[quote]Људи су их знали као породицу обдарених – од њих шесторо, четворо су уметници. Били су дружељубиви, али ипак усамљени.[/quote]
tekst1Сваки од четворице браће Настасијевић имао је најмање по један уметнички дар. Живорад је био сликар, Светомир композитор, а Славомир и Момчило били су књижевници. Имали су и три сестре: Наталија је рано преминула, Славка је била чувена професорка физике у Четвртој мушкој гимназији, а Даринка историчар.

Рођени су под планином Рудник, у Горњем Милановцу, између 19. и 20. века, у обичној, неимарској породици пореклом из Охрида. Сви су почињали школовање у родном месту, и завршавали га на београдским факултетима. Сви су својим стваралаштвом обогатили културу.


Момчило Настасијевић

tekst2_1 Од свих Настасијевића данас је најпознатији Момчило. Мало је личио на време у коме је живео, па га оно није ни прихватило. Превише је био повучен, сам, а и писао је онако како нико други око њега тада није писао. Лепота његових песама, приповедака, драма и есеја уочена је тек половином прошлог века, кад он више није био жив. Па ипак, без обзира на то што је стваралаштво Момчила Настасијевића данас прихваћено и изузетно цењено, о њему се и даље говори као о загонетном песнику.

Биографски подаци не говоре много о његовој личности: рођен је 1894. године, основну школу и гимназију похађао је у Горњем Милановцу и Београду, током тих година учио је да свира на флаути и виолини, у последњем разреду гимназије дружио се с Гаврилом Принципом. Студирао је француски језик и књижевност на Филозофском факултету у Београду, студије је прекидао због рата у коме је учествовао као добровољац зато што су га на војној регрутацији одбили због недовољне развијености. Кад је дипломирао, постао је професор Прве, а затим и Четврте мушке гимназије, и на том послу остао све до смрти.

С објављивањем књижевних дела почиње касније него његови генерацијски другови, и то тешко. Док Растко Петровић, Милош Црњански, Раде Драинац, Десанка Максимовић, Станислав Винавер објављују књигу за књигом одмах после завршетка Првог светског рата, Момчило пише споро. Миодраг Павловић, један од његових биографа, описује да се Момчило развија, експериментише у драми, прози и у стиху, пише есеје о књижевности и о уметности, много ради, али као да ради за себе а не и за читаоце. Готово све своје најбоље радове написао је неколико година пре него што је почео да их објављује: текст за музичку драму свог брата Светомира „Међулушко благо”, збирку приповедака „Из тамног вилајета”, збирку песама „Пет лирских кругова”, збирку приповедака „Хроника моје вароши”, драме „Недозвани” и „Господар Младенова кћер”.

[quote] Пишући предговор за музичку драму „Међулушко благо“, коју је стварао са својим братом, композитором Светомиром, Момчило Настасијевић је тврдио да ако човек не зна одакле је, па крене у свет да тражи свој завичај, треба само да ослушкује песме крајева кроз које пролази: на коју мелодију задрхти, те је мајке син.[/quote]

MomciloNastasijevic2Прво јавно признање књижевном дару и умећу Момчила Настасијевића било је и једино: 1927. године на књижевном конкурсу добија награду од 4000 динара за приповетку „Запис о даровима моје рођаке Марије”. Те исте године, о свом трошку, штампа код тада важног и познатог издавача Цвијановића приповетке „Из тамног вилајета” и музичку драму „Међулушко благо”. Светомир и Момчило понудили су је Београдској опери при Народном позоришту, али је Опера није хтела.

Недуго затим, и Драма је одбила да изведе Момчилову драму „Недозвани”. Наредних година одбија и драме „Господар Младенова кћер” и „Код Вечите славине”. Цене га и посвећују му пажњу само његови пријатељи, читаоцима су његов сажет језик и стилске фигуре неразумљиви.

„Он је узимао реч као чаролију звука и ритма, те испитивао каква се све дејства из ње могу добити”, написао је Миодраг Павловић.

Међутим, такво и толико поштовање језика, његових корена, фолклора, мелодије речи, већини је било страно. И Момчило се све више осамљује.
Тек је 1932. године објавио прву песничку збирку, „Пет лирских кругова”. Примећена је само у његовом најужем кругу. У тадашњим антологијама поезије заступљен је обично са по једном песмом, и то искључиво оном једноставног израза. Његове драме изводе само аматерска друштва.

hronika_moje_varosiРазмишљао је и о роману, и то с причом о савременом Београду. Било је то након што је завршио збирку приповедака „Хроника моје вароши”, сачињену од лирских казивања о прошлости родног Горњег Милановца. Априла 1928. године Настасијевић је новинару листа „Правда” испричао о теми свог романа и најавио његову фрагментарну композицију.

Замислио га је као калеидоскоп састављен од мноштва појединости како би дочарао нервозни ритам београдског живота и „мађијску снагу” Београда – како се изразио. „Овај би роман имао да носи психолошко превирање људи, нипошто у једној реалистичкој белој светлости, јер је сам Београд – узмите ову слику – пред вече, у оно време заласка сунца и наступања ноћи, најомиљенији, најинтересантнији. То су силуете Београда које му дају мађијску снагу”, објаснио је.

Роману о Београду, својој неоствареној замисли, Настасијевић се вратио половином тридесетих година одредивши му наслов „Пустињак у граду”.

Јануара 1938. године одржао је последњи час својим ученицима у Четвртој мушкој гимназији. Умро је од туберкулозе 13. фебруара, у 44. години. Годину дана касније, његови пријатељи на челу са Станиславом Винавером и Милутином Деврњом, сакупили су новац и објавили целокупна дела Момчила Настасијевића.

[quote]Момчила Настасијевића  је Станислав Винавер назвао „свецем српског језика и српског књижевног израза“ Винавер је у свом огледу „Момчило Настасијевић“ тврдио да је се песник пред крај сав претворио у „пламен и зрачење“, и да му је смрт била „тиха, смерна,светла и насмејана од унутрашњег сијања“. Зна се да је Настасијевић био не само дубоки песник него и изузетно частан и честит човек, аскета у личном животу, омиљен међу пријатељима и међу ученицима, који је на самртној постељи молио своју сестру да не заборави једног просјака што му је он, Мома, сваки дан на путу од куће до Четврте београдске гимназије, у којој је радио, давао милостињу. Зна се да је својим ближњима описивао слике рајских поља која је у предсмртном бунилу видео и да су му последње речи биле: „Изађох сасвим из блата“.[/quote]

Стала су у девет књига. Али, ни то издање није заинтересовало читаоце за Момчила. После Другог светског рата, у доба соцреализма, одбацили су га као „ненапредног”. Замерано му је што су се његове „Приповетке” појавиле у избору Светислава Стефановића који је проглашен народним непријатељем па као такав и стрељан.

Књига је објављена 1944. године у такозваном ратном колу Српске књижевне задруге, иако Настасијевић тада одавно није био жив. Може се рећи да је део наше културе заувек постао тек 1991. године, објављивањем критичког издања његових Сабраних дела које је приредио Новица Петковић.


Живорад Настасијевић

tekst3Живорад Настасијевић почео је пут сликара 1905. године у Београду, у Уметничко-занатској школи, а наставио га у Минхену, на Крфу, у Бизерти, Солуну и Паризу. Сваки од ових градова осећа се у његовим сликама.
Ако се изузму Београд, где је отишао због школовања, и Минхен и Париз, у којима је био захваљујући стипендији, сва остала његова измештања диктирале су тадашње политичке околности.

У Минхен је дошао пред почетак Првог светског рата. Тада је тамо било пуно наших, младих, који су учили сликарство. Кад су једног од њих, Косту Јосиповића, након атентата на Франца Фердинанда изударали студенти вероватно зато што је из земље из које је и атентатор, Живорад је то схватио као опомену па је спалио сва писма која је добио од својих.

„То сам урадио зато што је Гаврило Принцип скоро сваки дан долазио код мојих у Београд, и увек кад су ми они писали и он би понешто дописивао са пуним потписом, а имао сам и неколико дужих писама од њега.”

