(1377 – 1427.)

Деспот Стефан Лазаревић спада у ред најистакнутијих личности политичког и књижевног живота средњовековне Србије. Као ратник и витез прошао је многа ратишта од Ангоре до Ровина; као кнез и деспот Србије (1389 — 1427) био је добар организатор државне власти; прошао је многе земље, пловио Егејским, Јонским и Јадранским морем; упознао многе владаре и црквене великодостојнике. Много је видео и научио, стекао велико искуство, упознао културна богатства и начин живота других земаља. Био је радознао дух, желео је да много научи и да научено примени на своме двору и у својој земљи. Образовање је стекао у породичном дому, говорио је и писао на српскословенском, знао је грчки, познавао латински језик. Био је љубитељ књиге и зналац уметности, мисли се да је поседовао знатну библиотеку, а по записима на рукописима зна се да је око себе окупљао писце и преписиваче, организовао Ресавску школу и допринео да се многе књиге преведу на српскословенски језик. Инок из Далше, у првој половини 15. века, бележи:

У времена и у дане благоверног и све благонарочитог, самодржавног и христољубивог, никад незаборављеног, који је у блаженој кончини, благочастива међу царевима Стефана деспота, господина Срба (1402 — 1427). И ја међу иноцима мањи и последњи био сам у оне дане у крајевима Св. Горе Атона. И наредба тога је била и искање, по коме нам је доћи у крајеве ове, разлога ради преписивања књижног који те с усрђем и љубављу прочитаваше, сисајући премудрост од ових са жељом која се повећава и коришћу од прочитања тих, јер веома љубљаше ове, као у царству и слави световној други нико.

Не само да се бринуо о књизи, него је и сам радио на њој: преводио је са грчког и стварао оригинална дела. Од њега су остали Похвално слово кнезу Лазару, Натпис на мраморном стубу на Косову и Слово љубве, списи за које је поуздано утврђено да их је написао деспот Стефан Лазаревић.

У свим деспотовим списима преовладавају световни мотиви и световни поглед на свет, иако, што је сасвим разумљиво, има навода из Библије, што је резултат књижевне праксе. По том световном карактеру списа и по општим културним и књижевним токовима — љубав према књизи, стварање библиотеке, организован рад на превођењу најпознатијих књига на српскословенски језик, окупљање учених људи — деспотово време означава нови дух у коме се осећају клице хуманизма. Свежина хуманизма, међутим, нагло је пресечена падом деспотовине.

Песник љубави и страдања

Сви до сада поменути аспекти личности сабирају се у његовим књижевним делима и, игром светла и таме у речима, воде његов лик ка анђелском исијавању. Стефан је био песник и по дефиницији осетљив на лепо. Написао је два капитална дела: Слово љубве и Натпис на косовском мраморном стубу. Наративни делови у повељама и предговор Законику о рудницима такође имају књижевну вредност и полазе од стварне животне грађе, па је лирски уопштавају. Формирају се око истоветног мотива, а то је мотив страдања. Оно је свеобухватно. Страда народ у невољи, а страда и Деспот са њим. Деспотово Ја проговара у име напаћеног народа, али проговара он, који све обухвата својим погледом и бригом. Невоље, које су га сустизале, већ овде бивају премештене са спољашњег на унутрашњи план — борбу са самим злом. У сучељавању добра и зла, добро, тј. Бог, је побеђивао и побеђује. Стефанове речи мање су типизиране, а више личне. Захвалност показује и светитељима Сави и Симеону, што су га избавили од смрти више пута. Јасна је његова свест о опасностима у околини, али и о победи, која је наступила. Ту свест он символично саопштава као слику новог неба и земље, који су настали и сијањем сунца након растурених тешких облака.

Објава наде није само спољашњи тријумф над мирним земљама и благостањем, већ залази у домен стечене слободе духа. Победа није коначна, нити има гаранције за будућност. Деспотове речи су поносне, али и самосвесне, јер он очекује своја нова страдања и коначни долазак смрти по Божијем допуштењу.

