(Чаково, 26.10.1739 — Београд, 26/28.03.1811)
Димитрије Обрадовић, у монаштву наречени Доситејем, можда је једини прави Писац из 18. вијека, тзв. „просвјетитељ српски“, моралиста и дидактичар. Након што је у раној младости побјегао из манастира Хопово на Фрушкој гори, он ће од тада да крстари свијетом, учећи се по најпознатијим свјетским универзитетима, упознавајући се са оновременим правцима у филозофији и умјетности и покушавајући да своје новоформиране идеје и стечено искуство пресади на српско тло и свој народ просвијети онако како је он мислио да је било најбоље.

Име по којем већина шире читалачке популације памти српску књижевност 18. вијека јесте личност Доситеја Обрадовића. Он је својим животом и радом обиљежио другу половину 18. вијека у историји српске књижевности и културе, усмјеривши их у другом правцу од онога у којем су се оне до тада развијале. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је рекао да су два „бијега“ обиљежила српску културу у току њеног цјелокупног трајања. Био је то бијег очараног монаштвом царевића Растка Немањића, потоњег Светог Саве, из дома својих родитеља у Србији на Свету гору, у 12. вијеку; други бијег је био одлазак разочараног Димитрија Обрадовића, у монаштву нареченог Доситејем, из манастира Хопово у „отшелништво по свијету“, године 1760. Од те године па све до своје смрти Доситеј ће да крстари свијетом, учећи се по најпознатијим свјетским универзитетима, упознавајући се са оновременим правцима у филозофији и умјетности и покушавајући да своје новоформиране идеје и стечено искуство пресади на српско тло и свој народ просвијети онако како је он мислио да је било најбоље. Остао је упамћен као можда једини прави писац из 18. вијека, тзв. „просвјетитељ српски“, моралиста и дидактичар, на послијетку и поредни учесник у ослобађању Срба од петвијековног турског ропства у Првом српском устанку. Био је поткрај живота министар просвјете — попечитељ знања — у првој Српској влади, на којој га је функцији задесила смрт 1811. године.

Књижевност српског 18. вијека није од изузетног обима, могло би се рећи да је то по квалитету и квантитету књижевних остварења један од најсиромашнијих периода у цјелокупној историји српске књижевности. На самом преласку из тзв. српскословенске у рускословенску епоху српске књижевности још је било плодних стваралаца, какав је, рецимо, био бесједник Гаврил Стефановић Венцловић, да би се с временом губило на оригиналности и аутентичности списа нових писаца и пјесника. Ипак, крајем 18. вијека почињу да се објављују радови Доситеја Обрадовића, одбјеглог калуђера, свјетског путника и „жедног трагатеља за извором знања“, који се до данас сматра најуспјешнијим писцем тог времена. Са његовом појавом у српској књижевности и култури наступа преломни моменат, када се она дефинитивно одлучује од своје изворне традиције. Вијековима стварана, средњовјековна култура византијске провенијенције доживјела је свој регрес са турском најездом и петвјековним опстајањем Турака на српској земљи. А изданци српског народа који су послије Велике сеобе дошли под аустријску и угарску власт, полако су се из социјалних, материјалних и других разлога утапали и сједињавали са средином у којој су се обрели. Најумнији међу њима су постали народни учитељи и тзв. просвјетитељи, а примјер једног од њих је био Доситеј Обрадовић. Управо у доба тзв. европског просвјетитељства он путује по Европи и слуша предавања на познатим универзитетима, налази начина да стекне познанства међу људима из високих друштвених кругова и тако доноси „нови наук“ међу Србе.

Директан утицај просвјетитељство је имало на књижевност, гдје култ путовања стиче знатан углед, јер се уједно сматра и видом забаве и стицања знања кроз упознавања особености разних народа. У владарским круговима доба просвјетитељства је обиљежено тзв. просвијећеним апсолутизмом монарха, а једног од њих — аустријског владара Јосифа II — величаће у својим дјелима и изданак европске просвјетитељске помпе међу Србима — Доситеј Обрадовић. Основни циљ свога рада Доситеј је схватио као пропаганду науке међу Србима, што је подигао на пиједестал врховне мудрости. Ипак, уз то иде и евангелска мудрост, у просвјетитељству углавном сведена на оквире морала и добрих међуљудских односа, а у Доситеја још наглашавана и због сузбијања тада постојећег сујевјерја међу српским народом: Што је неразумно и зло — вели он у једном есеју — не ваља (ако је могуће) ни помислити, или барем не ваља на соблазан и на штету другога на свет показивати. Али, сам расуди: поштено, разумно и полезно мислити, пак за атар глупому незнанству и слепом сујевјерију не Говорити; брата и ближњега свога моћи из мрачног невјежества извести и просветити, а не хотети — ово је против љубови не само евателске, него и опште человеческе! Овакве просвјетитељске тендеиције преовлађују у Доситејевом књижевном дјелу. Он је познат као најплоднији књижевник 18. вијека, иако је заправо међу његовим дјелима мало онога што је продукт његовог личног дара и печат непоновљивог ствараоца, а више је вјештине да се добро интерпретира стечено знање, углавном из области етике, филозофије и књижевности.

