Иларион Руварац (1. септембар 1832, Сремска Митровица — 8. август 1905, манастир Гргетег) је био српски историчар, свештеник,  архимандрит фрускогорског манастира Гргетег, ректор Карловачке богословија и академик. Сматра се једним од оснивача критичког правца у српској историографији. Према избору САНУ убројан је међу 100 најзнаменитијих Срба. Руварац се још као младић интересовао за српску историју, али није се школовао за историчара већ за правника и бoгослова. Ипак, Руварац је усвојио најважније поставке историјског метода који је развио немачки историчар Леополд Ранке, али је и сам разумео важност извора са којима се сретао у изучавању српске историје. У свом великом опусу, Руварац је третирао теме различитог обима и различите комплексности. Нарочито су га занимала тешка питања из српске историје чијем је расветљењу значајно допринео. Руварац је значајан као представник критичког правца у српској историографији који је дао кључан допринос у његовој афирмацији у односу на романтичарску историографију.

Руварац је своје резултате углавном саопштавао у облику аналитичких расправа са бројним дигресијама по чему представља јединствену појаву у српској историографији. Настојао је да буде истраживач извора, а не писац синтетичких прегледа историје. И поред тога што је његов строго критички метод одиграо велику улогу у развоју српске историографске мисли, његова критика је често у потрази за историјском чињеницом занемаривала уметничке и идејне вредности старих српских текстова,  што је утицало да и поједини каснији истраживачи те вредности занемарују.

Иларионов брат Димитрије  био је такође познати историчар и свештено лице, док је његов други брат Коста био познати савремени писац.

Јован (световно име) Руварац провео је рано детињство у Старом Сланкамену и Старим Бановцима где је завршио основну школу. Школовање је наставио у Сремским Карловцима и у Бечу, где је завршио средњу школу. Карловачку богословију завршио је 1859. године.

У Бечу је Руварац стекао љубав и интересовање за српску историју. Још је у Карловцима имао добре предаваче захваљујући којима је стекао добру основу за познавање и проучавање историје — Јакова Герчића, познаваоца светске историје и Александра Стојачковића, писца првих расправа из српске средњовековне историје. У Бечу је студирао права између 1852. и 1856. истовремено се бавећи и историјом. Интересовао се за проучавање историјских извора и компаративно проучавање народне традиције.

Након што се 1. јануара 1861. замонашио, Иларион Руварац је између осталих дужности у Сремско-карловачкој архидијецези постављен и за професора Карловачке богословије.  О овом периоду његовог живота и рада није сачувано много података. У време када је он постављен за професора, предавачи су били и Теофан Живковић, потоњи епископ горњокарловачки, Георгије Војновић, потоњи епископ темишварски и Герман Анђелић, потоњи српски патријарх.

На предлог Илариона Руварца Богословски учитељски збор у Карловцима поднео је Архијерејском синоду предлог да се у Карловцима подигне семинарија. Синод је овај предлог пренео комисији која је добила задатак да испита све околности везане за уређење богословског училишта у Сремским Карловцима.  И поред добре воље на коју је предлог наишао због различитих тешкоћа он није реализован све до времена патријарха Георгија Бранковића.

Из времена ректорства Илариона Руварца сачуван је извештај о стању Карловачке богословије поднет бачком епископу Герману Анђелићу који није био пријатељски расположен према Руварцу. У извештају се наводе основни подаци о ученицима и наставничком кадру као и књигама које су за потребе Богословије набављене у претходном периоду. У ово време међу Руварчевим испитаницима налазила су се три будућа истакнута црквена радника: Јован Јеремић, старешина Саборне цркве у Сремским Карловцима и уредникСрпског Сиона, Јован Вучковић, потоњи ректор Карловачке богословије, истакнути богословски писац и сарадник патријарха Георгија и Лукијана, и Младен Јосић, старобечејски парох.

Године 1879. отпочео је тежак период у Руварчевом професионалном животу. Те године патријарха Прокопија Ивачковића заменио је дотадашњи бачки епископ Герман Анђелић. Руварац је смењен 1. фебруара 1882. године и том приликом му је наложено да се врати у манастир Гргетег.

Руварац је постао архимандрит Гргетга још 27. октобра 1874. године али је све до 1882. био професор Карловачке богословије. Тек када је нови српски патријарх постао Герман Анђелић који је био прилично нетрпељив према Руварцу, Руварац је био принуђен да се повуче у гргетешки манастир. Патријарх Герман изнео је овај захтев у писму оштре садржине из 1. фебруара 1882. у коме инсистира да се Руварац врати у манастир без икаквог одлагања и пркоса. У Гргетегу се Руварац у потпуности посветио монашком животу и научном раду али је поред тога обављао и дужност настојника манастира. Још кад је први пут примио управу над манастиром 1874. Руварац је затекао Гргетег у великим дуговима. Дугови су настали у време архимандрита Јеротеја Мутибарића  због штете коју је манастирским здањима нанео пожар из 1841. године.1 Руварац је успео да измири ова дуговања. 

За време патријарха Георгија Бранковића (1890—1907) генерално су обновљени сви фрушкогорски манастири. Истовремено је у Гргетегу на Руварчев предлог поднет нацрт за преправку манастирске цркве чији је аутор био Херман Боле. Тако се Гргетег нашао последњи у низу преправки фрушкогорских манастирских целина. Изгледа да је Болеа хтео да ангажује и хоповски архимандрит Митрофан Шевић, о чему је водио преписку са Руварцем.  По Руварчевом налогу израђен је између 1901. и 1904. нов иконостат од кованог гвожђа, као у загребачкој српској цркви, где је такође утицаја имао историцизам Хермана Болеа  са иконама Уроша Предића. Између Руварца и патријарха Германа дуго година владала је напетост, али се Руварац није сукобљавао са надлежним црквеним властима. Између 25. априла и 13. августа 1882. налазио се на дужности мандатара темишварске епархије и старешине манастира Бездина. Године 1886. изабран је за епископа вршачког, али се у последњем тренутку одрекао ове дужности.

Руварац је био активан у организовању манастирског живота, одбрани монаштва и манастирских права. Заједно са крушедолским архимандитом Анатолијем Јанковићем и хоповским Иларионом Зеремским, поднео је предлог патријарху Георгију за обнову монашке школе у Хопову. На збору настојника фрушкогорских манастира 1. марта 1897. донета је одлука да се формира заједнички фонд чија би се средства користила за црквене и просветне потребе Кaрловачке митрополије. Добро уређеној Карловачкој митрополији недостајала је штампарија па су Руварац и Платон Телечки, беочински архимандрит, купили 30. јуна 1893. штампарију која је као Српска манастирска штампарија, а после 1936. под називом Патријаршијска штампарија, радила све до 1941. године.

Иларион Руварац је до краја живота живео строгим манастирским животом. Био је почасни члан Монашког удружења Краљевине Србије. Умро је у манастиру Гргетег 8. августа 1905. године где је и сахрањен.

Српска историографија је пре Руварца пролазила кроз дуготрајно раздобље стагнације. Готово пола века Јован Рајић је био једини плодан српски историчар.  Сви који су се после њега бавили српском прошлошћу чинили су то узгредно и са различитим ненаучним циљевима. Јесте било одређеног напредовања ка научном испитивању српске прошлости али су кораци били ретки и мали. Многи су се задовољавали тиме што су мање-више успешно препричавали Рајићево дело.

Руварац је био први који је после Рајића одлучио да читав свој професионални живот посвети изучавању српске историје. Руварчев професор историје у карловачкој гимназији Јаков Герчић, у оно време највећи познавалац опште историје, остварио је велики утицај на Руварца. Ипак, и поред великих планова, Герчић није за собом оставио значајнији историографски рад. Његове прилоге из историје неједнаког квалитета Руварац je имао прилику да чита још од ране младости у неколико часописа — Српски народни лист Тодора Павловића на који је Руварчев отац Василије био претплаћен, Летопис матице српске где се сусретао са издањима српских извора, Голубица Јована Хаџића где је могао читати повеље српских средњовековних достојанственика и Српска пчела (од 1830) где су преовлађивали елементи романтичарског гледања на прошлост. У Српском народном листу Руварац је могао да се упозна са монографским начином обраде историјских тема који је касније и сам радо примењивао у целокупном свом раду.

Након Герчића, који је углавном био заинтересован за општу историју, наступило је у српској културној средини појачано интересовање за националну историју, а у вези са Револуцијом из 1848. године. Најбољи српски историчар заинтересован за националну историју био је Александар Стојачковић. Он је објављивао различите расправе и чланке у Српском народном листу и ту се Руварац упознао и са тада преовлађујућим методама критике извора. У Летопису матице српске филолошке и историјске расправе објављивао је Јован Суботић, свестрана личност коју је Руварац високо ценио.

Руварац је своје прве радове објавио у часопису Седмица, који је излазио од 1852. и чији је главни издавач извора био Максим Лудајић. У њој су историјске расправе објављивали и Данило Медаковић и Јован Стерија Поповић, који су углавном само препричавали Рајићево дело. Српска историографија у потпуности се претворила у новинарство и белетристику док се у српској култури недостатак научно написане српске историје живо осећао. 

Српска историографија непосредно пре Руверчеве појаве налазила се у стању дуготрајног застоја и Руварац је био свестан чињенице да се српску историју квалитетније проучавају странци него сами Срби. Најбољи издавач српских извора био је Павле Јосиф Шафарик док је најбољи проучавалац српске прошлости био Леополд Ранке.  Српски издавачи извора Димитрије Аврамовић и Ђорђе Николајевић били су само врсни преписивачи. Добро образовани Јован Суботић и Александар Стојачковић нису се определили за професионално бављење историјом. Нешто старији вршњаци Илариона Руварца, Никола Крстић и Јован Ристић, ушли су у српску историографију нешто пре Руварца, али је само Крстић оставио значајно историографско дело, док се Ристић посветио политици па је проучавање историје пало у други план. Руварца није заплашило тешко стање у српској историографији његовог времена, већ га је напротив још више подстакло на истрајан рад.  Он је из раније српске историографије бирао оно најбоље, пре свега угледајући се на Јована Рајића док је подједнако пробирљив био и када су били у питању страни историчари. По речима Николе Радојчића, Руварац је сматрао да је српска прошлост толико знаменита и тешко докучива да се може прозрети само најбољим методама. 

На самом почетку свог рада, Руварац је себи поставио врло амбициозан циљ — издавање многобројних извора о српској историји — међутим, тај задатак је било врло тешко остварити и поред великог залагања и труда које је он улагао. Током читавог свог радног века Руварац је трагао за изворима за српску историју и критички их објављивао.

Прве радове објавио је 1856. године по повратку из Беча. Био је то чланак у Седмици под насловом Преглед домаћих извора старе српске повеснице, у ком је извршио одвајање извора од литературе што пре није чињено. Ова расправа веома је значајна за српску историографију јер уводи став да је без великог броја објављених и критички обрађених извора сваки разговор о историји беспредметан. Руварац је подржавао став Леополда фон Ранкеа који је говорио да прошлост треба приказивати онакву каква је била, без улепшавања и домишљања, у чему су се слагали многи његови савременици историчари.

Његова друга расправа, Прилог ка испитивању србских јуначких песама, такође је била објављена у Седмици, 1857. и 1858. У овој расправи Руварац доказује да народне епске песме не могу бити озбиљан историјски извор за догађаје о којима певају. Ово питање било је предмет жестоких полемика са романтичарском струјом у историографији оног времена чији су представници сматрали да је епска песма ауторитет највише историјске вредности. Ове две расправе објављене су поново 1884. под називом Две студентске расправе.

Године 1866, Руварац је издао према најстрожим мерилима критичке историографије одломак о владавини цара Стефана Душана из Хроникагрофа Ђорђа Бранковића, дела које се тада сматрало веома значајним извором о српској прошлости. Потом је 1867. издао Житије цара Урошапатријарха Пајсија. Ово издање, као и издање Преношења тела светог Луке у Смедерево, сматрају се најбољим Руварчевим критичким издањима историјских извора.

Приликом издавања појединих извора Руварац је често изостављао делове за које је сматрао да нису историјски релевантни што се данас сматра за погрешну праксу, али што је било је у складу са Руварчевим схватањем историје. На пример, у Житију цара Уроша, Руварац је на почетку изоставио добар део текста за који је сматрао да није историјски релевантан, међутим, брзо је увидео да је такав приступ погрешан, па је издао исправак овог издања.

Такође, исте 1867. године, Руварац је анонимно издао и низ докумената о Револуцији из 1848. године, а затим и читав низ извора мањег обима, између осталих и повесна слова о кнезу Лазару, деспоту Стефану Бранковићу и кнезу Стефану Штиљановићу.

Након објављивања расправе Прилог ка испитивању србских јуначких песама настао је период од девет година током кога Руварац није издавао радове, да би се 1867. године поново вратио издавању извора. Руварац се бавио читавим низом разноврсних проблема из различитих периода српске историје, почев од средњег века преко историје српског народа под турском влашћу до историје српског народа на територији Хабзбуршке монархије. Велику пажњу посвећивао је темама из историје средњовековне Босне  (Двије босанске краљице, 1893; Бановање Твртка бана 1333. до 1377, 1894) и Црне Горе. Решавао је различита питања која су се односила на убикацију појединих насеља, питања из црквене историје (О пећким патријарсима од Макарија до Арсенија III (1557—1690), О хумским епископима и херцеговачким митрополитима до године 1766,1901) и различита хронолошка и просопографска питања (О првим годинама Душановог краљевања у хронолошком погледу, 1872; Краљице и царице српске 1868). Оштро је полемисао о неким посебно тешким питањима из српске средњовековне историје као што су питање да ли је краљ Вукашин убио цара Уроша, да ли је Вук Бранковић био издајник у Косовској бици, или коју је титулу носио кнез Лазар и слично. Такође је своје расправе о компликованим питањима из српске историје објављивао плански: увек их је објављивао онда када би био прослављан јубилеј везан за тај догађај. На пример, уочи 500 годишњице Косовске битке одлучио је да напише критичку биографију кнеза Лазара. Објављивао ју је у наставцима у часопису Стражилововише од годину дана. Ово дело објављено је 1888. године као књига под насловом О кнезу Лазару, и представља његов најзначајнији рад. Поред извесних недостатака којих је и сам аутор био свестан, ово дело је и данас корисно и представља добар пример критичке историографије.

Такође је писао о појединим заблудама из црногорске историје у време када је прослављано двеста година од настанка династије Петровић-Његош. У делу Монтенегрина настојао је да покаже како је мишљење о вековној црногорској независноти од Османског царства заблуда и како су црногорска племена била, као и остали делови српског народа, потчињена турској власти. Додуше, такође је направио и неке грешке — на пример, сматрао је да штампарија на Цетињу у 15. веку није постојала, што се показало као заблуда.

Велика сеоба Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем из 1690. године такође је била један од главних предмета Руварчевог интересовања.  Расправљао је о питању хронологије овог догађаја, броју Срба који су учествовали у Сеоби као и о карактеру односа између цара Леополда и српског народа. Што се тиче прва два питања, Руварац је успешно показао да се Сеоба одиграла 1690. године, као и да је број од преко пола милиона исељеника којим су баратали његови савременици историчари претеран, и да је исељеника по свој прилици било око 70-80 хиљада. Што се трећег питања тиче, Руварац је сматрао да су српски исељеници бежали пред турском војском и да су у том својству представљали избеглице, а не исељенике, тако да они нису могли бити уговорна страна у преговорима са немачким царем већ само страна према којој је учињена милост. По речима Славка Гавриловића , Руварац овде није схватао да су привилегије дате Србима представљале уговор посебне врсте и да нису биле ни уговор равноправних страна ни једнострана милост већ нешто између. Руварчеве тезе о Сеоби срба из 1690. документовано је критиковао Милутин Јакшићу раду Природа преласка Срба у Угарску 1690. и привилегија из 1901. године

Руварац је утврдио начело да треба избегавати фалсификате и традицију као историјске изворе и да своју пажњу треба посветити изворима који су по времену и месту настанка ближи догађају о коме сведоче. За свој разноврстан и темељан рад Руварац је стекао читав низ признања. Године 1869, само две године након почетка редовног објављивања радова и извора, изабран је за члана Српског ученог друштва, а 1888. постао је редовни члан Српске краљевске академије.

Вредност народне традиције као историјског извора био је један од највећих проблема са којима се сретала српска историографија у другој половини 19. века. Коришћењем традиције као историјског извора супроставио се још Јован Рајић али он је то чинио више из етичких и верских него из научних побуда.  Он није доказао да се народној традицији не може веровати ако изостаје потврда писаних извора. Руварац се није хтео ослонити на Рајићево мишљење већ је хтео да га методолошки исправно и строго научно заснује. Питањем народне традиције Руварац се посебно бавио у делу Прилог испитивању српских јуначких песама (1857—1858). Расправа овог типа није до тада постојала у српској историографији, а једино се, само делимично, могао угледати на расправу Јована Хаџића Историја и песме народне или у народним песмама историческе истине не тражи (1842). Они који су прихватали традицију као историјски извор сматрали су да она у потпуности верно одсликава историјске догађаје а разлика између историје и традиције објашњавана је тиме што је историја недовољно позната па се зато може допуњавати подацима из народних песама. Темељним разматрањем Руварац је показао да су српске јуначке песме, осим оних из најновијег времена, заправо јуначке скаске код којих је око старих митова чије се порекло често налази у зајендичком индоевропском наслеђу, дошло до груписања личности и мотива из колективног памћења. У посебном делу свог Прилога Rуварац је пажљиво анализирао низ српских народних песама настојећи да њихову основу повеже са индоевропским скаскама. Најуспешнији је био у вези са песмом о Балачку војводи и хрту Караману док је код неких других његов успех био половичан. 

У другом делу Прилога тражио је историјске елементе у српским јуначким песмама али су му резултати овде слабиjи него у првом делу јер је тада српска историја била исувише мало позната. Морао се доста позивати на Марва Орбина и Троношки летопис иако је осећао да су и они били прожети традицијом. Највише историјске грађе налазио је у новијим црногорским песмама. 

Уметничку вредност народне традиције није спорио, напротив сматрао је да српске народне песме својим уметничким квалитетима далеко одскачу од народне поезије суседних народа.

Руварчеви противници често су о њему писали као о непријатељу српског народа, издајнику српске народности, рушитељу народних светиња, бугарофилу и слично.  Оваква гледишта потицала су отуда што Руварац није прихватао вредност традиције као историјског извора. Сметало му је лажно величање прошлости а у повођењу за лажи видео је сметњу за национано напредовање. Иако је био родољуб није желео да своје родољубље меша у историјско истраживање. Ретко и нерадо је говорио о развитку српског народа али је његов став по овом питању био далеко повољнији од оног који су му приписивали противници. Дубоко је веровао у способности српског народа: Тако је то од искона било! Србљани и Срби радили су, подвизивали се и изводили дела од славе, од небеске и земаљске славе, а Бугари опевали су и описивали та дела славна и препохвална Срба и Србљана  Патње српског народа искрено је проживљавао поредећи их са патњама Израиља према старозаветном пророку Данилу.  Своју сентименталност ретко је показивао а књижевно ју је уобличио само у посвети мајци студије О кнезу Лазару.  Лажну сентименталност и театрални патриотизам презирао је и оштро осуђивао. 

Што се тиче политичких тенденција у делу Илариона Руварца оне су код њега присутне иако је сам то порицао и тежио ка пуном објективношћу. У политичком смислу Руварац је био конзервативан, одан Хабзбуршкој династији и угарској држави  Са оваквих позиција је понекад о српским националним стремљењима у Угарској писао заједљиво и необјективно.  Ова политичка пристрасност нарочито је до изражаја долазила када је писао о српским привилегијама у Угарској.

 Иларион Руварац остварио је велики утицај на развој српске истоириографије. Постављајући темеље српске научне историографије он је настојао да покаже да се само повећавањем изворне основе уз строгу критику може доћи до напретка познавања историје. Иако сам није истраживао у архивама већ више по црквеним ризницама и библиотекама потоње генерације српских историчара су ради ширења изворне подлоге за српску средњовековну историју приступиле темељним изучавањима различитих, пре свих Дубровачког архива. Генерације српских историчара које су уследиле до Другог светског рата међу којима се истичу Станоје Станојевић, Владимир Ћоровић, Јован Радонић и други имали су темељније знање и разноврснија интересовања од Руварца и историчара његове генерације. Иако у овом смислу превазиђен многи Руварчеви радови представљају примере изузетне учености и историјске критике. Српски и страни историчари након Руварца нису се претежно бавили рушењем заблуда што је била основна Руварчева преокупација већ су радије прихватали послове веће ширине као што је писање историјских синтеза.

 

895 Прегледа Укупно 2 Прегледа Данас