Трнова, 1767. — Грк, 1834.

Истину је рекао прота Матија Ненадовић кад је у својим Мемоарима написао: „у ком се народу појаве јунаци и људи заслужни за отачаство, тај ће народ родити и оне људе који ће њихова дела описати“. Један од оних људи који су „описивали“ витешка дела српске борбе у почетку деветнаестога века, који су им били сувременици а поникли су у крилу самога народа – јесте и Филип Вишњић, гуслар, певач и песник. Вишњић се, по забелешци владике-песника Лукијана Мушицкога, родио 1767. у селу Трнови, нахије зворничкеу Босни. Место рођења његова бејаше нарочито чувено с одлична вина, којега Трнова даваше обилато за четири нахње.

Родитељи Филипови бејаху Ђорђе, кога су у селу звали Стојан Вилић, и Марија, познатија под именом Вишња, по чему се и Филип називао Вишњић. Породица из које је поета Вишњић бејаше на гласу од старине. Поред осталога о њој се причало да су преци њени засадили у том крају први виноград; а као велика и разграната родбина имала је и нарочите повластице, зајемчене царским писмима.

Још за малена Филипу умре отац, а мајка му се, доцније, преуда у село Међаше близу Бијељине, где је Филип провео своје детињство и младост. Али та младост бејаше очајна: у осмој години својој Филип ослепи од богиња. Мало доцније, у накнаду за то, прогледа Филип душевним видом, пропевавши из душе и срца; он за рана осети дар за песму, па кад, наскоро за тим, научи гудети поче певати песме којеје чуо и од других научио.

Филип бејаше већ момак од двадесетину година кад Турци уморише тешким мукама три стрица његова и једног му брата од стрица. Они бејаху криви што су бранили част свога дома. Зату кривицу они не добише одобрење да се могу, одрешени од веза, причестити, и ако њиховим пратиоцима нуђаше игуман манастира Св. Тројице четири кесе блага! Ипак, ма и везани, примише причешће. После тога не бејаше мира ни за све, ближе и даље, рођаке њихове. Живот Филипов у појединостима из тога доба није нам познат, али можемо мислити шта је било у души његовој. Знамо тек толико да се око године 1798. оженио девојком Настом, званом Бела, из богате куће Ћуковића. Од шесторо деце њихове само су двоје, Ранко и Милица, били живи год. 1817.

До устанка за ослобођење Србије, коме је Вишњић био сувременик, он певаше обично песме о минулој слави и старим јунацима: последњи догађај и о рату аустро-турском истина пролише много драгоцене крви српске али се на поетску висину, за срце Србина певача, неистакоше. Међу тим устанак у Шумадији и неочекивани успеси његови потресоше друкчије душу српску. Они поновише дела некадашњих јунака: требаше само још душа негдашњих певача-гуслара. За то се јави Вишњић. Он пређе у Србију у лето 1809. и обиђе целу западну половину њену. Бејаше у ратничким становима српским заједном, 1810. и сам издржа гурску опсаду у Лозници. Осим тога он радо иђаше на ноге чувенијим јунацима да се код њих обавести о појединостима знатнијих бојева и догађаја. Најзад налазимо трагова да је Вишњић слушао и учио и оно мало книжевне поезије наше онога доба, у колико је она певала о сувременим ратним догађајима. Од свега тога душа Вишњићева знаде створити прекрасне песме које се изједначише с најлепшим дотадашњим народним песмама нашим. И не само то: оне пређоше у народ и стекоше међу песмама његовим једно од најугледнијих места. Само још људи књижевни знају шта је дао Вишњић: народ његову творевину прими као своју. То нам је најбоље сведочанство за поетску величину њихову.

С правом је речено за песме његове: „све су смиље и босиље за гробове паших витезова“; али сам почетак класичне песме његове „Поцетак буне против дахија“ довољан је да обесмрти свога певача:

Кад се ћаше по земљи Србији,
По Србији земљи да преврне,
И да друга настанс судија —
Небом свеци сташе војевати,
И прилике различне метати
Виш’ Србије по небу ведроме.
‘Ваку прву прилику вргоше:
Од Трипуна до Свстога Ђурђа
Сваку ноћцу мјесец се хваташе –
Другу свеци вргоше прилику:
Од Ђурђева до Дмитрова дана
Све барјаци крвави идоше
Виш’ Србије по нсб/ведроме —
Трећу свеци вргоше прилику:
Гром загрми на светога Саву
Усред зиме кад му време није,
Сину муња на часне вериге,
Потресе се земља од истока —
А четврту вргоше прилику
Виш’ Србије на небу ведроме
Ухвати се сунце у прољеће,
У прољеће на светог Трипуна,
Један данак три пута се хвата,
А три пута игра на истоку.—

Прешавши године 1813. с породицом, у Срем, и настанивши се у селу Грку, Вишњић је путовао по Срему, Славонији и Бачкој, свуда лепо дочекиван. Године 1815. певао је Вуку Караџићу у манастиру Шишатовцу своје дивне песме, а идуће се године познао и са знаменитим митрополитом Стратимировићем у Кулпину.

Неколике анегдоте из живота његова у Србији и Срему карактеришу лепо његову поетску душу и српско осећање. А песме његове радо слушаху чак и Турци.

Вишњић је умро у Грку 1834.Често предмет захвалнога сећања и писања, Вишњићев је спомен једном приликом нарочито загрејао душу Србинову. То је било 15. августа 1887, кад се на гроб његов слеже млада Србадија и постави танку гранитну пирамиду као видни белег општега признања. Речи, урезане на тај споменик, најбоље карактеришу значај Вишњићев:

Благо гробу и у тами што се сјаји,
Где кандило припаљују нараштаји!
Кандило је жар, што српске груди краси;
Вишњић га је чув’о да се не угаси.
Ми ти гробу камен дасмо. То можемо.
Венац прави твојој слави јоште дугујемо.

Андра Гавриловић Знаменити Срби XИX века | Друго допуњено издање | Научна КМД | Београд, 2008.

998 Прегледа Укупно 3 Прегледа Данас