(Лежимир, Срем, 1. август/12. август 1790 — Београд, 10. јануар/22. јануар 1848) је био први српски књижар и издавач.
Књиговезачки занат изучио је у Бечу и 1827. дошао у Србију. Штампао је прву књигу у тадашњој Србији „Србско стихотвореније“ 1832. године. Издао је целокупна дела Доситеја Обрадовића у десет књига (четири тома 1833, до 1836. још пет томова и последњи 10. том 1845.). Отворио је прву књижару у Београду за време владавине кнеза Милоша Обреновића. У његовој књижари је 1832. основана Народна библиотека Србије, тада под називом „Библиотека вароши београдске“ (постоје мишљења да је то у ствари претеча Библиотеке града Београда). У периоду 1833-1844. био је књиговезац Државне штампарије, једно време и у Крагујевцу док је књижару у Београду водила његова жена Сара, сестра Димитрија Давидовића.


Издавао је алманах „Голубицу с цветом књижества србског“ (1839-1844) који је уређивао Милош Светић (Јован Хаџић). За „Голубицу“ је Стојан Новаковић тврдио да је утрла пут „Гласнику Србског ученог друштва“, а Јован Скерлић да је „најбољи српски алманах тог времена“. За почасног члана Друштва српске словесности изабран је 10. фебруара 1845.
Био је уверен да је пронашао место на коме су спаљене мошти Светог Саве и на том месту 1847. поставио дрвени крст на месту једног старог дрвеног крста који је већ био пропао. Тај крст је добио назив као и цео тај крај „Возаров крст“. Дрвени Возаров крст је обнављан више пута (1895. и 1923.). Касније је на том месту друштво „Свети Сава“ подигло камени крст црвене боје 1933. који и сада постоји, тај део Београда сада се по њему назива Црвени крст.

Глигорије Возаровић је умро 1848. године у Београду. Био је сахрањен у на старом ташмајданском гробљу, код данашње Цркве светог Марка у близини свог кума Симе Милутиновића Сарајлије. Споменик му је подигла супруга Сара са којом није имао деце. На споменику је писало: Спомен Глигорију Возаровићу, рођ. 1. Авг. 1790 у Лежимиру фрушкогорском, а преминувшем 10. јан. 1848 у Београду србском, куда га Србина доведе пламен љубови к србскоме роду, коме је и чувством и словом и делом служио, неуморни на ползу, чест и славу. Постави заоставша скорбна супруга Сара Возаровић, рођ. Михаиловић.
Приликом пресељења гробља његова хумка је заметена и сада се не зна где му је гроб.

Њему у част установљена је награда „Глигорије Возаровић“ која најбољим издавачима, књиговесцима и књижарима додељује Библиотека града Београда.

У Сремској Митровици се градска библиотека зове „Глигорије Возаровић“.

1292 Прегледа Укупно 3 Прегледа Данас