По основним карактеристикама, сеоска ношња српског становништва у Источној Херцеговини припада ношњама динарског културног круга, које чувају елементе најстаријих култура.
То су изразито сточарске ношње од вуне, превасходно израђене у домаћој радиности.
У Источној Херцеговини биле су у употреби две варијанте динарских ношњи. То су брдска и умска ношња.

Брдска ношња била је раширена у источном делу тог простора и обухвата области Зубце, Шуму, Површ, мањи део Поповог поља, Билећке Рудине, па преко Невесињског поља и Подвележ, све до Борча и Србиња.

Умска ношња била је раширена у западном делу, у некадашњим срезовима: Мостарском, Столачком, Коњичком, Љубушком и Љубињском.

Разлике међу том ношњом постојале су углавном у женској ношњи, док је мушка била готово иста, све до Невесињског устанка 1875. године. Тада се у брдској ношњи јављају утицаји црногорске мушке ношње. Брдска женска старија ношња карактерише се богатим везом на ланеним и конопљаним деловима одеће, кошуљама и детаљима за оглавље – превезачама, повезачу.

Удате жене облачиле су преко кошуље сукнени зубун – дугу или краћу ћурдију, зависно од материјалног стања, а зими хаљину од мрког сукна – мрчину.
Запасивале су се широком прегачом опрежином, са клечаним шарама.

Девојке су облачиле беле сукнене ћурдије и хаљине бјелац. Девојачка и невестинска кецеља – Лиздек истицала се златовезом и раскошним дугим ресама. Обућа од вуне: чарапе, приглавци, терлуци, камашне богато су украшавани разнобојним орнаментима, техникама плетења и веза.

Заједно са опутним опанцима чинии су обућу веома добро прилагођену ходању по кршевитом херцеговачком пољу.
Посебност у ношњи чинио је накит, рад старих већ заборављених мајстора: невестинска капо оврљина, кожни појас, токе које су красиле ђечерме и ћурдије на грудима.Мушка старија брдска ношња такође се одликовала богатим везом на кошуљама конавачама.

Горњи и доњи делови одеће жемадан, мали и велики гуњ за зиму, кројени од мрког сукна, а гаће и тозлуци од белог сукна финије израде. Само су имућнији носили доламе од чохе и џемадана са токама, као и кожне појасеве Силај.
После Невесињског устанка из црногорске ношње преузети су многи делови одеће.

Умски ношњу у Источној Херцеговини карактерисала је природна белина вуне, која се одржала готово докле је ношња била у употреби.
Ову ношњу чинили су: дуга хаљина бјелача, беле гаће од танког предива, за зимске дане бели огртач гуњ. Преко бјелаче ношена је мрка кратка ћурдица, а запасивала се узана дуга кецеља тамних боја, званом опрегаљ.

По градовима и варошицама, ојачан српски грађански слој, посебно из трговачких и других виђених породица, током последњих деценија турске владавине носио је одећу израђену од материјала увезених из Цариграда, Скадра, Венеције, али и домаће производње.
Мушкарци су на глави носили фесове, а на телу фермен, доламе, џемадане, токе, ћурке, чакшире, шалваре, а на ногама ципеле плитке или дубоке.

Удате жене су на глави носиле фесове равног темена, уоквирене плетеницама а девојке – мале фесић покићене цвећем. У моду касније улази црногорска капа заврата. До тела је ношена памучна или свилена кошуља, затим јелек, везена кратка долама, либаде са марамом на грудима, а последњих деценија деветнаестг века почеле су се носити разне блузе са чипком и порубима.

Ношњу је допуњавао веома декоративан и скупоцен накит. Већ половином деветнаесто века у ношњи се, посебно код млађих особа све више испољава утицај средње и западне Европе и ношња се постепено напушта.

 

Mladina nošnja, kraj XIX veka Nošnja udate žene, Bosna i Hercegovina, druga polovina XIX veka Muška nošnja, druga polovina XIX veka

Младина ношња крај XIX века

Мушка ношња, друга половина XIX века

Мушка ношња, друга половина XIX века

Ношња удате жене, Босна и Херцеговина, друга половина XIX века

Ношња удате жене, Босна и Херцеговина, друга половина XIX века

 

 

 

 

1894 Прегледа Укупно 2 Прегледа Данас