Да је исправно поступио, показало се сутрадан: два агента полиције претражила су му цео стан. Успео је да преко Варшаве и Одесе, Дунавом стигне до Неготина. Слике које је радио у Минхену морао је да остави.
Нису сачувани ни радови из Првог светског рата. Живорад је био један од 1300 каплара.

foto_thumbПриликом повлачења наше војске, на путу до Крфа, коњ натоварен сандуком с његовим радовима пао је у провалију а с њим и Живорадови цртежи и скице будућих слика. На Кајмакчалану је оболео од тифуса па је пребачен у Солун а одатле у северну Африку, у Бизерту. Отуд се на његовим сликама појављују једни од првих трагова неевропских земаља у српском сликарству.

После ослобођења, а у таласу српског пријатељства с Француском, нашим ратним савезником, Живорад се са стипендијом нашао у Паризу. Међутим, као да није био одушевљен Паризом онолико колико се то свуда око њега очекивало. Он је „гледао своја посла” и није „обраћао пажњу на све могуће измове”.

Није му пријала ни атмосфера тада омиљене кафане „Ротонда”. Записао је да се тамо „сви скупљају, нарочито увече.Критичари сваке врсте воде прву реч.

62-10Почеше већ јавно да брбљају како треба спалити музеј Лувр, јер то више није потребно. Видим јасно да критике о изложбама и концертима не одговарају стварности, и да се то све намешта по кафанама”. Зато је Париз на његовим сликама празан, без људи, као кулиса.

Београд је први пут видео радове Живорада Настасијевића 1919. године на „Изложби ратних сликара и вајара”. Био је то велики догађај за тек ослобођену земљу, па је разумљиво што је политички карактер изложбе превладао уметнички.

„Успех изложбе био је велики. Публика је по цео дан масовно долазила. Неке групе Војвођана долазиле су са заставама”, записао је Живорад, подсмевајући се друштву, али и чињеници да су његову каријеру готово на сваком кораку обележавале политичке околности.

[quote]Настасијевић припада корифејима српске уметности познатим по сликању предела завичаја. Јован Бијелић је овековечио Босну, Сава Шумановић Срем, Иван Радовић Банат, Милан Коњовић Бачку, а Лубарда црногорски крш. Свестан да небо над Авалом и над Монмартром није исто и да је другачији залазак сунца на Калемегдану него на Сени, Настасијевић је сликао шумовите брежуљке, пропланке и реке у које се огледају облаци и обале, питомина и благост Шумадије. Живорад је као и његова браћа покушавао да измири национално са универзалним. Залагао се да уметност одражава простор у коме настаје, односно да се никада не прекине спој са прецима. Није заговарао да српска уметност преузима истрошене моделе из иностранства, него да очува и човечанству понуди своје вредности – Љубица Миљковић, кустос Народног музеја у Београду[/quote]


Светомир Настасијевић

tekst4Могло би се рећи да је Светомир, рођен 1902. године, наставио породичну линију грађевинара зато што је дипломирао на Архитектонском факултету, иако је стечено знање користио само да што чвршће постави делове својих опера. Светомир је написао осам опера. Можда ниједне од њих не би било да га једног дана, усред Првог светског рата, Момчило није одвео да чује неки бечки оркестар који се из непознатих разлога затекао и задржао у Милановцу. Свирали су музику Рихарда Вагнера.   Четрнаестогодишњи Светомир био је очаран, како ће се убрзо испоставити – заувек. Већ његова прва опера, „Међулушко благо”, заснована је на проклетству отетог блага, као и гигантски Вагнеров циклус „Прстен Нибелунга”.

Његово животно дело је опера „Ђурађ Бранковић”, резултат свих Настасијевића: драмски текст написао је Момчило, историјске чињенице истраживао је Славомир, декор и костиме до најмањих детаља исцртао је Живорад, а Светомир је написао музику. Живот својих опера на позорници Светомир није дочекао.

Славомир Настасијевић

tekst5Најмлађи брат, рођен 1904. године. Дипломирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду, постао професор вршачке гимназије и, по узору на Момчила, почео да пише. Одлучио се за сатиру и комедију зато што се, како је тада причао, у њиховој породици нико није бавио тим жанровима.

Његов првенац „Врачара Божана”, комедија у пет чинова, изведена је убрзо након што је објављена, истина у Скопљу, и била је добро прихваћена. За време Другог светског рата био је управник Београдске опере, његове комедије приказују се и у Београду и по Србији, што му је власт након ослобођења замерила.

Да ли због тога, тек, после рата Славомир почиње да пише историјске романе за омладину. Већ га је први роман, „Гуапо”, прославио: прича о Келтима, пуна забавних преокрета, коју се усудио да преточи у машту тек након обимних истраживања тог народа и њиховог времена. Овакав поступак постао је његово правило: сваком писању претходило је детаљно и свеобухватно упознавање са свим поузданим детаљима приче коју је замислио.

И следећи Славомирови романи били су радо читани: „Ханибал анте портас”, „Деспот Стефан”, „Витези кнеза Лазара”, „Александар Македонски”, „Јулије Цезар”, „Легенда о Милошу Обилићу”, „Устанак у Зети”… Поновно издање Славомирових романа осамдесетих година прошлог века, двадесетак година након што су написани, доказало је њихов квалитет.

САЛОН

tekst6_0Живорада, Момчила, Светомира и Славомира људи су доживљавали као целину, као Настасијевиће. Разумљиво, они су немали број пута заједно стварали. Од свих њихових сарадњи, најчувенији су били – салони. Наиме, где год да су живели, а селили су се неколико пута, дом Настасијевића био је место окупљања писаца, уметника и интелектуалаца, место где су приређивани концерти и књижевне вечери.

Момчило је свирао пиколо флауту, Светомир виолу, а Славомир виолончело. Њихов пријатељ Станислав Винавер свирао је клавир, а вајар Периша Милић флауту. Најчешће су приређивали концерте Моцартове и Бахове музике. Композитор Станојло Рајичић, један од гостију недељних дружења код Настасијевићевих, забележио је да су се „на зидовима налазиле Живорадове слике.

nastasijevic1Живорад је био иконописац, тако да су зидови били украшени и иконама, а и портретима чланова породице. Специјалној атмосфери доприносили су и присутни уметници разних струка. Време је пролазило у музицирању, дискусијама, веселом расположењу. Вероватно да не грешим ако кажем да се ретко може у Београду срести породица, и то у оно време, у којој се од шесторо деце четворо бавило уметношћу”.

Породична кућа Настасијевићевих се налазила у данашњој Рајићевој улици у Горњем Милановцу. На њеном месту је, неко време, била гаража „Аутопревоза”, сад је приватна кућа и апотека. Настасијевића кућа је, такође, изгорела у пожару на почетку Другог светског рата, а у милановачком музеју се чува уље на платну на коме је Живорад Настасијевић кичицом овековечио дом ове угледне грађанске породице.

[quote]

Ретко која светска култура има тако разнородну и уметнички високовредновану породицу, и најнормалније би било да у Београду, где су најдуже живели, постоји легат породице Настасијевић. Али, градски оци из осамдесетих година, међу којима су неки још живи, нису имали разумевања за молбе сестре Славке. Недостатак новца или незнање, а можда и идеолошки преџнак који је дуго пратио ову породицу, били су најчешћи изговор. На сву срећу, они који су тада били на челу општине Горњи Милановац, одакле се породица доселила у Београд, сместили су наслеђе Настасијевића у Завичајни музеј који сад може да се похвали једним од највреднијих уметничких легата. Зато је за сваку похвалу подухват Београдског културног центра, пре свих Оливере Стошић, Предрага Петровића и арх. Марине Докмановић, да Настасијевиће, бар на месец дана врате, у Београд.

Милка Лучић

[/quote]

 

 

Извор

Извор

 

1882 Прегледа Укупно 2 Прегледа Данас