cucuk-stanaЧучук Стана се родила око 1795. године у месту Сиколе, крај Неготина, у породици досељених Херцеговаца. Имала је две сестре, Стојну и Стамену, а доста касније је добила и брата Михајла. Иако су јој родитељи живели у Неготину, школу је завршила у Белој Цркви. По очевој жељи све три сестре су у младости носиле мушку одећу, јер нису имале брата. Стана је била мала и крхка, због чега је и добила надимак чучук. Са Хајдук Вељком се упознала у кући неготинског проте 1812. године. Пришла му је и дрско запитала: „Зар твоји момци не знају Турке убијати, него девојачке дарове красти?“ Вељко је застао збуњен, јер са њим ниједна жена тако није разговарала. Брзо су му одмах објаснили да су његови момци похарали неколико села и грешком однели и девојачку спрему оне која је стајала пред њим. Затим ју је Вељко даровао даровима и запросио речима „Сада сам те ја даровао, сада си моја!“.

Чучук Стана је била много драга Хајдук Вељку. За Чучук Стану се везују многе приче укључујући и оне да се са Вељком тукла против Турака, бранила Неготин и да је чак четири ране у тим борбама задобила: две на нози, једну на рамену, а једну, направљену турским јатаганом, на потиљку. Пушком је баратала као прави ратник, сваку мету погадала је са огромном прецизношћу, а у седлу била сигурна и вешта.

Хајдук Вељко је погинуо 1813. године, а он и Стана нису имали деце. После Хајдук Вељкове погибије, избегла је и живела у Панчеву.

После смрти Хајдук Вељка, Стана се удала за другог чувеног јунака, грчког капетана Јоргаћа (грчки: Георгакис Николау Олимпос’). Капетан Јоргаћ је био један од вођа Хетеристичког устанка у Грчкој. Заједно са њим је прешла да живи прво у у Влашку, а након покушаја Турака да их ликвидирају, прешли су у Букурешт.

Чучук Стана и капетан Јоргаћ су добили троје деце: Милана, Александра и ћерку Јевросиму. То је био основни разлог да пређу у Русију, а затим у Хотин. Ту су се налазиле и групе српских устаника. После избијања устанка Хетериста 1821. године, међу којима је било и Срба, капетан Јоргаћ се са својих 480 сабораца сместио у манастиру Секу, у северној Молдавији. У току ратних операције били су опкољени јединицама турске војске. Излаз су нашли у самоубилачком паљењу барута и експлозива. Заједно са Хетеристима у ваздух су одлетели и Турци.

Страсна и романтична љубав и заједничко војевање мале дивљакуше с обронка Дели-Јована и највећег јунака Првог српског устанка одавно је својина народног песника. Остало је углавном заметено у копрени времена…

У историју и, још више, у легенду ујахала је опасана оружјем, прашњава и ознојена, љутита као црвена папричица којом је мазала усне. И то не било где него у гнездо јунака и кабадахија, у варошицу Пореч на Дунаву. Било је то заправо изоловано острво — ада, близу Ђердапа, окружено бедемима и обалским литицама, неосвојиво српско упориште у коме је владао закон јатагана и кубуре. У њему је војвода Миленко Стојковић, поглавар Поречке нахије, имао харем заробљених Туркиња где су челници Првог српског устанка — војвода Добрњац, капетан Стојан Абраш, Хајдук Вељко и други виђенији устаници — у коцки и пићу налазили предах и утеху између крвавих борби за ослобођење.

Било је то 1809. године, мада неки списи, иначе врло шкрти кад је реч о лику и делу Чучук-Стане, упућују на 1812. и њен (судбоносни) сусрет с Хајдук-Вељком смештају у друго окружење, у кућу извесног неготинског проте. Тек, кудикамо узбудљивије предање вели да је петнаестогодишње девојче дојездило у Пореч у потрази за онима који су, под изговором да сакупљају порез за устанак, опљачкали кућу њеног оца Радована Пљештића у селу Сиколе на обронцима Дели-Јована. И без икаквог страха, онако како је учио отац који је, будући још без мушког потомка, све три кћери одевао у мушку одећу, тражила пљачкаше. Епска прича каже да је пришла најхрабријем и најмушичавијем од свих Карађорђевих устаника и прекорно га запитала: „Зар твоји момци не знају Турке убијати него девојачке дарове красти?“ Најбољи мегданџија свога времена за тренутак је у неверици зурио у дрског омаленог госта (чучук је на турском мали, крхак), онда му се брк подигао у осмех и наредио је својим момцима да донесу опљачкано. Потом је, додаје прича ако не лаже, и сам даровао лепо црнпурасто девојче уз речи: „Сад сам те ја даровао, сад си моја!“

Ништа чудно, ако је веровати народном певачу: „Витка стаса ко плаветна јела,/ бело лице ко у горске виле/ кошуте је росом задојиле,/ Хајдук Вељка лепотом занела,/ на њој шуште цариградске свиле,/ звече низе испод грла бела,/ вране кике сплела на увојке,/ тесан јелек притегао дојке…“

Лепореки увод за још лепшу легенду која је следила. За љубав незабележену у нашем важним догађајима обележеном 19. веку.

Хајдук Вељко Петровић, рођен у источној Србији, у селу Леновици, око 1780. године, „манит“ јунак на гласу и међу Србима и међу Турцима, мегданџија који је на двобоје јахао праћен музикантима, човек четрдесетих година, није одолео чарима пркосне петнаестогодишњакиње. Наредне четири године делили су чардак на Баба-Финкиној кули у Неготину али и околна бојишта. И постељу и кубуру.

Извесно је да су били у браку за који је, да би га озваничио у цркви, хајдук морао да потплати свештенике, али и своју првовенчану жену Марију која је живела у Београду, дајући јој имање у Јагодини. Такође се поуздано зна да Хајдук Вељко и Чучук Стана нису имали порода. Остало је народ, кроз легенду и песму, дописао.

По тој усменој предаји, Стана је и ратник који се не боји ни непријатељског сечива нити куршума, али је и послушна жена у тренуцима кад „…песма с ори, Вељко вино пије, а двори га дилбер Чучук Стана…“ Све оно што је народни певач, у усхићеној неверици пошто је у питању жена, желео да пренесе даље. И пренео је успешно.

Врхунац бајковите љубавне приче, односно романтичног војевања збио се у лето 1813. године. Миром у Букурешту, 16. маја 1813, Русија је дозволила Турској да узме српске градове, а ови нису дангубили те су ослобођено подручје опколили бројним трупама. У обручу се нашао и Неготин са све својом Крајином. Карађорђев презимењак није послушао вожда да се повуче, уз већ познату римовану заклетву „Главу дајем, Крајину не дајем“. Дао је и главу и Крајину. Херојски, како је и припадало најсјајнијем ратнику Првог српског устанка.

Пре него што је кренуо у последњу битку, Хајдук Вељко је, уз велике муке, убедио своју дилбер Стану да се са збегом нејачи и његовим братом Милутином повуче у Пореч, ону по њих судбоносну аду усред Дунава. Међутим, одмах након вести да је њен Вељко до ногу потукао Турке код Буковча, у Неготин је ујахала Чучук Стана, да буде тамо где јој је, неупитно је веровала, одувек било место. Какве су то биле ноћи под звездама. Сваке од њих, петнаест заредом, двојац је с одабраном дружином излетао из опсађене вароши и Турцима, под врховном командом злогласног Рушид-паше, наносио стравичне губитке. Дању су надгледали одбрамбене шанчеве на које је непријатељ, бројнији и разјаренији, бесомучно насртао.

Кажу да је био врели јулски петак кад је, док је надгледао шанац у Влашкој махали, топовско ђуле на двоје разнело Хајдук-Вељка. Неки извори наводе да га је издао његов каравлашки побратим Анастас Армаш који је својим новим налогодавцима јављао распоред шанчева и кула, те бројно стање и кретање виђених српских вођа у Неготину. Тако је турски тобџија и „нашао“ дотад неухватљивог хајдука. Запис дотекао до наших дана вели да „жената му се шест дни с Турци би в Неготин сос његови триста витези“. Легенда, пак, каже да је неутешна удовица данима и ноћима војевала у разрушеном Неготину и око њега. Дању се супротстављала таласима непријатеља, а ноћу је с преосталом Вељковом дружином упадала у буновне турске редове. Све док је Вељков брат Милутин није натерао да се, с четири ране, повуче и одјаше у (српску) легенду.

Следе ломатања по избегличким карантинима у Банату, у ондашњој Аустрији. Све док јој се поново нису укрстили путеви с Хадук-Вељковим побратимом, грчким јунаком, дипломатом и завереником. Упознала га је чим је први пут стигла у Пореч и Неготин, где је друговао и војевао с њеним хајдуком, и назвала Мали Ђурица. Физички не много виши од ње, Георгакис Николау Олимпиос, код нас познатији као капетан Јоргаћ (неки га именују и као Јордаћа), носилац руског ратног ордена Св. Ане заслуженог за добровољачке акције грчких устаника у борбама против Турака на просторима Румуније, освојио је срце али и ум Чучук-Стане.

Три године након погибије Хајдук-Вељка она грчком капетану рађа првог сина, затим још једног и, на крају, кћи. У међувремену с Малим Ђурицом води нове битке, али овог пута не на коњу и не кроз барутни дим. Сад се војује тајно, испод дипломатског стола и за њим, по европским дворовима. Наиме, припадници Хетерије, тајне грчке организације за ослобођење од Турака, а чији је Георгакис био истакнути члан, веровали су да се једино тако може до циља, не осврћући се много на угрожавање тог истог права и комшијама, међу њима и Србима.

Наша јунакиња више није у одежди краљице хајдука и устаника, сад је то већ отмена дворска дама која успева да, кажу, савлада и неколико страних језика и која уме да изађе на крај с бројним закулисним радњама којима је Хетерија утирала пут за ослобођење Грчке. Нажалост, није била свесна колико је умногоме била пион хетериста у, уз руску и турску помоћ, поигравању са Србијом. Њој је тада њен капетан био домовина. Из тог времена остала је забележена прича како је својим јунаштвом, налик на оно из Неготина лета 1813, спасла смрти свог Георгакиса.

Наиме, пошто су аустријске власти сазнале да је повратку Карађорђа у Србију кумовао Георгакис, а тиме посредно и његовом убиству, ухапсиле су га и послале у Букурешт, где га је турски вазал, влашки кнез Караџа — подједнаки мрзитељ Грка и Срба — осудио на смрт. Као у пређашњим временима, Стана се баца на коња, стиже поворку која њеног вољеног води на губилиште и препречава јој пут, уз речи: „Најпре ће ови точкови прећи преко мене, па онда преко њега!“ И дешава се чудо — док влашки стражари чекају даље заповести, стиже глас о Грковом помиловању.

Станин Мали Ђурица не мирује. Покушава да неповерљивог књаза Милоша придобије за идеје своје организације. Узалудно, па акцију пребацује на простор Влашке и Молдавије, а све не би ли допринео коначно истеривању Турака из Грчке. И то је крај, свршетак још једне љубавне и ратничке приче хајдучице с обронака Дели-Јована. У опкољеном манастиру Секу у молдавским брдима, борећи се заједно с многим српским хајдуцима против Сали-пашиних трупа, гине капетан Георгакис Олимпије, 1. септембра 1821. године, палећи барут у богомољи, попут Синђелића на Чегру. У двадесет шестом пролећу Чучук Стана поново постаје удовица, сама с троје мале деце.

 Сањајући о повратку кући, у Србију, Чучук Стана се двадесетак година потуца од немила до недрага. Од Хотина, у Русији, до Румуније и, на крају, Грчке. Никоме више није потребна. Милош и његови наследници не дозвољавају јој повратак у Србију, не заборављајући да је верно, мада несвесно, служила интересима хетериста. Често је деци, према сведочењу неких очевидаца, умела да се пожали овим речима:

„Да ми је, децо, само још једном да одем у Србију, да поживим мало у постојбини у којој сам се родила, чини ми се подмладила бих се, наложила бих ватру у гају, наредила бих да се припече прасе, а ја бих певала и пуцала из пиштоља!“

У жељи да овековечи изглед Хајдук-Вељка Петровића, Анастас Јовановић је 1851. године снимио овог његовог рођака за кога су сви тврдили да је „пљунути“ јунак из Тимочке крајине. Јовановић је чак фотографију потписао као „Млад човек с токама — Хајдук Вељко Петровић“.

У узалудној нади да ће јој бити омогућено да посети своју земљу, откуд јој је стигао и званични допис да се не сматра законитом удовицом војводе Вељка Петровића те да јој не следује одговарајућа новчана помоћ која је припала удовици Марији која је „права и законита жена била Покојног Вељка“, Чучук-Стану стиже нова несрећа: 1844. године трагично страда млађи јој син Александар. На његовом одру, годину дана пошто је Грчка коначно постала слободна, она изговара ове потресне речи:

„Сине, растајући се с мајком, требало би да оцу понесеш неки дарак. Али мајка у својој сиротињи нема ништа да ти да, него ти даје оно што је досад било њено највеће благо. Ево ти прамен косе оца твојега, који је изабрао себи гроб у ваздуху, а мени ово послао да му кадгод подигнем гроб у слободној Грчкој. Врати, сине, оцу своме овај прамен и кажи му како су незахвални Грци онима који су им извојевали слободу, кажи му да капетан Јоргаћ још нема свога гроба у слободној Грчкој!“

Чучук Стана умрла је 1849. године у Атини. Верује се да је имала око 55 лета. Много касније, београдске „Мале старе новине“ објавиле су следећи текст свог сарадника:

„Зна се за гробове њених синова јер су обележени крстовима и плочама, а док јој је кћерка живела, знало се и за Станин гроб, јер је кћерка сваке године обнављала гробове своје браће и мајке, али, како је кћерка умрла, зарастао је гроб Чучук-Стане, који се налази покрај гробова њених синова, па на њему нема ни обележја, и прешао је у заборавност, јер Стана нема овде никога од рода, а о њену патријотизму и пожртвовању мало се овде водило рачуна док је она живела. Знам да ће ово интересовати српски свет, и вредно је да се прибележи.“

 Умрла је и сахрањена у Атини 1849. године.

 

2913 Прегледа Укупно 3 Прегледа Данас