Од самог почетка свог списатељског дјелања у Далмацији Доситејев књижевни рад се састојао од састављања различитих поучних зборника и преписивања дјела Светих Отаца, које је изузетно волио, а потом и западних учитеља, које је поштовао. Први његов оригинални спис је Писмо Харалампију, које је објављено у Лајпцигу 1783. године. То је својеврстан манифест његовог будућег рада и најава дјела која ће штампати: Дајем ти на знање, друже мој — вели Доситеј — да сам прешао из Хале у Лајпиг за слушати и овде што учени људи говоре, гди намеравам пребивати најмање једну годину и мислим с помоћу бога и којег доброг Србина дати на штампу с Гражданскими словами на наш прости српски језик једну књигу, која ће се звати Совјет здраваго разума, на ползу мојега рода, да ми није залуд мука и толико путовање. Моја ће књига написана бити чисто српски, какогод и ово писмо, да је могу разумети сви српски синови и кћери, од Чрне Горе до Смедерева и Баната. Од издавања овог писма, па до краја свог живота, Доситеј ће упорно инсистирати на народном језику у књижевности, па га многи историчари језика због тога сматрају претечом Вука СтефановићаКараџића. Такође, истицаће увијек свенародну корист при штампању неке књиге, а мање своју личну. Исте године када је изашло Писмо Харалампију, објављено је још једно Доситејево оригинално дјело, по многима и главно дјело његове библиографије — Живот и прикљученија. Затим слиједе најављивани Совјети здраваго разума, потом Басне са другим дијелом Живота и прикљученија, Собраније разних наравоучителних вешчеј, Етика, Пјесна на инсурекцију Сербијанов, постхумно објављени други дио Собранија под називом Мезимац, још неколико мањих радова, као и богата преписка са пријатељима, која је сама по себи својеврстан аутобиографски трактат. Осим Доситејеве аутобиграфије, писама, Совјета, Мезимца и Пјесме на инсурекцију Сербијанов, сва остала његова дјела директни су или адаптирани преводи страних састава различитог жанра. Међу њима су многе моралне приповијетке, биографије античких филозофа Аристотела и Сократа, збирке анегдота и сентенција, есеји о просвјетитељској, емпиријској и практичној филозофији, а саме Басне углавном су прилагођене старе Езопове басне са на крају додатим тумачењима — наравоученијима.

Године 1788. Доситеј Обрадовић издаје на свет збирку Басана, са другим дијелом своје аутобиографије Живот и прикљученија, о којој је било говора у ранијим текстовима. Збирку је посветио драгој српској омладини — Посвећујући ову књигу теби, ја њоме ништа друго не желим да добијем, сем твоје опроштење зато што с тобом не живим и оно што сам ја од других научио теби не саопштавам. Басне су одлична компилација дотадашње свјетске баштине овог популарног књижевног жанра, који је један од ријетких који су подједнако занимљиви и за дјецу и за одрасле читатеље, и за интелектуалце и за обичан остали радни свијет: Преимућство њихово над свим другим — каже Доситеј — састоји се у томе што оне савршено пристају како највећим филозофима и политичарима, тако и најпростијим сељанима који само читати могу и свој језик разумеју (…) Басна је прва клица и пород људског оштроумља, и њом су се служили велики људи да би учинили сваком доступне високе и општекорисне науке.

Басне је Доситеј преводио са различитих језика и од различитих аутора, од Езопа до Лесинга. Преводећи их, пак, много тога је у њима дорађивао, односно адаптирао их за српску публику у духу матерњег језика. Због тога кратке поучне басне често код њега израстају у цијеле приповијетке, а додатно бивају зачињене хумором, као битном карактеристиком свих његових дјела. Главни актери басни су животиње, у којима су персонификоване све позитивне и негативне људске особине, често типски распоређене по врсти животиње — лисица је увијек лукава, лав мудар, зец вјешт да утекне кад треба итд. Орао и лисица, Две жабе, Гавран и лисица, Паун и чавка, Сељанин и пси, Курјак и јагње, — неке су од његових басана. На крају скоро сваке од њих стоји наравоученије које је углавном Доситејево оригинално тумачење поуке басне: Придодавајући свакој басни потребна објашњења, ја помоћу њих намеравам да навикнем младе умове да се и сами собом мало по мало размршавају, разјашњавају и распрострањавају, у све што чују или читају скроз да проничу, у свему лаж од истине да распознавају, а изнад свега да паметно и здраво мисле и суде.

Совјети здраваго разума су Доситејева збирка од пет чланака, којом је хтио само почетак наравоучителне философије дати и у два аутобиографска есеја изнијети основне елементе свог просвјетитељског учења. Есеји су О школама и школовању и О слободи мишљења. У првом говори како је боље давати новац за изградњу школа и плаћање професора него за градњу торњева, звоника и цркава. У школу треба да иду и дјевојчице, јер оне ни на што друго нису рођене него да с временом матере постану, које кад просвештене буду, која надежда општега всенародњега просвештенија! У другом есеју говори о слободи мишљења у смислу ослобађања од сујевјерице и окретања к науку евангелскому, обраћајући се неком фиктивном саговорнику, Серафиму.

Собраније разних наравоучитељних вешчеј је обимно Доситејево дјело састављено из два дијела. Први дио је изашао 1793. године, а други дио послије његове смрти, тек 1819. године, под именом Мезимац. Собраније из 1793. углавном садржи преводе различитих дјела са енглеских оригинала — од биографија Сократа и Аристотела, до естетичких расправа о „вкусу“. Мезимац је готово потпуно оригинално Доситејево дјело. То је збирка есеја о многим темама, од кој их су неке врло битне за тадашње схватање књижевног језика, националне свијести, користи од штампања књига, потом о проблему васпитања, о човјеку, Богу и природи. Инсистирао је на употреби народног језика у књижевности, управо из „просвјетитељских“ разлога — да би ради користи од написаног што више људи разумјело смисао текста. Да је обаче потребно и преполезно за општи народ просто, но лепо и исправно писати; томе ће се залуду ко му драго противсловити. Такође, изједначавао је припадност једној нацији са језиком који говори група људи, ма којој вјери и закону припадала — тако су Срби сви који говоре српским језиком, без обзира на то да ли су православни, римокатолици или муслимани. Јер вјера и закон се могу променити, а род и језик никада.

Иако најпознатији као српски просвјетитељ 18. вијека, Доситеј Обрадовић, доносилац идеја из западне Европе међу Србе и културни прегалац, у историј и српске књижевности је третиран као најплоднији књижевник 18. вијека. Гледано из перспективе садашњег тренутка, његов оригинални књижевни рад био је врло уског обима. То је свега неколико есеја, једна аутобиографија, понека пјесма и наравоученија уз преведене басне; остало су махом све били компилирани преводи француских и енглеских филозофа и књижевника, односно латинских и грчких класика. За четрдесетогодишњи књижевни рад то је било ипак мало. Али, за вријеме у које пише, када једва да је било уопште писмених људи, а поготово су били у дефициту они кој и су нешто оригинално стварали, то је било више него довољно. И данас код широких народних маса Доситеј је најпознатији као баснописац. Ријетко ко од Срба је одрастао без поучавања из његових басни и прича, актуелних и два вијека након његове смрти. Дидактички и просвјетитељски списи које је преводио или сам састављао били су популарни у његовом времену и значајни за ондашње Доситејеве савременике, данас су само споменик књижевне историје и културе. Уз просвјетитељске идеје Доситеј је увијек нарочито истицао и своје родољубље, особено схватање језика и нације, као и у начелу један позитиван, додуше прилично неутемељен, однос према људима и животу. Занимљиво је шта је о њему писао владика црногорски Петар II Петровић Његош, који је строго забрањивао да се Доситејева дјела штампају и шире међу народом. У једном писму кнезу Милошу Обреновићу из 1837. године Његош, између осталог, вели: Ја бих Доситеја почитово да је умио свој дар душевни обратитиу корист нашега народа, али га обратити није умио, и зато га презирем, како човјека који није видио у што се содржи срећа народа, што ли му може причинити несрећу и како човјека који је био некому подло орудије подсмјејанија над благочестијем.

Иако је много тога остало нејасно у његовој биографији, Доситеј је несумњиво гајио љубав према свом народу и био поносан на своје поријекло. И иначе је имао — бар декларативно — позитиван приступ људима и свијету, а нарочито онима из свог народа. Говорио је да му ништа на свијету није милије и драже од његовог рода и да би могао сав живот посветити просвјећивању народа из кога је поникао. Рад сам срцем и душом после Бога, који ме је создао, мојему милому народу угодити, обаче не лажући и истину светлу као сунце под ноге бацајући, притворно и лицемерно за хатар пишући. А знам да мој поштени и славни српски род то од мене неће искати. Посљедње године свог живота Доситеј проводи у својој отаџбини, Србији, колико-толико препорођеној послије Првог српског устанка. Поводом овог подизања српског народа против петвјековног турског ропства, Доситеј је написао Пјесну на инсурекцију Сербијанов, познату по свом првом стиху као Востани Сербије. До данас је она остала омиљена међу Србима, с временом је добила и своју музичку пратњу и тиме била боље памћена кроз генерације: Востани Сербије, мати наша мила!

Ања Јефтић

2562 Прегледа Укупно 3 Прегледа Данас