Није важно приспеће, него путовање, рекао је један паметан човек. Нађа Тешић, списатељица, режисер, глумица, универзитетски професор и власница магистратуре са Сорбоне, жена која је, телом и духом, у корак пратила историју 20. века, ову пословицу сигурно прихвата као животну филозофију.

То путовање за њу је отпочело давно, када је као петнаестогодишњакиња, из родног Ужица, доспела у Чикаго, град „сивила, сумпора и нафте“, са мајком и братом Стојаном Стивом Тешићем, касније писцем и јединим српским оскаровцем за филмски сценарио, за филм о њој и „сапутницима“ које је сретала на тој неизвесној путањи, на релацији САД–Француска–Србија (у коју би се данас и вратила, вели, да нема два унука у САД, којима је потребна), причали смо ових дана са Нађом Тешић у Београду, у њеној „канцеларији”, кафани „Орашац” на Булевару.

Љубав у сенци Кју-клукс-клана

nadja-tesicСледећи шок је за двоје младих емиграната наступио у школи. У Ужицу је носила школску кецељу, а девојчице у Америци су се више шминкале него училе. После прве године, када су наставници видели њене резултате на тесту, понудили су јој да прескочи три разреда и одмах крене на факултет. Прескочила је два и стигла на универзитет у Индијани са 17 година. Дипломирала француску литературу, залуђена Сартром и Камијем.

Долазак на високу школу потрефио се с крајем мандата председника Макартија, још је време расизма, када је, каже она, линч и даље био актуелан начин обрачуна са црнцима. По завршетку студија, већ је активисткиња организације која се борила за право црнаца да гласају, већ се дружила са данашњим легендама џеза, Колтрејном, Монком, Сонијем Ролинсом, Дјуком Елингтоном: – Мени су они били занимљиви, јер су били дивни музичари, свакако интересантнији од америчког просека. Као и Хари Белафонте, ког сам упознала у Чикагу.

На згражање студената и управе факултета, и њен први дечко, Лари Ридли, био је из тог круга – џез музичар, басиста, мелез, али су га, каже она, Американци сматрали за црнца.

– Имао је и индијанске и белачке крви у себи, а они су видели само црно. Бранили су ми да излазим изван кампуса после вечере, увече сам морала да се јављам у полицијску станицу, у којој су седели чланови Кју-клукс-клана. Нема везе, виђали смо се ми преко дана  – каже.

Стипендија француске владе, коју је добила, отвара јој врата ка Паризу. Без обзира на бурно време рата око Алжира, Француска, где ће на Сорбони магистрирати са тезом о Марселу Прусту, била је за њу природније окружење од Америке, и Паризу ће се отад често враћати. Следећи пут кад се ту обрела, опет у друштву својих интелектуалних миљеника, упознаје чувеног Ерика Ромера, тада младог режисера. Заједно снимају филм „Нађа у Паризу”, по њеном сценарију.

Ромерова „муза“, Годарова „терористкиња“

– Ромера нисам познавала, он је тражио студенткињу страног порекла за филм. Међу стотину њих, ја сам му се свидела. То је био документарни филм, обилазили смо цео Париз. Мој тадашњи и садашњи пријатељ Ромер, и дан-данас нема фиксни телефон, живи крајње једноставно и путује градским превозом – поверава нам наша саговорница. – Тада сам упознала Сартра, Бовоарову, Барбета Шредера, аутора „Барских мушица“, по Буковском. И Нестора Алмендоза, кубанског уметника који је касније добио „Оскара”, с којим сам живела у кући коју је добио на коришћење. Нисмо била у љубавној вези, познато је да је волео мушкарце.

Nadja_Tesic 01 copyКретала се париским уметничким круговима као риба у води, тако је упознала и Жан-Лика Годара. Међутим, дружење са Годаром је кратко трајало, јер је помислио да је Нађа терориста: заспала је у његовом стану док га је чекала, да би разговарали о Алмендозовим сликама, а он је помислио да су Израелци послали неког да га убије, пошто је отворено био на страни Палестинаца. Био је, каже, параноик кад је реч о том блискоисточном сукобу.

Ускоро ће је пут одвести да предаје француску литературу на приватном факултету у Њу Џерсију. Почиње рат у Вијетнаму. Тешићева прилази мировном покрету и позива своје студенте да изађу на улице. Напушта удобно професорско место да би се у Паризу прикључила студентима у протестима 1968. године: генерални штрајк, људи на улицама, барикаде, борбе с полицијом…

Крајем те бурне године, са још стотинак других студената из разних земаља, ето је на Куби, блиској њеном бунтовном духу.

– Че Гевара је тек био умро, и цела кубанска влада, са Кастром на челу, дошла је нас да види. Разговарали су са нама, питали нас шта би требало да промене како би држава била боља – вели Тешићева.

Тешићева је помагала револуцију тако што је данима радила на пољу. Памти недирнуту природу џунгле. Са њима су радили и свештеници из Италије. Америчке новине су, тврди она, тада писале да је група европских револуционара отишла на Кубу да тренира: – Какво тренирање, са поповима и часним сестрама, обилазили смо болнице! – истиче Нађа.

Никада није планирала да се уда, али се венчала, случајно, каже с Американцем који је био противник рата у Вијетнаму. Добија и сина, који је рођен у Паризу. После шест месеци опет одлази у Америку у нов изазов – предавања на факултету и рад на филму. Пише сценарија, режира, а њен „Филм за мог сина” (у Југославији је приказан у преводу Десанке Максимовић), иако је имао буџет од само 600 долара, обишао је свет.

Стипендија југословенске владе омогућила јој је долазак у отаџбину, 1975. године. Једна од најлепших успомена из тог доба је велико пријатељство са режисером Живојином Павловићем. Он је заслужан што наша саговорница данас одлично говори матерњи језик. „Причаш српски као Џон Вејн”, критиковао ју је

– Део Београда је умро за мене кад је Живојин Павловић преминуо. Давао ми је своје књиге које сам однела у Америку, али они су прихватили само Данила Киша. Киш то није ни знао док му нисам рекла, упознавши га у Паризу кад је већ био болестан – каже Нађа.

Америка поново, овог пута, у царству Бродвеја, где ради као асистент на писању сценарија, у „Американ плејс тиетр”, у коме истовремено раде и Сем Шепард и њен брат Стив Тешић, у то време већ познат амерички драмски писац. Било је време да напише и први роман „Борац у сенци” (Shadow partisan). Добила је позитивну критику у „Њујорк тајмсу” и једну америчку националну награду. Други роман „Родна груда” (Native land) дешава се у Југославији, пред њен распад. Критика му је признала сензибилитет Маргарет Дирас. Ниједан није објављен на српском, јер је ауторка била незадовољна њиховим преводима.

– Не дружим се много с људима у Србији, само с ретким и добрим пријатељима. Као млада, веровала сам у стару изреку да треба живети живот, написати књигу и родити дете. Данас је тешка атмосфера, треба спасти људски дух од пропадања, у Србији и у целом свету. Један Србин није Американац, због родитеља, дедова, историје. Верујем да свака земља има право да негује своју културу, у име права и слободе – истиче Нађа.

Апокалиптична туга Стива Тешића

tesichСа великом нежношћу сећа се свог брата Стива Тешића. Немирно дете, које је она морала стално да чува и због ког се играла само с дечацима, у Америци ће се променити, из страха. Брат и сестра били су најблискији у Њујорку, где је Тешић магистрирао на славистици. Једно време радио је као социјални радник. Почео је рано да пише. „Њему је писање увек било најважније, то је била његова земља“, каже његова сестра која и данас чува његов први, необјављени роман. Живео је са женом у Колораду, а по доласку у Њујорк почео је да пише драме. Његов последњи роман, насловљен „Caroo”, који је изашао постхумно, и за који Нађа Тешић сматра да је ремек-дело, представља апокалиптичну визију света. Његове многобројне драме Тешићева описује као „уметничке комаде с филозофијом“:

– На крају живота написао је своју најбољу драму, „На отвореном друму“, невероватан комад, представља ситуацију тоталног грађанског рата, где све одлази у неповрат, и уметност и живот, као што се сад дешава у Ираку. Живели смо близу и виђали се сваке недеље у одређени час. Драма „Четири пријатеља” садржи многе аутобиографске детаље, мада је мајку приказао као младу и плаву, а наша је била црна и снажна. Главни лик је попут њега, долази у Америку са родитељима. Глумица која је играла улогу у том делу личила је на мене. Плесала је као и ја… Ипак целина је много више од аутобиографије.

– Такав је био Стив – закључује Нађа Тешић – јако горак на крају живота, мислио је да долази страшно време које он не жели да види. Био је љут због тога што, после свега што се догодило у Југославији почетком деведесетих, он, као писац српског порекла, није могао да објави ниједно писмо о томе у америчким новинама. Рекла сам његовој супрузи да га је Америка убила. Умро је од гнева.

А много пре него што га је срце издало (управо у ове вреле јулске дане, негде на источној обали, 1996), чудио се што Нађа пише књиге, говорио јој је: „Зашто ти пишеш, кад имаш живот.”

Гледао је на њен живот као на уметност. Нађа Тешић каже да је можда био у праву.

politika.rs

 

703 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас