Хајдук Вељко Петровић је један од најпознатијих српских јунака из Првог српског устанка. Био је изузетно храбар и о његовој храбрости и јунаштву написано је много песама.
Вељко је био мршав и висок човек. Имао је смеђу косу и мале бркове. Његови образи су били суви и дугуљасти, нос кукичаст, а уста широка. Још као дечак разликовао се од својих вршњака. Дражи му је био лов на дивље свиње и слушање прича старијих од игре са својим друговима. Често је молио старије да му причају приче о српским јунацима и њиховим биткама са Турцима. Маштао је о томе да и он кад порасте постане познати српски јунак. Поред прича о јунацима обожавао је музику, игру и песму. Његов немирни дух рано га је одвео у хајдуке. Није се плашио Турака и радо је ишао у бој са њима. Сваки пут пре одласка у битку звао је музичаре да му свирају и да га песмом испрате, а после битке волео је да уз музику пије и дуго се весели. Вељко је био храбар и помало необичан. Био је прек и својеглав и често је долазио у сукоб са својим старешинама. Због свог понашања брзо је постао популаран и омиљен међу српским народом. Девојке су га волеле и маштале о њему, а он је сву своју љубав поклонио Чучук Стани, својој другој жени. Стана му је била слична и пратла га је свуда, чак и када је ишао у бој са Турцима. Вељка , рођеног у Леновцу код Зајечара , његов немирни дух још 1803. године води у хајдуке. Четовао је са познатим харамбашом Станојем Главашем , са чијом се рођаком Маријом касније и оженио и имао двоје деце.

У почетку Првог српског устанка Вељко је ратовао са Станојем Главашем, Ðушом и Вујицом Вулићевићем. Уз дозволу Совјета, 1807. године, диже на устанак свој родни крај, Црну реку. Лична храброст и јунаштво од Вељка врло брзо чине једног од највећих српских хероја о коме се песме певају и већ за живота га уводе у легенду. Карађорђе га именује за војводу и поверава му да чува Бању, а касније и Неготин где је јуначки погинуо бранећи Крајину од Турака.
Хајдук Вељко Петровић, војвода Крајински, чува источну границу Србије, обезбеђује ред и мир у Крајини, утврђује Град и шанчеве око њега. На тај начин Неготин добија значајну улогу у обезбеђењу српске границе према турској видинској армији.

Међународни положај Србије 1812.године, након што Русија завршава рат против Турске миром у Букурешту, све се више компликује. Турци нуде Србима амнестију под условом да стање у Србији буде као пре устанка. Медутим, Срби не желе поново Турке у својим градовима, већ траже аутономнију од Порте и тако рат постаје неизбежан. После првих сукоба са Турцима почетком 1813.године, Вељко је са својом коњицом продро до Видина и запленио доста стоке. Медутим, Турци су већ припремили напад на Крајину. Почетком јула 1813.године, код села Буковча, долази до првог већег боја у коме је Вељко са својим бећарима до ногу потукао део турске војске. После три дана велика турска војска је прешла Тимок и упутила се ка Неготину.

Упркос саветима многих да би са расположивом војском, која је бројала мање од три хиљаде људи наспрам 16.000 Турака, Крајину могао успешније да брани са околних брда, Вељко, ипак, одлучује да Турке сачека у утврђеном Неготину. Свакога дана је Хајдук Вељко излазио у сусрет Турцима и са неисказаном храброшцу се са њима тукао, али надмоћнија турска војска је, ипак, успела да се одржи и да се опрезно примакне утврђеном Неготину. Узалуд је Вељко сваке ноћи јуришао у турске редове и борио се надљдуском снагом, време је овога пута радило за Турке. Вишедневна опсада Неготина потпуно је исцрпела његове браниоце. Муниција је била при крају, а помоћ није стизала. За то време Турци су били све ближе Вељковим шанчевима и непрекидно су тукли топовима неготинска утврђења. Гореле су и у пламену нестајале неготинске брвнаре, тресла се Баба Финка од турских ђулади, рушиле су се дрвене куле. Причало се да је Вељко наредио да се покупе све металне ствари, тањири и калајна кандила и да се претопе у пушцану муницију, па је на крају и талирима (метални новац) пунио топове када су Турци негде учинили јуриш.

9. августа 1813.године, погинуо је Хајдук Вељко на Абрашевом шанцу, у тренутку када је бодрио своје борце да истрају. Турско ђуле окончало је живот прослављеног Крајинског војводе. И узалуд су његови најближи саборци пет дана крили његову смрт. Војска је врло брзо осетила да је Вељко погинуо и преко ноци, кроз неготински рит, побегла у Пореч. И, како је то записао Вук Караџић: ”Врло брзо цео онај крај, а потом и сва Србија позна да Вељка нема”. Остао је његов животни мото „Главу дајем, Крајину не дајем“. Мокрањац му је посветио VI руковет.

6055 Прегледа Укупно 2 Прегледа Данас