Мотив савлађивања смртних невоља обједињује наративне делове у документима и Натпис из, отприлике, 1404. године. Он има баладични тон и ново је сведочанство о тешким последицама које је Косовски бој оставио на Стефана. Текст је уобличен у епитаф. Омогућава представу камена, који се обраћа пролазнику, човеку. Камен или стена је већ сам по себи, укопаност, тежина, постојаност. Он оживљује, говори у првом лицу, успоставља лични однос са пролазником, који може бити било ко. Камен се обраћа свету и времену. Постаје медијум општења живих и мртвих и стоји постојан као вечност иза смрти. Зато је он загонетка, и то космичка. Након повезивања са оним иза стварности, следи други део натписа, који је емотивнији и упућује на конкретно, а то је полазак Лазареве војске у бој и приказ сукоба. Међутим, и ови стварни, историјски елементи сада су у мистичној атмосфери. Набрајање Лазаревих врлина је битно, уколико су оне објава Божје љубави, а витезови су војници, јер су Христови и носе слободу као штит. Конкретни историјски догађај је изнова смештен у свет борбе две космички супротне силе, од којих једна побеђује. Бојиште је миомирисна ливада, Лазар је добри пастир, баш као и Христос; војници су одевени у злато, а непријатељ је дивља звер. Антитеза светла и таме је успостављена. Земаљска битка је поистовећена са небеском. Жртва је пала, као и завеса, и остала је само обасјана победа,која залази у податак на крају натписа.

Упоређено са Деспотовим тешким животом, изрицање овакве скривене поруке указује на без престанка упаљену искрицу вечне слободе у његовом бићу. Деспот је стена укопана у врховну истину и сведочи је. Искрица је удаљена од света, којем се открива тек у наслути. Наслута је извор патње, јер жељено никад није довољно близу. Патња је лична и непрестана у тражењу свог увира. Не треба поновити да је ње било подоста у Стефановом животу. Поред откривених непријатеља, ту је и сукоб са братом, младе године (између 27. и 38), које су истовремено и најбременитије, а о радостима у љубавном животу не налазимо никакав видни помен. На све споменуто, долази и дуготрајна и највероватније исцрпљујућа болест, могуће ножна, која је чинила да клоне духом (примећује се у житију). Младост није била дарежљива у његовом случају.

Слово о љубави

Ако свет постане тиранин, поетски дух, какав је био Стефан, као и сваки други, захтева одговор од Господара васељене. Деспот се не приклања деструкцији, већ одговор тражи у стварању неприсутне, а жељене лепоте. Тада из мрака испливава мала зрака. Њена особина је Светлост, а осветљеност је једнака Божјем присуству. Преко мотива коначне победе Христовог царства, стиже се и до најупечатљивијег Деспотовог дела, а то је Слово љубве. Слово о љубави спаја жанрове посланице, рефлексивне песме, апострофе и инвокације, али пре свега се убраја у корпус епистоларне књижевности. Овде се у превасходно лирском изразу може наслутити историјска основа, јер постоји могућност да је посланица намењена брату Вуку, као позив на мирење.

Почетна слова строфа граде акростих — СЛОВО ЉУБАВИ. Посланица је слика душе онога који је саставља, и у њој се огледала вештина и знање оног који пише.

Друга строфа описује природу у повоју: пролећне и летње дарове. Круна стварања је човек у испољавању своје посебне природе. Животна радост се остварује визуелним, звучним и мирисним сугестијама. То је увођење у специфичну атмосферу истоветности творевине, у којој се све слаже и прелива, па и човек. Деспот крхко и неексплицитно наговештава врлину над врлинама и не расплињује се у дефиницији, он каже: љубав све превазилази.

У окружењу љубавног миомириса, ради мали црв. Уводи мотив братоубиства, не спомињући грубу реч — он, предводник ратника. Задржава се на афирмацији човекољубља, а промишљање о разарајућем дејству безљубавности препушта читаоцу. Надаље, истиче значај дела љубави; тек оно је потврда њеног присуства. Спомиње псалмопојца и владара Давида и немушто са њим успоставља духовну везу. Деспот афирмише целовиту људску природу и не назадује у манихејство. Чула су медијум спознавања стварности. Следујући позив младићима и девојкама да „узљубе љубав“, он подржава чист животни принцип. Песник, ипак, не испушта спону са Царем васионе, који је у темељу. Позив упућен младима је одраз присутне жеље за чистотом, за исконским везама и лепотама.

Повратак сопственим емоцијама дешава се у осмој строфи. Опевање љубави довело је песника до свести о њеном изостанку и произвело вапај због раздвојености:

„Бејасмо заједно и један другоме близу
или телом или духом, но да ли горе, да ли реке
раздвојише нас…“

Ово је најинтимнији део посланице. Човек стоји запитан и усуђује се изнети своју стрепњу. Следећа целина произлази из синтетичне тежње да се раздвојено, након проживљене патње, споји. Он зазива силе које спајају, по угледу на Мојсија, реку Јордан, и самога Христа. Тон је решенији и одаје ватреност срца. Чудо јаке вере и наде је потребно да би се спојило раздвојено. Баш то, Деспот у себи неодступно носи — читамо у песми. Последња строфа снижава интонацију. Вапај се меша са неумирућом надом и налази свој смисао у самом Христу Богу. Он један је увир свега. Но, опевајући најдубљу тајну, он застаје пред разоткривањем њене мистичности. Стално присутан ведар и пригушено мудар тон захтева напор контемплације. На тај начин се активира читалац и бива упућен на путовање од датости ка задатости.

Божји лик је једини циљ. Он у себи крије богатство животних облика. Међу њима су и све Деспотове жеље, којима се неодступно руководио.

Дубина унутрашњег Деспотовог бића огледа се у вештини да сопствене јаде пусти у свет, као лахор, и наиђе на одзив свих срца, на истоветну патњу, коју ће он затим понети и пружити је Богу као скупоцени дар. У томе се састоји универзализам ове посланице — лични бол превазилази самог себе и постаје свачији, па тако, као да жели измирити давно завађено човечанство.

Стефана је смрт задесила у лову, на коњу и са соколом на руци. Била је изненадна: он се зањихао и пао са коња, пратња га је положила и за кратко је боловао. Једине речи које је изустио, биле су:

„По Ђурђа, по Ђурђа…“

Он издишући, све своје мисли и бриге посвећује Србији, жели да она остане збринута. Препушта је Богу и Ђурђу. Деспотова смрт не значи песимизам, иако је у патњи. Како је у житију описана, делује као испуњење мисије, али без коначности, јер деспотово срце и у тренутку смрти изгара за слободом и братољубљем. Стефаново издисање је крик човека који је гледао далеко испред себе и видео Неког, а онда пожелео да некако и некада и друге њему приближи. Чинио је како је најбоље знао, а то је довољно.

Тајновитост везана за Деспотов лик и све оно што га сачињава, скоро идеално је сажета у једној реченици у житију, која ће осмислити једном споменут податак о деспотовим очима, које се нису дале сагледати. Реченица гласи:

„Био је познат роду по загонеци својих очију, која је слична Сунцу и сунчаној светлости, од кога примамо светле зраке, али не целу суштину“.

Пратимо ли сазнање да су очи одраз људске душе, онда је Деспот, као и Сунце, исијавао светлост свету, а по суштини остајао загонетка, ван овога света.

Позив „Белом граду“ да „плаче своју потамнелост“, смешта апстраховану метафору светлости у конкретне оквире, тј. у задужбину и народ сам. Задужбина је град, у њему људи и у њима неумирућа идеја слободе.

Подвиг у случају нашег Деспота не подразумева модел испосничког живота, или мученичку смрт. Он се огледа у остварењу талената, тј. посејаном семену, које рађа добар плод. Дародавцу живота је принео сам живот, не одласком у смрт, већ сведочећи свету самим делима. Његова необична природа спојила је песничко и ратничко у истоветност, која опстаје тек када је и човек истоветан у својим тежњама. Деспот Стефан се руководио само једним принципом, а то је Љубав. Она јеца у његовим потресним исповестима, и цвета метафорично у стиховима. Из књижевних радова видимо да љубав поткива сваки Деспотов корак: она жели да се мири, она се брани у боју и жртвује у последњем удисају, помињући туђе име.

Живот Деспота Стефана оправдава косовску жртву. Духовно царство за које гину свети кнез Лазар и јунаци, Деспот је проносио на земљи — светлећи. Светла му је била одежда, светле очи и живот.

2735 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас