Илија Бирчанин (Кострача код Милића 1764 — посечен 4. фебруар 1804, Ваљево), кнез подгорске кнежине, посечен у Сечи кнезова крајем јануара 1804. (по старом јулијанском календару или 4. фебруара по новом) у Ваљеву. Сахрањен је у манастиру Ћелије у близини Ваљева. Порекло Бирчанина тешко је лоцирати када је у питању време пре Велике сеобе Срба 1690. године. У 18. веку пут породице Бирчанин највероватније почиње из области Бирач у источној Босни, одакле, врло брзо, један део породице одлази у Ваљево. Више живих сведока у Ваљеву тврди да је Шаргић право презиме Илије Бирчанина, а да је Бирчанин заправо надимак који је породица добила с обзиром да је дошла из Бирча. Област Бирач данас обухвата Братунац, Милиће, Сребреницу, Власеницу и још неке мање општине у Републици Српској.

Има неколико важних чињеница које упућују да је Бирчанин заправо Шаргић. Део Ваљева који су вековима насељавали Шаргићи зове се Јадар, исто као и река која протиче кроз Бирач у Републици Српској. Након сече кнезова Бирчанин (Шаргић) из страха од даље освете Турака селили су се ка брдима данашњих ваљевских села у правцу Лознице. Тако су населили простор села који се данас зову Горња и Доња Буковица. Исто тако се зову села у срцу Бирача у Републици Српској, одакле и долазе Бирчанин(Шаргић). И данас у области Бирач заступљено је презиме Шаргић.

Постоје и докази да презиме Бирчанин потиче из старе Херцеговине, тачније из краја Бирч, околина Никшића, у старој Херцеговини (највероватније племе су Бањани). Велики број становника западне Србије наводи управо стару Херцеговину као подручје свог порекла.

Поједини историјски извори тврде да су Бирчанин некада били Ненадовић (породица Проте Матеје Ненадовића). Постоје усмени извори у Ваљеву, где су посечени и Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин, који тврде да су након њихове смрти ове две породице живеле у великој завади. Према тим изворима потомци Илије Бирчанина склањали су се, не само од Турака, него и од Ненадовића као породице блиске властима. Тако су вероватно и повратили своје презиме Шаргић, прикривајући идентитет одбацивањем презимена Бирчанин.

Од свих песама слепог гуслара Филипа Вишњића најпознатија и најзначајнија је она о почетку буне на дахије. Показује то и својим обимом. Говори о изузетно важним, па и јединственим догађајима, као што су сеча кнезова и почетак десетогодишњег ратовања под Црним Ђорђем. Особена је по свом почетку, који збивањима ту побројаним даје метафизички карактер. Људска моћ тад није довољна, већ су се и небеске силе осетиле позваним да подстакну Србе на отпор. Ток догађаја даје се са обе супротстављене стране – и са српске и са турске, што данашњој историјској науци ни изблиза није пошло за руком, јер је ток овог десетогодишњег ратовања познат једино са српске стране.

Делује крајње необично ако се каже да је Филипова песма о почетку буне у знаку подгорског кнеза Илије Бирчанина. То се не може порећи. Друго је питање што је тако. О томе сведочи већ број стихова посвећених Бирчанину и његовом понашању, већи него било коме другом, поменутом поводом сече, а потом и особита слика овог првака, јединствена у српској народној песми.  Лик Илије Бирчанина по својим особинама и ономе шта „може“, као да је створен по узору на легендарног јунака Краљевића Марка. Брза смрт јунака спречила је да легенда заживи и даље се развије у односу на време дахијске управе од три године, познате по концентрацији сваковрсног насиља. Илија добија статус символа, стварањем овог лика Филип је испунио основне задатке уметности да створи опис којом је околина задовољна и кога прихвата иако је свесна да није тако.

Такво величање Илије од стране певача не може да се објасни, бар према ономе што се из других извора зна, боље рећи не зна, о њему. Ту нема ничег посебног. Или је можда нешто постојало, само певачу познато. Затим, тешко је и помирити слику кнеза из првог дела песме са начином његове смрти, где је све у равни очекиваног једнако са осталима погубљенима. Тај закључак не омета чињеница да Филип у песми даје само опис погубљења ваљевских кнезова, који истовремено садржи неку форму суђења – околини се саопштава зашто гину, и да је то по турској оцени сасвим исправно.

У тежњи да Илији припише и она дела која не може да учини нико други, певач превазилази самог себе – оно што не може нико, не би могао ни Илија Бирчанин.

Без Филипа Вишњића, Илија Бирчанин би био поменут само као жртва сече народних првака. За разлику од друга два ваљевска кнеза, Алексе Ненадовића и Николе Грбовића, о којима има више помена, Илија се не среће ни у вези са аустријско-турским ратом, (1788–1791), ни као припадник аустријских, помоћних, војничких одреда (фрајкора), нити као ктитор неког храма, или наручилац књиге, а потом и његова породица нема запажену улогу током устанка. Алекса Ненадовић се доводи у везу са фрајкором. Потом се среће као ктитор и књиге и цркве. И његова се породица у почетку искључила из општих догађаја, а на место Алексе уместо брата Јакова долази кнез Пеја. Алексин брат преузима водећу улогу у целој области, одлуком донетом заједно са синовцем протом Матијом, да се крене путем отпора. Кнез Никола Грбовић је познат као ктитор Манастира Крчмара (1793) и храма у Моравцима (1798). Тако, Илија Бирчанин остаје скоро потпуно ван видног поља извора свога времена.

Уз све познавање заплетености односа стварности и уметности, односно историјске и поетске истине остаје питање чему код овог певача толики раскорак између стварно могућег и овде реченог? На првом месту је дилема, чему уопште стварање оваквог лика, а онда зашто се Вишњић у свом излагању определио баш за Илију Бирчанина? Зачуђује и то што овакав однос долази од човека познатог по вештини да изнађе „меру“ у својој причи, којом је успео да задовољи савременике и прве слушаоце. Како се десило да такав човек изгуби осећај за меру, у овом делу песме?

Навод свих тридесетак стихова посвећених овој личности овде није сувишан – уосталом томе ни до сада нису одолели многи познати аутори – пошто је јединствен у целој српској усменој епици; има изворни карактер и лишен је „топике“ (општих места) и стајаћих стихова.

Док погубим Бирчанин-Илију,

Обор-кнеза испод Међедника,

Ево има три године дана,

Од како се врло посилио:

Кудгођ иде, све кр’ ата јаше,

А другога у поводу води;

Он буздован о ункашу носи,

А бркове под калпаком држи,

Он Турчину не да у кнежину,

Кад Турчина у кнежини нађе,

Топузом му ребра испребија,

А кад Турчин стане умирати,

А он виче на своје хајдуке:

„Море, слуге! тамо пашче бац’те,

Ђе му гавран кости наћи неће.“

А кад нама порезу донесе,

Под оружјем на диван изиђе,

Десну руку на јатаган метне,

А лијевом порезу додаје:

„Мемед-ага, ето ти порезе,

Сиротиња те је поздравила,

Више теби давати не може.“

Ја порезу започнем бројити,

А он на ме очима стријеља:

„Мемед-ага! зар ћеш је бројити?

Та ја сам је једном избројио.“

А ја више бројити не смијем,

Већ порезу украј себе бацим,

Једва чекам, да се скине б’једа,

Јер не могу да гледам у њега;

Он је паша, а ја сам субаша.

Оваква Вишњићева представа Илије Бирчанина на свој начин се допуњава са оним што игуман фрушкогорског Манастира Хопова Самуило Вујановић каже у свом запису о оснивању српске милиције, после Пожаревачког мира (1718). За њене оберкапетане Вука Исаковића Црнобарца, родом од Зворника и Станишу Марковића – Млатишуму, родом од Новог Пазара, каже како је сваки од њих „страшан Турком на крајини.“ При вајању лика Бирчанина, певач не жали ни речи ни труда да га прикаже што „страшнијим“ у очима дахија – у суштини.

3872 Прегледа Укупно 2 Прегледа Данас