Дуго је требало једном од, можда, најмоћнијих Срба 18. века да измигољи измаглици времена, шкртих докумената и распеваних предања и заузме заслужено место у нашем памћењу, али и делу повести. Руси су Владиславића одавно, с пуним правом, присвојили. Народ се често, могло би се рећи од памтивека, поштапа пословицом: Ко ће коме него свој своме! Тако некако, али само на прву лопту, могао би да се схвати несвакидашњи напор који је уложио песник и дипломата Јован Дучић. После десетогодишњег рударења по многим архивама диљем Земљиног шара, премећући документ по документ, мукотрпно је склапао камичке за монографију о нама, дотад, готово непознатом делу и лику грофа Саве Владиславића.

Наиме, по предању, Дучићи потичу од Дуке, брата Савиног оца Луке, и они су се, средином 18. века, после похаре летњиковца Владиславића у селу Јасеник код Гацка коју су починили силни бегови Ченгићи, одселили на различите стране. Дукини, потоњи Дучићи, изабрали су Требиње, а Лукини Дубровник а одатле Русију.
Наравно да није само рођачка веза утицала на песника и дипломату да одлучи да истражи све што се тада могло наћи о грофу Сави. У предговору књиге записао је, поред осталог, и ово:

„За четвртину столећа био је умешан у све важне догађаје руског царства: закључивао је војни савез с владајућим кнезом Молдавије у Јашу, мир са султаном на Пруту, конкордат с папом у Риму, пакт о пријатељству и првом и коначном разграничењу Русије и Кине с кинеским царем у Пекингу. Али је Владиславић, што је до сада остало непознато српском народу, а што је за нас најважније, био и први Србин који је још на истеку тамног 17. столећа задобио православну Русију и лично Петра Великог за ослобођење српства и Балкана… Он је и први поставио српски проблем у Русији као главни проблем Балкана…” Прво издање Дучићеве монографије „Гроф Сава Владиславић” појавило се ратне 1941. године у Питсбургу, САД. Занимљиво је да је 1941. године рукопис прекуцао Пеђа Милосављевић, тада секретар наше амбасаде у Мадриду, доцније познати сликар. Пре месец дана појавила се и студија проф. др Богдана Косановића „Сава Владиславић Рагузински у свом и нашем времену” која је у неким деловима надопунила Дучићеву монографију, убедљиво најсвеобухватније дело о нашем човеку који је признања и славу стекао на другим просторима. У причици која следи коришћени су извори и Дучића и Косановића.

 
Мада није поуздано утврђена година рођења Саве Владиславића, чини се да је најближи истини податак из једног руског извора који тврди да се родио 25. јануара 1668. године у селу Јасеник код Гацка. Следећих седамдесет година – умро је 10. јуна 1738. године на свом имању Матокса, недалеко од Санкт Петербурга – исписаће мноштво важних поглавља у руској историји, али ће оставити и те како значајног трага у догађањима на овим просторима. Мада је порекло лозе Владиславића обавијено велом предања, са сигурношћу се зна да су били угледна властелинска породица, као и да су Турци разорили њихова имања. Савин отац Лука, угледан трговац, с породицом је отишао у Дубровник где је, верује се, његов син стекао завидно образовање, а постоје назнаке да се школовао и у Венецији. Трговачко умеће као да је наследио од оца који му је, како је Сава тврдио у свом завештању, дао почетни капитал да би, крајем последње деценије 17. века, започео самосталну трговину у Цариграду а који му је, мисли се на капитал, уредно вратио. Нимало чудно с обзиром на то да је Сава врло брзо стекао завидан иметак. Многољудни и важни град на Босфору, где је свако радио за свакога и против свакога и где је умногоме (тајно) кројена судбина Европе, био је пресудан за даљи живот некадашњег наследника властелина из села Јасеник а у Херцеговини.
 
По Дучићу, али и Косановићу, Сава је по доласку брзо на себе скренуо пажњу Луке Барке, дубровачког конзула у Цариграду али и тајног агента руске царевине. То је време склапања (сремско) Карловачког мира (1699) и већ тада се у руским изворима помиње под надимком Рагузински. Он тргује крзном с Русима, али врло брзо успоставља везу с јерусалимским патријархом Доситејем, загонетном и моћном личношћу која је блиско сарађивала с руским двором. И док руски емисари у Цариграду немају важних вести за своје налогодавце, Сава Владиславић им их сипа као из рукава. Посебно оне везане за резултате Карловачког мировног споразума, потписаног између Отоманске империје, с једне, и Аустрије и њених савезника, с друге стране, а о чијим детаљима Руси готово ништа нису знали.
 
 
Његов први сусрет с Русијом догодио се кад је новембра 1702. године, као трговац с тајним задужењима, бродом стигао у Азив, луку на Црном мору у коју је цар Петар Велики полагао велике наде. С тог пута цару доноси и важан документ „Тајни опис Црног мора”. Руски самодржац, с којим се у војном логору Шлисебург лично упознао у јулу наредне године, даје му прву „пожалевну грамоту”, односно право на слободну трговину и на копну и на мору, што је ретко ком странцу било дозвољено. У њој га назива „илирским племићем”. Руски извори су касније, шало-озбиљно, приметили да је Сава „учио цара како се тргује”, али му давао и корисне савете о градњи бродова. Пут ка богаћењу био му је поплочан невероватним могућностима.

„Илирски племић” се ускоро враћа у Цариград као трговац свим и свачим, али и као човек који је познавао све тајне и интриге на турском двору и око њега, што је било од непроцењиве важности плановима Русије која је била на путу да се утврди од Балтика до Црног мора. Руски изасланик на Порти гроф Толстој, чукундеда чувеног писца Лава, шаље у отаџбину и ове речи:

 
„Благодарећи љубави Саве Владиславића, имам таквих пријатеља који могу брзо сазнати тајне на Порти и мени их саопштити.”
Године 1708. Сава се коначно сели у Москву и уз додатне, још детаљније, описе утврда и градова на обалама Црног мора, Петру на дар доводи и три црнопута дечака – роба купљена на пијаци у Цариграду. Један од њих ће постати прадеда Александра Пушкина (видети оквир!). Заузврат, цар му поклања велику кућу у Москви, на реци Покровки, дарује му нове трговачке повластице као и 325 рубаља за личне годишње издатке. Уз то је и званично примљен у Амбасадорску канцеларију, угледну установу задужену за дипломатске везе са светом.
Важну улогу за Русију, али и за себе, Сава је одиграо наредне године, у време велике победе над Швеђанима код Полтаве. Успешно је уприличио снабдевање руске војске користећи воловске запреге по непроходним путевима. У знак захвалности Петар Велики га је наградио новим имањима, даровао му дворац у Петербургу, на Неви, близу зграде Адмиралитета. И не само то, добио је и чин дворског саветника за источна питања. Постао је једна од најугледнијих и најутицајнијих личности велике земље.
 
 
Мада дворски саветник за источна питања, Сава Владиславић је, мало-мало, гледао према западу, Балкану и свом завичају. Кад је Русија (1711) одлучила да објави рат Турској, пало му је на ум да и балканске хришћане укључи у овај сукоб. У Црну Гору је упутио двојицу прерушених руских официра с циљем да убеде владику Данила и остале прваке да се, кад крене рат Русије и Турске на Црном мору, дигну на устанак, верујући да ће и остали прихватити ту искру и коначно се ослободити многовеког ропства. Лепа замисао с тужним крајем. Наиме, Руси су на реци Прут, углавном због неспремности и самоуверености, морали да на брзину склопе мир и на цедилу оставе устанике на Балкану које су казнене јединице Нуман-паше Ћиприлића потукле до ногу. Од 1716. до 1722. године Сава Владиславић борави у Западној Европи, углавном у Венецији и Риму, а на хитан позив Петра Великог накратко му се придружује у Паризу. Углавном набавља робу неопходну Русији која је хитала да се приближи Европи, али обавља и осетљиве дипломатске задатке по налогу самог цара. Преговоре о склапању конкордата с папом Клементом æИ о коначном уређењу положаја римокатоличке цркве у Русији успешно је завршио, али је сам чин потписивања спречила изненадна смрт верског поглавара.
 
 
У Италији је боравио и да би за нову руску престоницу, односно двор набавио најбоља могућа уметничка дела која данас, махом, красе просторије гласовитог Ермитажа. У Италији, заправо у Венецији, где је добио још једну титулу грофа, оженио се Вергилијом Тревизан, младом девојком из патрицијске куће од које је био старији тридесет година.
У Дубровнику, коме се вратио после много година, Сенат му је доделио титулу грофа, тако му и званично признајући не само племићко порекло него, повећма, и многе заслуге којима је задужио град – републику. Ипак је отишао разочаран пошто му Дубровчани, без обзира на молбу самог руског цара, нису дозволили да ту подигне православну богомољу за последње дане своје мајке Симе, у монаштву Теофаније. Повео ју је са собом у Русију.
 
 
998 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас