Илија Станојевић (Београд, 7. август 1859. – Београд, 8. август 1930.) је један од настаријих српких глумаца, први српски режисер, један од првих филмских глумаца на српским просторима.
Био је међу најпопуларнијим комичарима свог времена. Написао је комедију „Дорћолска посла“, а са Јанком Веселиновићем комедију с певањем „Потера“. Снимио је први домаћи филм 1911. године. Филм се звао „Карађорђе“. Чича Илија је био и режисер и глумио је турског пашу и убицу Карађорђа.

Током живота заљубљен у своју Скадарску улицу или Скадарлију, њену боемију, као и комшијски Дорћол, омиљен код позоришне и читалачке публике, а и код оне која се редовно окупљала око кафанских столова „Дарданела“, „Три шешира, „Два јелена“, Вука Караџића… Он је за живота постао жива легенда старог Београда и Скадарлије.

У зиму 1928. године, када му је тешко оболела бешика, штампа је забележила да Чича Илију Станојевића и поред болова не напушта добро расположење: „Негује ме лепо др Коен, мој стари Дорћолац“, причао је у санаторијуму „Врачар“. „Он ме је и секао. Није ме опијао. Питам ја: ‘Да упалим, докторе, једну цигарету? – ‘Упали, Чича“, каже он. – И ја тако пушим, гледам кроз прозор операционе сале наш „Мањеж“ (данас Југословенско драмско позориште), а доктор сече. Боли мало, али може да се трпи. Ићи ћу у Врњце чим се придигнем“. Била је потом потребна озбиљнија операција, али Чича Илија није, као и већина првих уметника, током живота уштедео ни динара. Зато је преко штампе 3. децембра упућен апел за помоћ прваку београдског позоришта. Уочи операције новинар Синиша Пауновић обишао је Чича Илију у болници. Иако је измученом глумцу из стомака извиривао дрен, он је и даље био „ведар, насмејан, склон да направи какав духовити виц, и да исприча анегдоту“.

Венчање са Чича-Маријом

Обавестивши га да ће у Народном позоришту бити приређена представа за његову операцију, новинар му каже: – Замислите да сутра можете да слушате и гледате пренос из позоришта у вашу част за излечење. – Не, никако – одговара одречно Чича Илија. – Нудили су да ми овде инсталирају један радио-апарат, а ја кажем: не! Уосталом, знам све шта ће да буде тамо: Нушић ће да ме „отрцава“, Дуја Николајевић да ме хвали, па ме на крају изгрди. Добрица (Милутиновић) ће да декламује његову „Тамару“. Ха, ха! Али, шта бих ипак волео да чујем. То би било хор „Обилић“, па војну музику, па Ткалчића. Јер, њих би могао да слушам и да не осетим потребу да им што одговорим, али Бен Акибу, Дују, Добрицу, слушао бих само под условом када би инсталирали један радио-микрофон, на који бих могао и ја њима нешто да гукнем.
Издржавши и последњу, трећу операцију, почетком 1930. године, Чича Илија се вратио вољеној Скадарлији, где је неколико деценија становао са својом верном дружбеницом Маријом – Марицком Арсенијевић. Док су се пријатељи из „Три шешира“ и „Два јелена“ питали колико му је још преостало живота знајући да је оболео од рака, на опште изненађење, „Политика“ од 4. фебруара 1930. крупним словима објавила је вест под насловом „Венчање Чича Илије Станојевића“. Следио је опширан извештај из кога је овај одломак: „Јуче с у седам часова изјутра у Топчидерској цркви венчао Чича Илија Станојевић. Није то најновија Чичина шала: он се заиста венчао. Није то непромишљени поступак једног старог човека. Чича је јуче учинио један леп и великодушан гест. Буран је био живот најомиљенијег београдског глумца и нашег најтипичнијег боема. Деценијама је он господар Скадарлије и њена најомиљенија личност. Многе је зоре у њој дочекао и безброј флаша испразнио. Много је ‘Ивкових слава’ прославио, не само на позорници, већ и у стварности. Кроз небројане дуге ноћи разбијао је тешке Миткеове дертове – од ‘Бумса’ до ‘Два јелена’ све до ‘Три шешира’. Београђани су се питали како Чича све то издржава, али мало је њих знало да Чича Илија има своју Марију, једну добру стару жену која се о њему брине као о малом детету, која га негује, пази, која му кува оно што он воли да једе, која му држи кућу у реду и негује кад се разболи. Чича Марија није се видела. Она је досад била стално иза кулиса Чичиног живота, тако пуног најразноврснијих доживљаја. Али, она је увек бла ту, кроз скоро пуних тридесет година. Она му је замењивала мајку и сестру. Ето, зато је Чича решио да јој се достојно одужи, да јој да најлепше и највеће благо које има: своје име“. Прави разлог што се Чича Илија није раније с Маријом засновао праву брачну заједницу био је непремостива препрека: његова прва супруга Лујиза с којом деценијама није живео, а није се развео код црквеног суда. Тек кад је неколико година раније Лујиза умрла, домаћица Марија предложила је Чичи да се венчају ради наслеђивања права на пензију, али он је то непрестано одлагао, о чему је она сведочила: „Е, само да је хтео раније да се венчамо, сада би било све у реду. Него, веровао је да ће непрестано живети. Има времена, говорио је, сутра ћемо, прекосутра! И тако је изгубљено право за пензију.“ Ипак, пола године пред смрт Чича Илија је одлучио да своју домаћицу доведе пред олтар Топчидерске црвке. На венчање, аутомобилом, заједно са Чичом и Маријом стигао је кум-новинар Тоша Паранос и стари сват, трговац Ђорђе Биба. Са њим поред глумца Милорада Гавриловића био је и власник „Три шешира“ Стојан Крстић. После обреда, младу, младожењу и госте је чекало славље код „Три шешира“.

Све док је могао да се држи на ногама Чича Илија је често прелазио од своје куће у ту своју омиљену кафану „Три шешира“, где је све ређе забављао пријатеље ведрим, али и тужним причама. Сећао се својих славних, многих улога, а нарочито Кир-Јање, Калче, Миткета, Вула Пупавца, Јованче Мицића, Папа-Неска. По запису Боже Ковачевића, радо је причао ненаписану приповетку о удесу старог глумца чија скица гласи: „Одавно заборављен стари глумац шуња се у сумрак пред почетак представе око Народног позоришта. Нико га више не препознаје, нити сећа, ми млађе колеге као ни млади људи који чекају пред улазом да се увуку без карте. Он, већ излапео, прилази и у узлогу чита позоришну листу. Даје се комад у којем је он давно носио главну улогу. Сричући онај низ имена, стари глумац присећа се блештаве сцене и себе младог, лепог и заносног на њој коме одушевљена публика с поклицима пљеска од одушевљења. Један, као сенка, одрпан, стоји он пред осветљеним позоришним излогом, и онако изгубљеног публика га носи к улазу, али га тамо неумољиви портири одгурују к улици јер га не препознају док он одлази уморан, тетурајућим корацима у мрак“.

Лека није било

Ту причу само је Чича Илија знао маестрално да оживи, истичући сву трагику глумачког позива, као и предосећај личне драме јер лека од ужасних раздирућих болова рака у бешици више није било. Почетком августа 1930. године Чича Илија је све чешће био без свести. „Јуче је пао у агонију“, пише новински извештач, „али, кад га је посетио његов стари пријатељ др Букић Пијаде, долазећи накратко к себи, замолио га је да разговара са хирурзима да га још једном оперишу. Његови пријатељи често су га обилазили и Чича је, све док није пао у агонију, имао за сваког понеку шалу, неку лепу реч. На глас о његовој смрти, синоћ су се окупили многи пријатељи да му одаду последњу пошту. Међу онима који су до парцеле 39. на београдском Новом гробљу испратили Чича Илију на последње путовање, на челу са Браниславом Нушићем, било је пуно његових пријатеља и обожавалаца. Опраштајући се од свог највећег глумца тадашњи управник Народног позоришта Милан Предић надахунуто је говорио о „најведријем работнику у једном мучном занату“, истакавши да он представља „крај најлепше приче старог Београда“

Туга за Кастором

Пита новинар Чича Илију у болници: „Чиме се занимате кад сте сами? – Кад сам сам у сали за превијање гледајући с прозора ‘Мањеж’ замишљам да сам на сцени или у соби где разговарам са мојим драгим Кастором. Да, у мислима сам увек с њим. Ономад ме питају да ли да доведу то куче, мог љубимца, а ја стегнем срце и кажем: Не! Јер, направиће овде читав русвај. Прво ће да ме измасира својим шапама, а онда ће да лаје, лаје… Зато сам казао нека остане код куће. Нека тамо тугује. Као што овде ја тугујем за њим.“

Жал за подварком

„Шта добијате за јело? – пита новинар Чича Илију.
– Имам свега и свачега. Дају и овде, а и свет доноси. Море, ту су торте, чоколаде, дуван, сто ђаконија. Ономад ми разводници из позоришта донели као покровац велику торту. Само ја слаткише ич не шмекујем. Одмах дајем сестрама. Е, само да оздравим, подварак ће да ради и прасетина. Ех, да ми је да оздравим, сасвим бих променио живот. Пола године не бих пио ништа. А онда бих попио једну криглу плзенског пива, па другу, трећу, а кад дође до четврте, онда иде.“

793 Прегледа Укупно 2 Прегледа Данас