Данило Бата Стојковић, један од најпознатијих српских позоришних, телевизијских и филмских глумаца, рођен је 11. августа 1934. године у Београду.Дипломирао је глуму на Академији за позоришну уметност у Београду, код Јосипа Кулунџића, улогом Ђорда Црнојевића из Јакшићеве „Јелисавете“ и Капетана ватрогасца из „Ћелаве певацице“.Већ као студент, крајем педесетих година, добио је ангажман у Југословенском драмском позоришту. Од 1962. године је и члан Атељеа 212, у коме је одиграо више од педесет улога. На тај начин је започео глумачку каријеру.Иако је остварио безброј улога на „даскама које живот значе“ широј публици је остао у памћењу углавном по маестрални улогама у филмовима. Играо је у најбољим филмовима наших асова као што су Слободан Шијан, Горан Марковић, Горан Паскаљевић, Живко Николић и Емир Кустурица, између осталих. Играо је увек уз друге значајне ликове нашег глумишта, али и уз младе људе који су уз њега имали шта да науче.

Говорећи о уметности глуме, Стојковић час пореди овај занат са аутомеханичарским, јер је хтео да разбије високопарну патетику која се традиционално плете око ове крхке уметности, а много чешће говори о позоришту као храму који захтева посвећеност са обе стране – из гледалишта као и из реда оних који га граде изнутра. Једном је поручио претенциозном тумачу позоришта: „Ако откријеш тајну глуме, не говори никоме.“ А други пут наводи Џејмса Кегнија који је на питање како се глуми казао: „Искорачим левом ногом и кажем истину.“ Ретко је давао дугачке интервјуе јер су га често гњавили недоучени новинари, али кад је говорио, то је увек било живо и крцато духовитим и оштрим опсервацијама које се трајно урезују у сећање. Освојио је све најзначајније награде на нашем културном простору (оне некадашње Југославије, сада то све изгледа лакше), укључујући и Добричин прстен, и награду „Павле Вуисић“ за животно дело, да не помињемо награду са позоришног фестивала у Квебеку за Хавелову Аудијенцију.

Бата је умео да каже да је можда добио више него што је заслужио, хвалећи и примећујући друге глумце. Више пута је истицао да је „јунак његових дана“ – Драган Николић, а када смо негде пред његову смрт разговарали о Драгану, а ја рекао нешто посебно лепо о овом глумцу, Бата је без икакве присенке хумора ускликнуо: „Па, чекај, он ми је положајник!“ Иако га је био глас да је особењак и тежак за дружење, у стварности је неговао пријатељства и био пожртвован кад год му се укаже прилика.

Кад му је 1990. предаван Добричин прстен уз пропратне говоре од којих је најефектнији био исказ његовог „кућног писца“ Душана Ковачевића (упоредио га је са рударом, па је зажалио што Бати не може да уручи рударски шлем), Стојковић је рекао да се не осећа добитником, већ само као неко ко је добио ту част да причува Добричин прстен!

„Урадио сам доста филмова с њим. Зна се који су, али се за један не зна: за мој дипломски филм. Био сам потпуно неискусан и Бата ми је много помогао и много ме подржао, и ја му то никада нисам заборавио. Имао је велику позитивну енергију, уносио је много воље и зрачио је њоме око себе.Бата је стварно један од оних коме никада нећемо моћи да нађемо замену. Стварно ћемо морати да измислимо неке друге ликове и друге филмове, али оно што је Бата играо неће моћи више да се игра“- речи су познатог редитеља Горана Марковића.

Дарко Бајић редитељ који за себе каже да је имао част да ради са глумачком легендом какав је Бата додао је и ово: „Бата не само што је био врстан глумац, сјајан глумац, био је и велики критичар и многи глумци и редитељи плашили су се његових критика. Чак до те мере да га многи нису волели зато што је, гледајући нову представу, а на свакој премијери је био ту, увек знао оштро да критикује оно што смо радили. Прави уметници очекивали су његову критичку реч и она је за њих представљала подстрек. Бата је био изванредан сарадник. Био је од оних глумаца који је, стварајући простор своје улоге, увек правио места за партнере. Он је то знао да ради на прави начин, није мазио партнере, није додавао тек тако лако, тражио је да се они изборе за то место.Батине улоге, било оне у комедијама или у сјајним филмовима и у позоришним представама, зрачиле су емоцијом и на неки начин имале близак контакт с публиком. Сећам се претпремијере Професионалца: у једном тренутку ухватио се за срце. Помислили смо да му је лоше, а он је глумио. Говорио је да би желео да умре на сцени. И та његова игра са смрћу била је изузетно узбудљива и потресна. Заволео сам га као непредвидљивог глумца, који је имао заиста праву правцату енергију, глумачку интелигенцију, желео сам да у сваком филму сарађујем с њим. Волео је уметност на прави начин и знао да сачува и нашу љубав према уметности.“

Данило Бата Стојковић је једини српски глумац који је играо у сва три култна филма која су настала почетком осамдесетих година прошлог века. У филму „Ко то тамо пева“ Слободана Шијана рађеног по сценарију Душана Ковачевића игра улогу путника германофила. Ова комедија која се бави дешавањима у Југославији пред почетак Другог светског рата је освојила и две награде на филмском фестивалу у Монтреалу. Други филм је такође комедија  „Маратонци трче почасни круг“ где Бата игра Лакија Топаловића.Филм, који прича о породици гробара у сукобу са породицом локалних пљачкаша, је био још један успех за Стојковића и Шијана и задржао је култни статус до данашњих дана. Уједињујући свој таленат са талентом Душана Ковачевића, Бата Стојковић је 1984. године извео по многима своју најбољу улогу у филму „Балкански шпијун.“ У овом филму, Стојковић је глумио Илију Чворовића – бившег, сада притајеног, стаљинисту који је због тога провео године у затвору и сада болује од параноје и види шпијуне свуда око себе.О каква се три остварења ради сведочи и чињеница да већина нас зна по бар једну Батину реплику из сваког од ова три филма.

 

 

 

 

2027 Прегледа Укупно 3 Прегледа Данас