Стваралаштво песника писано невероватним језиком пуним измишљених речи чине пет спевова, а поједини стихови ни до данас нису до краја растумачени


Правник, тумач у страним посланствима, чиновник, преводилац кнеза Милоша, врсни мачевалац, први Србин који је посетио древну Троју, „особењак и прави боем”, писац „најлуђе књиге нашег романтизма”, убоги сиромах. Све то стаје у једно, данас мало заборављено име, име песника Ђорђа Марковића Кодера (1806 – 1891).
Вероватно један од најнеобичнијих стваралаца из епохе предромантизма и романтизма, оставио је иза себе пет спевова („Роморанка”, „Сан матере српске”, „Девесиље” „Митологије”, „Искони”,). Само један, „Роморанку”, објавио је за живота, и то у педесет шестој години. Савременици, али и потоњи критичари имају крајње подељена мишљења о њему: за једне је његово дело неуспели књижевни експеримент, „више шала нежели појезија”, пуна кованица „које је збуњени писац из своје замућене главе вадио”. За друге, Кодер је јединствена појава, стваралац изразите модерности који је ишао далеко испред свог времена, творац оригиналне митологије, природни мудрац.     Којој год страни се приклонили, морамо да признамо да за већину проучавалаца, поједини Кодерови стихови остају загонетка без одгонетке, па чак и у наше време делови његових спевова нису до краја растумачени. Највећу невољу задаје необични језик којим су писани, често тешко разумљив, а уз оригинални песнички свет препун вила, биљака и птица, многи читаоци питали су се да ли је Ђорђе Марковић Кодер полусуманути особењак или геније.



Песник луталица

Рођен у околини Сремске Митровице, трговачки син, после школовања у Сегедину и Шарошпатоку, где је завршио двогодишњу правну академију, Кодер ће наставити школовање у Пешти. Ту је студирао права и медицину, али одлазио и на предавања из естетике, филозофије, астрономије, учио и усавршавао француски, енглески, италијански, санскрит, грчки. Великом списку језика које је познавао треба додати и мађарски, руски, персијски, хебрејски, арапски, немачки, мађарски, турски, јерменски. Имао је намеру да и свој спев „Роморанку” преведе на арапски, али то није остварио. Жеља за знањем била је већа од жеље да за њега добије и званичну потврду: иако је ишао на бројна предавања, ниједну универзитетску диплому није добио, а на медицини, мада је одслушао све испите, није полагао ниједан.
Као што је лутао по разним научним областима, увек гладан нових сазнања, тако је лутао и по бројним градовима и земљама, без сталног станишта, задржавајући се само привремено, одлазећи и враћајући се. Живео је у Пешти, Темишвару, Сегедину, Београду, Новом Саду, Цариграду, краће време и у Трсту, Крагујевцу, Загребу, Букурешту, путовао по Грчкој, Италији, Турској, стигао чак и до северних обала Африке. Често је мењао службу, најчешће живећи у оскудици. Обављао је правничке послове при општини у Сегедину и Новом Саду, издржавао се давањем часова из нацртне геометрије или страних језика, био тумач у страним посланствима. Од 1872. до 1889. године, радио је у енглеском конзулату у Цариграду. Ту га је затекла вест о Шлимановом открићу древне Троје. Песник, којег је одраније занела прича о тројанском рату коју је читао у „Илијади”, похрлио је да види град под чијим су се бедемима због лепе Хелене сударили Ахајци и Тројанци. На зидине код којих су се борили Ахил и Хектор, Марковић је, како се приповеда, урезао своје име.

Оно је остало урезано и у историји српског мачевања, будући да је у Војводини тридесетих година 19. века имао једну од првих школа ове вештине. Кодер је био мршав, али челичних мишица, жустар учитељ мачевања и изврстан борац. „Мачоборство” или „фехтовање” од њега су учили синови кнеза Милоша Обреновића, Михаило и Милан, као и младићи из кнежеве гарде. У Сегедину је 1837. године са великим успехом у мачевању сабљом и рапирима обучавао питомце 62. Пешадијског пука. Неколико година касније своје прве замахе и ударце од Ђорђа Марковића учиће и београдски младићи, ученици Лицеја и други заинтересовани, у школи која је отворена новембра 1843. године.     Десетак година касније, постао је учитељ борења у београдској Артиљеријској школи, будућој Војној академији, где „фехтовање” од њега учи, између осталих, и син Вука Караџића, Димитрије. Није разјашњено зашто је песник напустио ово радно место после две године. Зна се, тек, да је српско држављанство, које је затражио 1859. године, када му га је Министарство унутрашњих дела Србије одобрило децембра 1860. године – одбио.


Владарско неразумевање

С Кодеровим делом, игром случаја, упознала су се и два српска владара, додуше само површно и успут. Шездесетих година 19. века Марковић је боравио код брата Јована у Румунији где је посетио кнеза Александра Карађорђевића, који више није био на престолу Србије. Молио га је да му помогне око штампања књиге „Девесиље” („Роморанка” је већ била објављена). После дужег разговора, кнез Александар, саветовао је песника да књигу, ипак, изда помоћу претплатника.
Песму-добродошлице Марковић, који је тада радио код енглеског конзула у Цариграду, написао је и краљу Милану Обреновићу приликом његовог боравка у том граду. Њу је узео краљев дворски лекар Владан Ђорђевић и прочитао је. Како је касније писао, с тих 75 стихова мучио се неколико сати, па иако је песма на српском написана, а уз њу иде и осам пута већа разјасница – „ја ама баш ништа не разумех”.
Пред крај животног пута, после много лутања и деценија проведених у далеким крајевима, осамдесетогодишњи Кодер долази у Нови Сад. О остарелом песнику бринули су пријатељи, који су једном месечно скупљали новац за његово издржавање. Почетком 1890. године смештају га у дом за сиромахе. Убрзо се разболео, а у градској болници, на самртничкој постељи, свом лекару поверава да има око 200 табака рукописа, који ће бити штампани тек у наше време. Кад су познаници, 19. априла 1891. године, дошли на његову сахрану, у капели видели су свог пустоловног друга у обичном дрвеном сандуку, гологлавог и босоногог, одевеног само у просту кошуљу. Сахрањен је на Јовановском гробљу, а када је оно разграђено, његове кости премештене су на новосадско Успенско гробље поред парцеле где почива његов блиски пријатељ Јаков Игњатовић.

