо савез и почео акцију против Србије.

Душан је такав поступак свакако и очекивао, и тај корак Кантакузенов тешко да га је изненадио. Прелаз Кантакузенов из савеза у непријатељство није Душану у његовим предузећима много нашкодио, као што му, са друге стране, и приближење цариградској влади није много користило. Неуспех у једном сукобу са Кантакузеновим савезницима, Турцима, није, међутим, спречио његово напредовање: у октобру 1345. године Душан је ушао као победилац у тврди Серез.

Заузеће Сереза имало је необичан значај. Серез је био, после Цариграда и Солуна, најзнатнији град у држави, он је био један од најважнијих стратегиских тачака на путу за Цариград. Заузеће Сереза завршавало је и утврђивало Душанова освајања на југу.
Кад је Душан, крајем октобра 1345. године ушао у Серез, он је јасно видео да је први део његовог плана, о замени византиске империје српско-византиским царством, испуњен. Он је сада владао већином земаља које су још недавно чиниле језгро византиске државе, и њему је изгледало да је падом Сереза српској војсци отворен пут ка Цариграду.

Освојењем Сереза Душан је био необично задовољан, и хтео је да после тога важног догађаја и формално констатује велику промену, која је изведена последњих година његовим освајањима и променом односа сила на Балкану. Он је сматрао да после свега што се десило последњих година, и после великих завојевања, учињених у последње време, облик његове државе не одговара више њезиној садржини, и стога се, одмах после уласка у Серез, прогласио за српско-византиjског цара. Проглас царства требало је да утвди ново стање и датачно обележи крајњи циљ Душанових политичких комбинација и намера.

Душан је, наравно, одмах знао да његов проглас за цара неће имати великог значаја, ако та титула, положај, углед и власт, што их она собом доноси, не буду признати, пре свега, од меродавних фактора у самој држави. У том погледу нису, по Душановом уверењу, биле у питању земље које су чиниле првобитно језгро његове државе, ни крајеви које је он освојио, а који су били насељени нашим живљем. За њих је било ван сумње да ће признати ново стање ствари, јер су ти крајеви прогласом српско-византиjског царства добијали у сваком погледу. Могло се са разлогом претпоставити да ће они ново стање признати без противљења.

Стога је Душан обратио своју пажњу у првом реду на  то да ново стање ствари приме и признаду пре свега грчки поданици његове државе. Они су једини били у питању, кад је требало установити и признати српско-византиско царство, и они су једини могли том новом државном облику дати потребан легитимитет. Не само због политичког, него и због религиозног момента, Душан је са разлогом мислио да питање о признању царства треба  свршити на терену последњих његових освајања.

Свештенство је у Византији, већ и иначе, својим великим утицајем, било веома важан фактор у држави, а у питању признања појединих личности и  државног облика, његов је пристанак био не само од првокласне важности и значаја, него и неопходан предуслов, без којега се велике и важне промене никако нису могле дефинитивно изводити. Особито је признање цркве било потребно тамо где је могло изгледати да је извршена ма каква самовоља, незаконитост или узурпација. Душан је осећао да његов проглас српско-византиског царства  представља тај случај, и да ће његови непријатељи и противници новога стања моћи оспоравати легитимност његових поступака, па је због тога обратио нарочиту пажњу на то да добије са најмеродавније стране признање легитимности за изведене промене и за проглас царства.

За место, где ће се извршити проглас патријаршије и обавити свечани чин крунисања за цара, изабрано је Скопље. Избором Скопља за крунисање требало је истаћи да јеново царство у ствари наставак српске државе. Ако је чин проглашења царства у Серезу, у грчком граду, могао изазвати сумњу и пометњу у питању који ће фактори у новом, српско-византиском царству бити носиоци и представници државног живота, чин крунисања поставио је то питање ван сваке сумње. Избором Скопља за место крунисања, цар Душан је још једном показао своју вољу, да у новом царству српски елеменат буде носилац целокупног државног живота.

На ускрс 16. априла 1346. године извршено је свечано крунисање Душаново за цара. Пре тога на неколико дана проглашена је била, на сабору српских епископа, коме су присуствовали и трновски патријарх, охридски архиепископ и изасланство светогорских манастира, српска архиепископија за патријаршију. Нови српски патријарх, Јанићије, бивши Душанов министар иностраних дела, венчао је после тога Душана за цара, а сина његовог, десетогодишњег Уроша, за краља.
Шеснаестог априла 1346. године требало је да српски народ уђе у нов одсек свог државног и националног живота. Да није ускоро после тога османлиска најезда уништила све резултате напорног рада српског народа од неколико векова, можда би тако и било. Овако је проглас царства само епизода у историји српскога народа.
У цара Душана је била чудна смеса реалних погледа на ствари и нереалног схватања прилика, грубих поступака и сентиментално-романтичких наступа, испуњених са пуно осећајности. У томе погледу он је био прави син свога народа. Стога се у његовом раду мешају и укрштају поступци трезвеног, искусног политичара и поступци човека који зида куле по ваздуху, а не води довољно или не води никако рачуна о реалним чињеницама.

Зграда коју је Душан подигао стајала је на трошним темељима, и она се, већ неколико година после његове смрти, срушила сама собом, без великог потреса. Крајеви, који су лабаво и само споља били спојени са државом, а нису били са њом органски везани, нити су се били стопили у једну целину, одвојили су се убрзо, без велике муке и великог потреса, од првобитне српске државе. Јужне области, са претежно грчким становништвом, са другом културом и другим традицијама, осећале су се у српској држави као у туђој средини, и чим је нестало Душана, који је својом енергијом држао у заједници разнородне елементе у држави, јужне су се области одвојиле од државе, са којом су биле везане лабавим везама, и у чијој су се заједници нелагодно осећале.
Али, мора се признати да нереална политичка концепција Душанова није била само резултат његових романтичних погледа и жеља. Кад је дошао напресто, он није имао план о стварању великог српско-византиског царства. Он није био обичан освајач, који ради славе, пљачке и проширења своје државе води ратове и осваја туђе земље. Душан је на политику, коју је водио, и на освајања, која је чинио, био нагнан приликама и догађајима. Његова политичка концепција формирала се у њему тек постепено, током времена, под утицајем развитка догађаја и под утицајем његових успеха. Првобитно је он радио само на обезбеђењу државних интереса, како му је у тај мах изгледало потребно. Тек постепено увучен је он, делимице против своје воље,у шири круг политичке акције. Кад је једном ушао у тај велики посао, он није могао из њега да изиђе, све и да је хтео.

Један је догађај изазивао друге, једна је ствар вукла другу, једно је предузеће повлачило за собом остала. Све ако је Душан у појединим моментима, особито у почетку своје велике акције, и помишљао на то да се посао, који је почео, и ствар, у коју је ушао, неће моћи извести и  добро свршити, он није имао моћи и ни у којем тренутку могућности да се повуче и да напусти несигурно и ризично предузеће.

После су га лаки успеси, таштина и државни интереси вукли неосетно све даље, и он је све више губио осећање да је напустио реалну подлогу под ногама и да води државу у несигурну будућност. Пошав једном тим путем, он је морао наставити по њему, и против своје воље, гоњен приликама, које су биле јаче од њега. У том лежи трагика Душанова и трагика његове државе, а добрим делом и трагика српскога народа. Од Душановог дела остала је српском народу само успомена на једну епизоду славе и моћи, која је доцније, особито за време робовања, преко традиције, утицала на национално васпитање и на јачање моралне снаге у народу.

Аутор:Станоје Станојевић (Сви српски владари)

2983 Прегледа Укупно 3 Прегледа Данас