Да је знаменити устанак за ослобођење Србије захватио све слојеве српскога народа, и да је био заталасао душу свакога појединца — најбоље показује учешће које је у пословима тога доба, и доцније, имао Ђуро Милутиновић, слепи гуслар, поверљиви гласник војничких планова и дипломатских тајана. Ђуро је родом са Грахова, а угледао је свет око 1774. године. У својој седамнаестој години ослепи, те се, у несрећи, почне разговарати са струнама од гусала. Поставши на тај начин гуслар, Ђуро је имао прилике да много срце српско разгреје певањем старе славе и минуле среће. Био је у најбољој снази људскога века, од тридесет година, кад у Шумадији груну пушка за народно ослобођење. Томе покрету стави се, Ђуро у службу оним чим други није могао а што је било од велике потребе. Кад се, на име, почеше хватати ближе везе између Србије и Црне Горе, Ђуро поста главни гласоноша од једне стране другој. Метнувши главу у торбу, он је, уз различите романтичне доживљаје, са гуслама у руци прелазио тегобне путеве од владике Петра И. до шумадискога Вожда и обратно: непријатељи, с којима је морао кад што и залогај хлеба делити па и гудети им, и не слућаху да те гусле крију писмене тајне о ослобођењу српскога народа. Кад се са стране непријатељске посумњало у та Ђурина путовања, он је, најзад, и престао прелазити из једне земље у другу, и остао је у Србији, где му је давана и помоћ новчана, која и ако није била редовна и месечна већ у различитим приликама одсеком, ипак је била толика да је заслужни гласник и гуслар могао доста спокојно живети. Од природе бистар и даровит, жељан знања и учења, Ђуро се јави да буде ђак у оној знаменитој школи Југовићевој. Ту је он — као што вели, по Вуку Караџићу, писац његова некролога — „све науке као и остали редовни ученици слушао и с успехом тако научио, да их је до смрти своје запамтио и задржао“.По паду 1813. Ђуро ј е био за неко доба у нај ближој околини Карађорђевој; по том је био и он послат најпре у Грац а затим је отишао у Бесарабију као и већина емиграната српских. Тамо је, године 1816, у часу тешког искушења својих сународника, много допринео одлучним држањем те многи од српских бегунаца одбише понуду да се, као досељеници, настане на свагда иза Дњестра и да забораве Србију. „Господине Стојковићу! — рече тада Ђуро овоме Србину који је агитовао за то — Мојсеј је избавио Израиљћане — избавите и Ви сада род свој! Но само ћете га тако избавити, ако му издејствујете да се у отечество своје врати, а не да се отечества лиши и место Турака својој браћи служи!“ Мало после тога Стојковић је губернатору Бесарабије писмом обратио пажњу на Ђура, молећи га да му се „ма какво доживотно издржавање одреди“. То је, кажу, и учињено, али се Ђуро наскоро по том, 1817, вратио у Србију, у којој је, виђен и цењен и у двору кнежеву, живео до смрти, до 9. септембра 1844.Некрологичар његов, заслужни Јанко Шафарик, писао је тада о њему:

„Најмилије његово занимање било је књижество српско и мисли и разговори о срећи и напретку премилог му рода српског и остале браће словенске. Скоро свака новоизишла књига српска морала се њему прочитати, при чему је он све, што је важније и примечанија достојно било, врло добро запамтио; за сваке новине је приљежно распитивао, не би ли што ново за милу Србију или незаборављену Црну Гору у њима нашао. Но није се ревност његова о књижеству српском само у читању састојала — он је и самим делом по могућству у помоћ притекао, и за сваку крајцару, коју је уштедити могао, куповао је нове књиге српске. Осим тога је и осталу браћу Србе непрестано опомињао да књиге купују и читају, и како се нова пренумерација појавила, одмах је он од дућана до дућана, од једног познатог до другог обилазио, и људе на пренумерацију и потпору књижества побуђивао. Тако је овај љубитељ просвештенија и сам непрестано до смрти учио и друге опомињао да читају, да уче; и знајући ценити вредност наука више пута је пред својим пријатељима у разговору жељу ту изразио, да се његове књиге, од којих је знатно число скупио, после његове смрти на општу корист и ползу учеће се младежи српске употребе и у библиотеци Лицеума Српског за његов вечити спомен положе и чувају. Он је био жива архива нове српске историје, и тако је био бистра разума и добра памћења да је и саме датуме догађаја добро и верно знао, а што је год чуо запамтио је и после другима радо казивао… Што се његовог нравственог карактера тиче, био је Ђура човек миран, трезвен, уредан, строго поштен и врло учтив, а особито се чувао да никоме на досаду не падне; при томе бејаше топли родољубац, тако да је код највећи и најнижи радо примљен и љубљен био“.

Још је Ђуро Милутиновић остао заслужан и као особити зналац лепих народних песама. Он је и Вуку Караџићу дао неколико песама за класични зборник Вуков. О томе нам казује сам Вук у једном од својих знаменитих предговора. Он, на име, казује какоје н. пр. једну песму народну знао и сам одавно, „али што се тиче реда — вели Вук — ова ми се Ђурина најбоља учинила“. Зато је унео у зборник— III. и IV књигу — ове народне песме, преписане од Ђура: Диоба Селимовића („Свадила се два брата рођена…“), Перовић Батрић („Боже мили! чуда великога!…“), Пипери и Тахир-паша („Паша паде на Дољане равне…“), Бој Црногораца с Мамут-пашом („Мамут везир вијећ’ учинио…“), Три сужња („Процвиљене три Српске војводе…“), Поп Љешевић и Матија Јушковић („Књигу пише попе Љешевићу…“). „Ја имам — рекао је Вук тада — од Ђуре још неколико лепи песама, које у напредак мислим штампати“.

Оним што је речено о Ђурину памћењу догађаја из новије српске историје није ни из близа показана важност тога памћења за историографа српског: кад се употребе к а з и в а њ а Ђ у р а М и л у т и н о в и ћ а, до данас можда мало позната а свакако нимало још не употребљавана, некоји важни тренуци доба 1806 — 1813. и после тога биће обасјани новом, јасном, светлошћу.

О његовом, пак, живљењу у Београду, за последњих му година живота, пише М. Ђ. Милићевић: „Кнегиња Љубица није никад хтела сести за ручак, док се не нађе „Брат Ђура“, да и он седне. Обично је седео у дно стола, и служен је као и други гости. Бегови Милан и Михаило отимали су се који ће пре довести „Чича Ђуру“ на ручак, или му учинити другу коју услугу. Ђура је и иначе био призиван и поштован. Био је висока раста, сува озбиљна лица, чиста и прикладна одела; ишао је кроз улице лагано, с дугачким штапом у руци, као какав Велизарије! Сима Милутиновић, или други који одабрани београђанин, често би притрчао, узео га за руку, и извео га куд жели да се упути“.

Љ. П. Ненадовић у својој песми на гробу његову вели:

Спомен’те ме, ко овуда прође!
Ја сам старац, име ми је Ђорђе,
Садамдесет живео сам лета,
А не видех ја овога света;
Ал’ сам опет ја вас задужио:
Са гуслама Српству сам служио.
Певао сам песме о биткама
Проносио писма у гуслама.
Та многе сам посек’о душмане,
Кад ми рука са гудалом мане.
Кад прођете поред гроба овог,
Сетите се мене старца слепог,
Без очију тражио сам роду
Да прогледа, да види слободу!

Сима Милутиновић у испеваном а нештампаном натпису вели:

Тко л’ је већи — нек се тијем горди…
Тек највећи смртни раван ти је!
Време вјечно ал’ нигдар не мења,
Гуслар-Ђуре србињска знамења

1142 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас