У историји српског народа било је много заслужних жена које су добиле значајно место у историографији. Личност Делфе Иванић, једне од оснивача Кола српских сестара код нас, је специфична и врло мало обрађена у нашој историографији и публицистици. Рођена је 6. марта 1881. у Подгорици. Потиче из угледне породице, од оца Ивана Мусића, босанско-херцеговачког војводе, и мајке Цвије, рођ. Вукасовић, из Стоца. Као сироче без родитеља усвојио ју је председник Београдске општине Михаило Богићевић. Основну школу (1887-1897) и Вишу женску школу (1891-1897) завршила је у Београду, потом студирала хемију у Женеви (1989-1899) и студије прекинула због поочимове смрти. Постављена је за наставницу у Скопљу 1900, удала се 1901. за књижевника Ивана Иванића, тада српског вицеконзула у Скопљу, и исте године напустила службу. Потом је живела уз супруга у Скопљу (1901-1903), Цариграду и Београду (1904-1905), Будимпешти (1905-1906) и поново у Београду (1906-1912). У току Првог светског рата боравила је у Солуну, Лондону (1915), потом у Француској, у Ници и Паризу (1916-1917) у хуманитарној служби Кола српских сестара. Из Нице је прешла у Рим (1918), а по завршетку рата боравила у Трсту и Ријеци (1919). Вратила се потом 1919. за стално у Београд. Говорила је француски и служила се немачким. Боравила је краће време у Швајцарској  на лечењу, држала предавања о раду женских хуманитарних друштава у Прагу (1908, 1938), Лондону (1915), Ници и Паризу (1916-1917), Риму (1918), на Сушаку и Бакру (1919), у Румунији (1922), на Хвару (1923) и у Сарајеву (1923). После Првог светског рата учествовала је у стварању неколицине четничких одбора у Нишу, Врању, Лесковцу, Скопљу, итд.
Бавила се књижевним и преводилачким радом. Преводима са француског, књижевним портретима заслужних српских жена, хуманитарно-публицистичким радовима и феминистичким чланцима сарађивала је у листовима, часописима и повременим публикацијама: Зора (1901), Босанска вила (1905), Домаћица (1906,1908) , Бранково коло (1906) , календар Вардар (1906-1941), календар Голуб (1907) , Женски свет (1908, 1929) , Жена (1912) , Veda (Нова Горица, 1925-1926) , Женски портрет (1920-1924) . У рукопису је оставила Аутобиографију (Архив Србије, Архив САНУ). Била је члан редакције Женског покрета (1921) и Алманаха Јадранске страже (1925).У балканским ратовима са Леди Пеџет основала је IV резервну болницу за рањенике у Београду (1912), болницу за војнике у Драчу (1913), у Првом светском рату Српско потпорно удружење (1915) у Лондону за смештај 500 српских ђака у Оксфорду и Бирмингему. Учествовала је у подизању Дома Кола српских сестара у Београду, са интернатом за студенткиње (1922).

Избијање новог рата затиче је у Београду, у Душановој, где је имала кућу. Исте године је изабрана за председницу Кола српских сестара и на том положају остаје све до укидања удружења. Била је међу организаторима добротворне акције у новцу и храни затвореницима у београдским затворима. Одбила је писмену понуду немачких власти за сарадњу. Немци су забранили рад Кола 2. септембра 1942, одузели председници целокупну имовину и ухапсили је. По пуштању из затвора одбила је сарадњу са Миланом Недићем, Димитријем Љотићем и подржавала је ослободилачки четнички-равногорски покрет генерала Драгољуба Михаиловића. Касније је приступила београдској четничкој организацији. Гестапо је други пут затвара 17. фебруара 1944, са осталим припадницима равногорске организације у Београду. Одведена је у затвор Гестапоа где је остала извесно време. У четничким документима постоји извештај о њеном хапшењу. Тако је мајор Мирко Лалатовић 22. фебруара пренео извештај београдских илегалаца:

Ухапшени су: Страњаковић и Катанић, Јован Виторовић, апотекар, Томашевић, бивши председник сената, Богдан Михаиловић, инжењер, Др Спиро Доновић, хирург, са женом, Вујанац, адвокат, Зечевић, професор, на раду у Црвеном крсту, Кнежевић, директор пошта, Др Зњец, Кумануди, Рајевић, старешина кварта, Бошко Илић, полицијски инспектор, и пет агената. Круљ, министар, Богићевић, прота, Др Јосиф Вучковић, адвокат, Инђић, Церовић и Кузмић, новинари, Анђелиновић, власник штампарије „Глобус“, Панта Драшкић, намесник Станковић, Др Пера Чакуљевић, трговац Вељко Петровић, Делфа Иванић, Стана Ђорђевић, као и многи други.

У Београду је сачекала улазак комунистичких снага. Ухапшена је као непријатељ комунизма и једно време била у затвору, па је отпуштена. Остала је по страни све до почетка скандалозног судског поступка против генерала Михаиловића. Јавила се властима као сведок одбране на процесу, али јој је запрећено санкцијама ако само још једном на тако нешто помисли. Изашла је у јавност по изрицању смртне пресуде генералу Михаиловићу. Написала је комунистичким властима писмо где је понудила свој живот у замену за Дражин. То писмо дословно гласи:

Президијуму народне скупштине ФНРЈ-Београд

Обраћам се цењеном Президијуму ФНРЈ, усрдном молбом и молим га за помиловање бившег ђенерала Драже Михаиловића.
Ја се обраћам лично, у своје име, али сам уверена да за мном и сада, као и у току прошлих 47 година мога националног рада, стоје многе стотитне хиљада српских жена. Ја молим Президијум, да се у овом тешком моменту покаже и благородним и далековидним и да спасавањем главе једног противника, који је, бесумње много пута и погрешио, можда, врло често и преко своје воље, жеља и намера, учини да се у српском народу покаже једно боље и племенитије осећање од онога, казнити кривца, страдалника и побеђеног и онда, када смо ми победници.

Већи је победник, свакако, онај ко зна да прашта баш онда кад је у снази и моћи, но онај који одређеује казну и пушта, да се она изврши, без обзира на то, да ли је кажњеник крив или невин.

Благодарство и доброта су закони које нам је даривао Бог и они су, несумњиво, непогрешни. Благородство и доброта то је свакако изнад свих права и писаних људских закона. А све друго, закони, параграфи и томе слично, људска су работа и они могу бити  и погрешни, много пута и онда, када се верује да се кроз њих и преко њих служи општем добру.

Ја молим Президијум, да ову моју скромну и усредну молбу уважи, и да тим, својим племенитим поступком умири многе честите српске душе. Верујући да би ово био један не само више но благодаран поступак од стране Президијума, поклањање главе једном великом противнику, онда када је он потпуно побеђен и савладан, већ да би то необично миротворно деловало на српски народ, ја нудим драговољно своју главу иако знам да она више много не вреди, нудим њу и молим да будем стрељана ја, уместо осуђеног Драже Михаиловића.

Унапред дубоко благодарна Президијуму,

У Београду 15. јула 1946.
Делфа Ив. Иванић,
кћи војводе Ивана Мусића, оснивач Кола српских сестара и негдашња његова председница. Душанова улица 11а, Београд.

Експресно је ухапшена, затворена и малтретирана од комуниста, јер се усудила та заложи живот за „зликовца“. У затвору проводи дуже време, ту је стално провоцирају комунистичке студенткиње са Вождовца, називајући је погрдним именима. На инсистирање виђенијих људи најзад је пуштена на слободу. По изласку није више председница  удружења Кола српских сестара, јер је укинуто као удружење великосрпског и буржоаског карактера и као „ненапредно удружење“. Исте године је одузет Дом Кола у Београду и додељен Културно-уметничком друштву „Иво Лола Рибар“. Морала се јављати УДБ-и која је проверавала њено деловање и евентуалну повезаност са антикомунистичким групама које су деловале у Београду. Касније се повукла из јавног и друштвеног живота. Једно дуже време није живела у Београду. Умрла је 14. августа 1972. у Београду, где је и сахрањена. Ова велика национална радница остаће свакако упамћена у историји српског народа као жена која је у време велике комунистичке репресије понудила своју за главу првог герилца поробљене Европе.

 

1380 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас