„Не пиши за просечног читаоца; сви су читаоци просечни.
Не пиши за елиту, елита не постоји; елита си ти.“
Данило Киш, „Савети младом писцу“ (1984)

Писао је потресно, мрачно, искрено. Неговао је лирски стил приповедања, повремено бежећи у сањарење, незадовољан реалношћу. Као што је и сам говорио: „Писање ми, пре свега, служи као надокнада за живот који сам већ као дете замишљао другачијим од оног који водим.“ Зато је и његов утицај на историју књижевности немерљив.

Данило Киш родио се 22. фебруара 1935. године у Суботици. Његов отац, Едуард Киш, био је мађарски Јеврејин, виши инспектор државних железница, а мајка, Милица Драгићевић, била је „црногорска лепотица“, како је Данило касније писао, која је упознала Едуарда Киша док је била у посети сестри у Суботици. Киш је себе називао „етнографском реткошћу“ управо због тога што је рођен у Суботици, граду на граници са Мађарском, у тадашњој Југославији, у мешовитој породици тако да је био југословенски грађанин јеврејског, мађарског, српског и црногорског порекла. Милица и Едуард су поред Данила имали и ћерку Даницу, која је била три године старија од брата.

Породица Киш се из Суботице преселила у Нови Сад где је Данило кренуо у српску основну школу.

Живот би текао мирно и својим уобичајеним током да године које су долазиле нису биле испуњене мржњом и ратним страхотама. Године 1942. Данило се са породицом преселио у очев завичај, у Мађарску, да би већ 1944. његов отац заједно са бројним рођацима био одведен најпре у Залегерсег (у западном делу Мађарске), а потом у Аушвиц. Готово да се нико од њих није вратио. Губитак оца је трагично утицао на Данила и он је своју утеху проналазио у писању песама. Прву песму написао је са само девет година.

kis1Са мајком и сестром се Данило преселио на Цетиње, код ујака Риста Драгићевића, историчара и Његошевог биографа. Тамо је завршио гимназију. Током својих гимназијских дана Данило је писао песме и преводио француске, руске и мађарске песнике. У Београду је 1954. године уписао Филозофски факултет и дипломирао као први студент на новооснованој катедри за општу књижевност.

Био је добар студент, и због тога му је оснивач катедре др Војислав Ђурић предлагао да буде асистент. Данило је одабрао другачији пут. Још као студент објављивао је своје радове, а три године провео је као члан редакције часописа “Видик”. Почео се кретати у високим књижевним круговима. Дању би седео у Народној библиотеци, а ноћу би се претварао у боема. Спавао је, по сопственом признању, „у међувремену“.

По завршетку студија отишао је у Париз где је радио као лектор и преводилац. Тада настају његови романи „Мансарда“ и „Псалам 44“. Његови преци потицали су из Алзаса и као трговци гушчијим перјем стигли су у Мађарску. Данило је ту, инспирисан својим коренима, написао роман „Башта,пепео“. Своје најраније успомене преточио је у књигу познату као „Рани јади“. Трећа књига из његовог породичног циклуса је „Пешчаник“, књига за коју је добио НИН-ову награду. Овом књигом је Данило, на неки начин, заокружио своју аутобиографију.

Док је радио на универзитету у Бордоу настала је књига „Гробница за Бориса Давидовича“. Ова његова књига узбуркала је књижевну критику и поделила читалачку публику на оне који су га хвалили и оне који су га сматрали плагијатором. Данило је покушао да да објашњење те спорне књиге у следећој која се зове „Час анатомије“. И после тога је остао несхваћен и разочаран и управо је то био разлог што се одлучио на добровољно изгнанство.

Вратио се у Француску и у том периоду настају његова дела „Ноћ и магла“, „Хомо поетикус“, „Енциклопедија мртвих“. Евоцирајући успомене писао је о породици Сам, написао је породичну хронику која прати живот неколико генерација. Данило је тим поводом изјавио за један лист: „Опседнут сам искуствима из детињства. Опседнут сам Холокаустом, нестанком оца, успоменама на тешко ратно детињство. Морао сам да се ослободим те опсесије. Зато сам о томе писао.“
Киш је 1986. године добио награде „Скендер Куленовић“ и француски орден „Витез уметности и књижевности“.

kis2Већ 1988. године добио је две престижне књижевне награде у Немачкој и Италији, а исте године је изабран и за дописног члана САНУ. Са новинаром Габијем Глајшманом објавио је књигу аутобиографских одломака „Живот и литература“, а са редитељем Александром Мандићем је боравећи у Израелу снимио документарну серију „Голи живот“.

Свој живот провео је у браку са Мирјаном Миочиновић од 1962. до 1981. године, а задње године провео је са Паскал Депеш.

Умро је од карцинома плућа 15. октобра 1989. године. Сахрањен је у Алеји заслужних великана у Београду.

Иако је пред сам крај изјавио да је једино што га истински боли живот, он је веома волео живот. На питање која му је неостварена жеља рекао је: „Да се обогатим.“ „Шта би радио да згрнеш милионе?“ питали су га. „Како шта? Седео бих испред „Куполе“ у Паризу, пио „курвоазје“ , пушио „голоаз“ и гледао како свет пролази. Има ли нешто боље?“ „Па то ионако сваки дан радиш.“ „Само кад имам новца, али ни онда безбрижно, јер се плашим да ће ми ускоро можда доћи црни дани.“

Данило Киш је био јединствен, што се тиче живота и што се тиче књижевности. Зато је било незамисливо тешко покушати сместити га негде, налепити му било који епитет који иде са гомилом. Он никада није ишао са гомилом и за њом и зато није могао живети живот растерећен и без брига. Ту своју особеност најбоље је описао он сам:

„Не волим људе који се извлаче из свега као кишне глисте. Без ожиљка и без огреботине. Комедијаши.“

Аутор: Зорана Костадиновски

Преузето са: kultivisise.rs

608 Прегледа Укупно 2 Прегледа Данас