„ Био је средњег узраста човек, сувоњав, али жиловат. Лице суво, коштуњаво … средњи ређи бркови, очи пепељаво сивкасте, повеће, поглед кад није меланхоличан, оно је ироничан. Не лепо лице, али интересантно, као год у каквог осушеног мислећег арапског дервиша.” Тако се Кодера у својим мемоарима сећа књижевник Јаков Игњатовић, који га је познавао из Пеште, а виђао се с њим и касније, у Београду. Писац романа „Вечити младожења” оставља нам живописни портрет драгог познаника. Волео је да збија шалу, па је у пештанским данима веселим намигивањем терао на смех Игњатовића и друге дечаке који су слушали укоре и поуке тада омиљеног романописца и једног од књижевних ауторитета Милована Видаковића.

Слободан као мачка

Игњатовић оставља занимљиву забелешку и о Кодеровом надимку. Он је изведен од немачке речи катер – мачак, а сам песник објаснио је једном приликом радозналим пријатељима да је мачка племенита и слободоумна животиња. Она се не да везати ланцем као пас, увек се дочека на ноге, а и демони је цене, па се некад и сам ђаво у њу увуче. Живети као мачка, значи слободно живети.
„Он, угледав се у мачка, сам се Кодером назвао, и сваког честитог човека или дечка за Кодера држи и коме он каже Кодер, то је његов човек…”, писао је Игњатовић, наводећи да је неком другом приликом песник можда и другу верзију приче о свом надимку причао.
Своје „кодерство” Марковић је заиста терао целог живота. Толико је често мењао послове и прелазио из службе у службу, да би се тешко могло рећи да је био роб било ког друштвеног система, није тражио ни звања ни повластице, нити се пробијао да буде у врху друштвене лествице. Већи део живота провео је као сиромах, без пара, али се увек некако дочекивао на ноге, а није много марио чак ни за уобичајену етикецију, па је ишао у старим, изношеним оделима које је добијао од пријатеља или куповао код старинара.

Поезија је, ипак, била вероватно, највећи домет његовог „кодерства”. Слобода у стварању допринела је да данас имамо једног од најоригиналнијих песника, али и писца око чијег се дела треба помучити да би се разумело. Невероватни језик, делом измишљен, делом ослоњен на народни говор гатара, бајалица и врачара, делом претворен у чисту мелодију без значења, тешко је или немогуће до краја растумачити. Жеља за стварањем нових речи, њихових невероватних спојева, као и уношење народног говора у књижевни, нису никаква новост у доба предромантизма и романтизма. Напротив, у време кад је завршена Вукова језичка реформа и кад је народни говор однео победу, многи ствараоци забављали су се филолошким питањима и експериментисали са могућностима српског језика. Марковићево „кодерство” отишло је, међутим, корак даље – правило да реч мора да означава одређени појам неретко је кршио, а тамо где значења постоје, често их је тешко наћи јер у његовом речнику који обилује кованицама једна реч често означава више појмова. Славуј је, тако, лужник, плонгалац, врисак, стихирац, игрославац, милоранац. Кавез је канадица, али и веренац, одоленка је зрно, али може значити и црв, мува, спокој.    Зизуљци су љубавни састанци, плаузина је морска пучина, мица је моћ, а смица оно што вара вид, варка. Из таквих необичних речи рађа се један необичан песнички свет: у њему виле дарују различите моћи човеку, животињама и птицама. Тај свет препун је биља, од којих неко не расте ни у једном другом књижевном делу осим Кодеровом, као девесиље.
Поједини савременици тражили су му да појасни своје стихове, да их приближи читаоцима, али он је остао истрајан у „кодерству”. Иако је за нека дела штампао и „разјаснице”, објашњења, оне нас само још више увлаче у невероватни свет вила и девесиља, у којем цвркућу игрославци, а смице за које мислимо да су стварне само варају наш вид.

 Тајна мисија

 Исписујући у својој „Историји српске књижевности” поглавље о Ђорђу Марковићу, Миодраг Павловић наводи да је песник 1861. године, као емисар кнеза Михаила, путовао по Босни „неким тајним политичким пословима”. Станиша Војиновић, у својој књизи о Кодеру, скида вео тајне с ове епизоде из песниковог бурног живота. Марковић је, наиме, учествовао у преговорима који су се водили између херцеговачких устаника и међународне комисије, која је окупљена да би смирила прилике у узаврелој Херцеговини. Кодера је за свог тумача узео пруски конзул Ото Блау, на препоруку кнеза Михаила. Као изасланик комисије, Марковић се неколико пута састао с устаницима преносећи им поруке представника европских земаља. Комисија је, на крају, доживела неуспех. Део кривице за то, Јозеф Кечет, лични лекар Омер-паше Латаса, такође једног од преговарача, пребацује чак и на самог Кодера. Слање тумача пруског конзула, „пропалице и пијанице”, Кечет види као прву погрешку комисије.

1175 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас