(Бистрица код Петровца на Млави, 20. април 1890 — Рашанац, октобар 1915)

На Бубњу је баш тутњало, и то са свих страна. Осми пешадијски пук бранио је важно брдо изнад Пожаревца које су, са свих страна, бесомучно нападале аустроугарске трупе. Редов Драгутин Томашевић из оближњег села Бистрица, петнаестак километара источно од Петровца на Млави, већ трећи дан био је у рову, без прилике да честито подигне главу, толико је фијукало с друге стране фронта. Поред њега су, с малим надама да ће им ускоро стићи помоћ, тихо јаукали рањени саборци. Било је рано преподне прозрачног октобарског дана 1915. године кад му се учинило да му се неколико сунаца умрежило у зенице и кад је помислио да је стомаком легао у само жариште пакла. Бол је стигао тек касније, чим се на тренутак повратио из тескобне таме нестајања. Гелер га је, ко зна којом божјом или ђавољом путањом, погодио тик испод груди. И док је, згрчен, покушавао длановима да заустави крволиптање и уграби бар мало ваздуха, кроз главу му је муњевито пролетео тренутак кад је, три године раније, испред Олимпијског стадиона у Стокхолму такође осећао све краћи дах и оловну тежину у сваком дамару мишићавог тела. Док му је сад бубњало у глави, слике из пређашњег живота крајичком свести завртеле су се попут оног рингишпила који је, има томе, први пут видео на вашару у Обреновцу.

 Био је 27. мај 1912. године кад је трговачки помоћник, већ два лета запажен члан соколског друштва „Душан Силни”, стигао у Обреновац, на старт трке која се завршавала у тридесетак километара удаљеном Београду. Заједно с групом младића – од којих су неки стигли и из Црне Горе, Македоније и Космета – уверених да им нема равних у брзини и издржљивости и на толико великим растојањима, двадесетдвогодишњи Драгутин Томашевић кренуо је излоканим и прашњавим друмом.
Мада су их неретко дочекивали узвици „Уа, лудаци, уааа!”, чак и крштење левом руком, такмичари су у све већим размацима хитали циљу. Истина, многи су одустали већ на половини трке, а најупорнији су често скретали са стазе и застајкивали поред ретких извора на које су наилазили јер је сунце, и поред тога што је то пролеће било прилично свеже, ударало у главу и пекло уста и грло пуне прашине. Трговачки помоћник први је прошао кроз циљ уз бурне поклике не баш бројних гледалаца међу којима су били запажени и људи са двора, дипломате, чак и свирка оркестра Дома гарде. Ништа необично за упућене који су знали да ће победник трке бити први представник Србије на њеном првом учешћу на олимпијским играма. У почетку је било замишљено да и другопласирани такође крене у далеки Стокхолм, на Пете олимпијске игре модерног времена, али је то касније, ни данас се поуздано не зна због чега, преиначено тако да је разочарани Живко Настић, сељак из Жаркова, остао да ради на њиви.
Ускоро се у воз за главни град Шведске укрцала прва олимпијска екипа Краљевине Србије. Поред јединих такмичара – јунака наше приче Драгутина Томашевића и тркача на 100 метара Душана Милошевића – место у купеу заузели су и делегати Српског олимпијског комитета: оснивач и директор пешадијски капетан Светомир Ђукић, коњички поручник Драган Војиновић и председник Београдског спортског клуба Андра Јовић. Наши први олимпијци су после 51 сата само они знају какве вожње – преко Пеште, Берлина, Сасанаца, Трелборга и Малмеа – приспели на већ увелико разигране игре које су по броју учесника (2547 такмичара из 28 земаља) надмашиле све четири претходне. И биле много краће (од 5. маја до 27. јула), с обзиром да су раније – изузев првих у Атини 1896. године – трајале и по шест месеци: у Паризу (1900) од 14. маја до 28. октобра, у Сент Луису (1904) од 1. јула до 23. новембра и Лондону (1908) од 27. априла до 31. октобра.
Прво учешће наших олимпијаца такмичарски је било испод свих очекивања, чак и оних вечитих сумњала, без обзира што су обојица тек тада први пут видела праву атлетску стазу и спринтерице. Зато није недостајало драме. Много тога сачувало се тек у шкртим писаним траговима и још непоузданијим памћењима. Зна се да је наш спринтер Душан Милошевић у својој, осмој квалификационој, групи, од укупно 17 заузео треће место и одмах после проласка кроз циљ пао у несвест. У болници у којој је остао десет дана утврђено је тровање – арсеником! Умало да нешто слично задеси и Драгутина Томашевића, али њега је спасла извесна Рускиња, тако бар казује прича. У мензи у којој су се спортисти хранили она је, кобајаги случајно, гурнула тацну с храном нашег олимпијца која се просула по поду. Кад је наш (несуђени) јунак кренуо да узме бар чашу кабезе, или нечег сличног, она му је дошапнула да то не пије. Послушао је.
Невоља је стигла много касније, пред самим уласком у град, односно, на стадион који је с нестрпљењем очекивао долазак такмичара у најтежој атлетској дисциплини. Посебно зато што је врућина била паклена и падале су отворене опкладе колико ће њих успети да се докопа циља.
Тадашње новине које су вести из далеког Стокхолма примале с разумљивим закашњењем овако су обнародовале тај случај. Лист „Србобран” у броју 147 од 15. августа исте године исписује „да су на крајњој тачки стазе где су тркачи правили заокрет напоредо дошли Томашевић и један Рус. Он му је предложио да одустану, али је Томашевић то одбио и трку наставио несмањеном брзином. Тркачи су се већ приближавали циљу, а наш Томашевић био је одмах иза водеће групе. Али, пред самим циљем десило се нешто чудновато што је неспорно утицало на успех нашег тркача. Према изјави једног члана наше екипе, Томашевића су непознати људи задржали и свалили у јендек, те се повредио и тек после извесног времена наставио трку…”
Много пре „Србобрана” београдска „Штампа” објавила је у броју од 11. јула да је „Томашевић повредио десну ногу па иако је видно храмао, стигао је на стадион бурно поздрављен од многобројног света…”
Шест дана доцније „Вечерње новости” извештавају своје читатељство „да је он био крвав кад је дошао до мете…”
Његов такмичарски колега Душан Милошевић доцније је сведочио да се „Драгутин Томашевић све време налазио у водећој групи, све док га пред самим Стокхолмом неки нису свукли у јендек и задржавали док прођу њихови фаворити…” У сведочанствима Српског олимпијског комитета, који је тада примљен у међународну заједницу, остао је запис да је наш маратонац на циљ стигао 37. од укупно 62 такмичара. Стазу дугачку 40.200 метара (данашња дужина маратона од 42.195 m постала је званична тек 1924. године) савладао је за два сата и 52 минута.
Породичну причу и спортску драму нашег првог олимпијског маратонца данас баштини његов унук, односно, унук Драгутинове најмлађе сестре Зорке. Радиша Трајковић, у селу Бистрица познатији као Радиша Гитариста, свом славном претку одужио се и недавним подизањем чесме усред села коју је посветио успомени на Драгутина Томашевића.
Наслањајући се на породично предање које је време уз помоћ људи обликовало на свој начин, о самом догађају у Стокхолму каже ово:
„Тог дана кад је мој деда трчао маратон била је велика врућина, изнад 40 степени Целзијуса. Од самог почетка трке издвојила се четворочлана група: Швеђанин, Француз, Рус и мој деда Драгутин. Онда су полако почели да заостају Швеђанин и Француз. Рус је предлагао мом деди да успоре и заједно уђу у циљ. Деда је одбио и одлепио се од Руса журно грабећи циљу. А кад је већ стигао пред капију стадиона, код неког моста, изађу пред њега тројица маскираних, ухвате га и свуку у шанац. Деда Драгутин није се дао. Батргао се, потукао с њима и у тој тучи повредио стопало. Када се, коначно, отргао од њих, храмљући је ушао на стадион као последњи. На победничком постољу већ су се делиле ловорике и медаље, а мој деда Драгутин је плакао, плакао као мало дете заветујући се да ће им свима показати на следећим Играма…”
Додаје да је Драгутин био најстарије од петоро деце Милоша и Стане Томашевић. После њега на свет су стигли Милутин, Мика, Драгиња и Зорка. Зна, по причању бабе Зорке, да се никад није женио, али да је имао вереницу у Петровцу на Млави, као и да су му родитељи имали понајбољу од десетак воденица на брзој и бистрој речици Бистрици по којој је село и добило име. Од породице Томашевић данас нема потомка с истим презименом.
Памти, такође, и необичну лулу од ћилибара коју је као дете вртео међу прстима, а коју је после неке од мноштва победа на овдашњим тркама краљ Петар Први поклонио Драгутину. Била је у поседу његове сестре Драгиње, али данас се не зна куд се дела. Зна, пак, да је Драгутин после тешког рањавања на Бубњу пребачен у село Рашанац где су га пазиле мајка и сестра Драгиња. Умро је након неколико дана и сахрањен у својој Бистрици. Остало је сећање и тиха сета да је Драгутин Томашевић, на чијем гробу пише да су га „сахранили његова мајка и његова храброст”, некако остао у запећку памћења не само спортских удружења. Јер, после драме у Стокхолму, наш маратонац почео је жешће да се припрема за наредне олимпијске игре заказане за 1916. годину у Берлину. Онда је дошао рат и узалудно убеђивање надлежних да му није место на фронту, да такве ваља сачувати за неке друге исто тако важне победе.
 
1330 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас