Илија Гарашанин је рођен 16./28. јануара 1812. године у селу Гарашима Крагујевачке нахије. Отац Милутин Савић био је учесник оба устанка, саветник и истакнут трговац из времена прве владавине кнеза Милоша и кнеза Михаила. Школовање Илијино било је нередовно и површно. Имућни отац доводио је кући учитеља да му децу уче књизи. Потом је Илију послао у грчку школу у Земуну и немачку у Ораховици (Банат). На томе се вероватно завршило његово школовање, пошто није познато да је било где изучавао друге „науке“.
Кнез Милош примио је Гарашанина у државну службу на очеву молбу и поставио га за цариника у Вишњици (1834). Проницљиви кнез осетио је у даровитом младићу будућег државника чим га је са 25 година изабрао за члана Књажеског совјета (1837), највише установе у земљи. Ову високу дужност није обављао дуго, пошто је у чину пуковника именован за управника војног штаба (1838). Кад је реорганизована државна управа почетком 1839, основано је Војно одељење при Министарству унутрашњих дела, а за начелника је постављен Илија Гарашанин. Формирање тзв. гарнизонске војске и доношење војних закона, пред пад кнеза Милоша у време првог намесништва (1839—1849), његово је дело.

Породица Гарашанин активно је учествовала у династијским борбама у Србији током XIX века. Њихова опредељеност према династијама није била чврста. Кад се све скупа узме у обзир, ова кућа била је дуго и дубоко одана, нарочито у другој половини XIX века, владарима из дома Обреновића. Породични углед стечен у устанцима остао је неокрњен за све време бављења њених чланова државним и политичким пословима. Мало је породица у Србији с таквом традицијом.

У само језгро уставобранитељске опозиције, незадовољне политиком кнеза Милоша, нарочито после стицања аутономије, нашла се целокупна породица Гарашанин.

У време Првог намесништва, познатог као прва уставобранитељска влада, када је на престолу био оболели кнез Милан, а потом очекиван долазак кнеза Михаила, Илија Гарашанин је као члан тзв. „уставотолкователне комисије“ обишао Србију, објашњавајући одредбе Устава из 1838. и врбујући присталице за нови режим. Карађорђев син Александар појавио се као претендент на престо, па је већ острашћена политичка борба појачана династијском суревњивошћу. Уставобранитељски правци били су принуђени да напусте кнежевину, међу њима три Гарашанина — Милутин, Илија и Лука. Синови су остали у Видину, а отац се морао склонити чак у Цариград. Кнез Михаило и уставобранитељи измирилу су се под притиском Турске, Аустрије и Русије, па су се синови с већином сабораца вратили у отаџбину крајем 1841, а отац, тома Вучић и Стојан Симић с пролећа 1842. године.

Уставобранитељи су организовали тзв. Вучићеву буну (1842), протерали кнеза Михаила и довели на престо Александра Карађорђевића (1842—1858). У сукобу с Кнежевим противницима у Рипњу, погинули су Милутин и Лука. Када се формирала нова власт, у Савету је понуђено место Михаилу, али он се определио за трговину. Саветничку дужност прихватио је Илија, који је истовремено именован за помоћника министра унутрашњих дела Томе Вучића-Перишића. Пре другог избора Александра за кнеза, Вучић је на захтев Русије морао да напусти Србију, па је 1843. дужност министра унутрашњих послова преузео Илија Гарашанин и обављао је дуго, до 1852. године.

Илија Гарашанин, Тома Вучић и Аврам Петронијевић били су стубови уставобранитељског режима и главни ослонац кнезу Александру. Министарство унутрашњих дела није под својим надлежством имало само полицију, већ и војску, привреду, здравство и саобраћај. Из тога се може запазити да је Гарашанинова улога у учвршћењу и стабилизовању режима била огромна, посебно у време одсуствовања Вучића и Петронијевића. Све буне и акције Обреновића он је успео да угуши и сузбије, а најважније су биле оне из 1844, 1846. и 1848. године. Кнеза Александра пратио је приликом посете султану Абдулу Меџиду у Казанлуку (1846). Много напора уложио је у организовање и упућивање добровољаца у помоћ Србима у Јужној Угарској у револуцији 1848/9.

Гарашанин је Полицијским закоником (1850) дао право полицији да кажњава батином, чиме је њену власт знатно ојачао. Познат је још његов закон против крађе (1847) и распис о забрани разношења лажних гласова и говора против правитељства и власти (1852). Зато што је био човек од реда, о њему се уврежило мишљење да је био велики министар полиције, али не и унутрашњих дела. Сав у политици, он је мало пажње посвећивао оним привредним гранама које су биле у његовом ресору, чак и касније када је био председник владе. У земљи, у којој је тополивница била најјаче индустријско предузеће, а железница само сан, разумљиве су Гарашанинове жеље: „Куда би Србија за десет година коракнула, када би јој се потис индустријски дао“. Изненадна смрт Аврама Петронијевића у Цариграду довела је Гарашанина на положај кнежевског представника (представника владе) и министра иностраних дела. На овој дужности остао је кратко, од септембра 1852. до марта 1853. Кнез га је отпустио под притиском Русије, делимично Аустрије и своје камариле, због веза с пољском емиграцијом и окретања према Француској. Пошто није хтео да иде у Савет, стављен је у у пензију. Вратио се у Савет тек 1856. и у њему остао до 1858. Зашита француске дипломатије у Тенкиној завери (1857) сачувала га је од могућих непријатности.

Однос између кнеза Александра и Гарашанина почели су да хладне крајем четрдесетих година, а сасвим су нарушени у време пада с положаја председника владе. Један од разлога био је Гарашаниново држање према проблему наслеђа престола. Тридесетих година он је подржавао ову значајну тековину кнеза Милоша. Кад је Порта променила свој однос према овом питању 1839, укинувши Обреновићима право наслеђа, усавобранитељи су прихватили решење господарског двора. Слаб а не јак владалац био је њихов, али не и државни интерес. Кад је радио државни програм Кнежевине Србије (1844), он се вратио Милошевој идеји „да књажеско достоинство мора бити наследствено“. Поучен искуством честих промена владара, налазио је за набоље да наследство престола не везује ни за једну династију. Оно припада српском кнезу, а која династија ће преузети то узвишено место мање је важно. Због оваквог начелног става и због тога што су уставобранитељи жртвовали ову државну привилегију ради остварења својих политичких циљева, пре свега јачања прва Савета у односу на владара, Гарашанин није подржао акцију српске владе на Порти да кнезу Александру призна наследство. То је дало повода да оптуже Гарашанина како је педесетих година радио на томе да постане кнез. Чврстих доказа за то нема, али је остала сумња.

Министарство унутрашњих дела припало му је још једном у Магазиновићевој влади (1858). Организовање Светоандрејске скупштине (1858/9) било је у Гарашаниноновој режији, али ток њеног рада измакао је његовој контроли. Повратком Обреновића, питање наслеђа престола делимично је решено. Закон из 1859. године осигуравао је Обреновићима наследство престола, али кнез Михаило није имао пород. Кад је, потом, као председник владе тражио да се „практично осигура“, ојача и учврсти династија, како би Србија успешније остварила „дело соједињења јужних Словена“, отпуштен је из службе. У Гарашаниновој биографији најзагонетнији је његов однос према српским владарима. Пад Александра припремио је он, али су Обреновићи васпостављени без његовог знања и против његових уверења. У дугогодишњој државничкој и политичкој каријери, од три и по деценије, Илија Гарашанин у два маха није био у служби (1853—1856. и 1859—1861). Нашавши се у опозицији, он је и тада знао да утиче на земаљске послове. Осветољубиви кнез Милош није праштао уставобранитељима, па ни Гарашанину, којег није трпео у својој близини. Кнез Михаило није био злопамтило, па је вратио искусног политичара државним пословима. Године 1861, упутио га је у Цариград, где је преговарао с Портом о положају муслимана у Кнежевини и радио на савезу с Грчком.

Крајем 1861, Кнез је поверио Гарашанину да састави владу од конзервативних политичара, с уобичајеним правом задржавања ресора министра спољних послова. Био је стуб Михаилове апсолутистичке политике и изразити противник либералних идеја и демократских слобода. Живео је у уверењу да је битно имати „стално и патриотично правитељство“. Гарашанин спада у ред оних наших политичара старог кова који нису умелид а раде с масом, пошто још није било организованих политичких странака. Он је био за владу ауторитета а не за владу популаритета, па је Кнеза саветовао да да предност патритском над либералним правитељством. Јовану Маринковићу писао је да су либерални прваци „најзлобнији људи коју су се икада појавили у Србији“.

Спољну политику Србије водио је патриотским стазама, што су сви одобравали. У време уставобранитеља он је био за политику ослонца на Запад, пре свега Француску, а за удаљавање од Русије и Аустрије. Стављање Србије под протекторат великих сила (Париски мир 1856) било је у складу с његовим спољнополитичким замислима, иако у томе није имао непосредно утицаја.

Идеју о решењу српског питања ратом с Турском, Гарашанин није никада напуштао. Још као министар унутрашњих послова организовао је револуционарни и национално-пропагандки рад у Турској. Ту делатност продужио је и у време док је био председник владе и министар иностраних дела. У овој делатности билу су му од користи Атанасије Николић и Матија Бан. Ратну политику подржавао је кнез Михаило, али не и министар војни Миливоје Блазнавац. Гарашанин се при крају жалио: „Има већ неколико година како ја заваравам људе за почетак рата од пролећа до пролећа, а таквој радњи мора бити једном крај“. После Карађорђа и Милоша, ниједан наш владар ни државник није испољио довољно куражи да пресече ону нит што дели мир од рата. Гарашанин је уздизао борбени дух до врхунца и ту застајао. Питање унутрашње независности Србије и проширење наших права у односу на Турску било је једно од најважнијих за време Гарашанинова бављења политиком. Ту спада и проблем исељавања муслимана из Кнежевине према одредбама хатишерифа из 1830. и 1833. Делом и због тога био је упућен у Цариград 1861. године, када је заступао компрописно решење — јурисдикција Турске ограничила би се само на унутрашњост утврђења, док би сви остали Турци били под српском влашћу. Бомбардовањем Беорада (1862) одлучније је покренуто ово питање, после чега су исељени муслимани из Ужица и Сокола. Највећи успех српске дипломатије и Гарашанина за време друге владавине кнеза Михаила било је добијање београдског, шабачког, смедеревског и кладовског утврђења.

Лако се запажа да је државничка делатност Гарашанина досегла врхунац за време друге владавине кнеза Михаила. Основна идеја којом су се руководили Кнез и председник владе била је окупљање српског народа у једну државу и оснивање Балканског савеза. На склапању Балканског савеза нарочито са редило 1866. и 1867. године. Први уговор склопљен је између Србије и Црне Горе (1866). Србијанско-црногорски савез чинио је језгро око ког су се окупили други народи Балкана. Њему су приступили Штросмајерова Народна странка и бугарски револуционарни комитети (1867), Србије и Румуније (1868) и потписана је српско-грчка војна конвенција (1868). Мада је на овом пројекту највише радио, његов свршетак дочекао је као пензионер.

Кнез Михаило имао је више разлога да отпусти Илију Гарашанина (1867). После сусрета са Андрашијем у Иванки, Кнез је одлучио да промени своју политику и споља (напуштање аграсивног вођења послова, удаљење од Русије) и изнутра (економско уздизање земље, градња железница). Томе се може додати као непосредан пвод покретање питања о наслеђу престола и Гарашаниновог противљења кнежевој женидби с рођаком катарином Констатиновић.
Кад је 1868. убијен кнез Михаило у Кошутњаку, у близини се нашао и Гарашанин. Његова присебност, богато државничко и полицијско искуство налагали су му да предузме неопходне мере за одржање реда и мира. На том се све завршило. Ново доба избацило је на површину смелије људе. Преостало му је још да се повуче у приват живот на имању у Гроцкој, где је умро 1974. године.

Држава у свим својим облицима била је искључива опсесија Илије Гарашанина. Из једног његовог аутографа знамо да се бавио проблемом правне државе и да је читао Монтескјеово дело Дух закона и Русоов Друштвени уговор. Свој суд о држави јасно је исказао овим речима „Држава је природно-нуждо условије историчног бића народа; ван државе човек нема живота нити историје: због тога свако човеческо дејствовање почиње тек с државом“. Неприкидно је бдео над народном судбином и радио на уједињењу српског народа у једну државу.

Уставно питање, актуелно за време бављења државним пословима, стално му је привлачило пажњу. У његовој архиви сачувано је неколико нацрта устава, од којих је неке сам саставио. Међу њима је и нацрт којим је, као раније посредством хатишерифа, требало решити државноправне односе између Кнежевине и Царства. У доношењу Устава из 1869, није имао никаквог удела, али је тим поводом записао: „Срећа народња зависи више од људи који управљају, а по Уставу и старом и новом могло се и може се на један исти начин и врло добро напредовати. Чиста намера то је најбољи Устав, нити се иакава друга форма може с тим сравнити“. Из ових речи провејава дух остареог конзервативног бирократе, који основни закон земље равна са „чистим намерама“ ничим осигураним.

Гарашанин је туркофилством прикривао национална стремљења када је као министар унутрашњих дела радио чувено Начертаније (1844) — државни и национални програм Кнежевине Србије. Дуго се у науци веровало да је српски државник преузео од пољске емиграције основне идеје и форму. Скоро је проф. др Милорад Екмечић доказао да су основне идеје преузете од кнеза Милоша посредством Дејвида Уркварта и достављене Адаму Чарториском. Те забелешке послужиле су вођи пољске емиграције да напише Савете, на основу којих је настао План Фрање Заха. Њих је Гарашанин имао при себи кад је састављао Начертаније. Утицај пољске емиграције није споран, али је очигледно да су они дали оквир, а садржај кнез Милош. Иако је Начертаније писао релативно млад, имао је 32 године, Гарашанин је пуних пет година био чиновник и млад политичар за прве владавине кнеза Милоша, па се с његовим идејама сусрео још тада.

Начертаније је разуђен план српске спољне политике. Оно има уводни део и следећа поглавља: „Политика Србије“ и „О средствима, којима би се цјел србска постићи могла“. Гарашанин је пошао од тога да Србија мора имати „план за своју будућност“, односно постојећи правац спољне политике, чија је основна начела требало следити „кроз више времена“. Срби желе оно што су некад имали, и то без икаквог преврата или револуције. „У кратко да рекнем: Србија мора настојавати да од зданија турске државе само камен по камен оцепљује и прима како би од овог доброг материјала на старом добром темељу старог царства србског опет велику нову србску државу саградити и подигнути могла“. Он се није позвао на тековине Српске револуције, нити је на њих рачунао.

У другом делу Начертанија, ного опширнијем, Гарашанин је плео потку за пропагандни рад у јужнословенским земљама. У томе је показао ненадмашну умешност и вештину. Пропаганда се имала организовати на простору оба царства — турског и аустријског.

Анализа документа показује да је Гарашанин правио нацрт о будућој српској држави. Она би обухватала Кнежевину Србију, Босну, Херцеговину, Црну Гору и Стару Србију. Била би то монархија, која би у одређеним историјским околностима требало да добије ореол царства. Обнављајући тако Душаново царство, ново српско царство разликовало би се од њега у погледу територија које би објединило. После уједињења Срба у Турској, приступило би се присаједињењу Срба из Јужне Угарске. Та држава била би и даље српска. Уједињењем са Хрватском, Славонијом и Далмацијом, она би изгубила српско, а добила југословенско обележје. Уколико би у њу ушла и Бугарска, била би то права јужнословенска држава. До ње се могло доћи „у согласију са Русијом“ и уз подршку Француске и Енглеске.
Мало је познат, а изузетно је занимљив, план Константина Николајевића и Илије Гарашанина из 1848. године о преуређењу Турског царства на дуалистичкој основи, као што је скоро две деценије касније урађено са Хабсбуршком монархијом. Турска би била подељена на две државе, Азијску Турску и Српске сједињене државе (српско вицекраљевство, европски део Царства). Свака држава имала би свог владара, независне органе власти, самосталну унутрашњу управу и сопствену територију. Српске сједињене државе не би уживале потпуну слободу само у погледу спољне политике. Овај предлог био је и званично предат Порти.

Они су, потом, отишли корак даље, предвидевши да се од свих јужнословенских провинција Аустрије створи друго вицекраљевство — Јужна Славонија. Српске сједињене државе и Јужна Славонија ујединиле би се у „једно целокупно и чисто Југословенско царство“. Очито је да би на његовом престолу седела „земљородна“ династија.

Гарашанин је био неуморан у раду и стварању великих планова за рушење Турске. У једном нацрту пуном радикализма писао је да је Цариград „бисер славенског истока“, који би требало „главном вароши тог правоверног Србског царства учинити“!

Растом висок, кошчат и сув, личио је Вучићу на „дугачког хрта“. Његову озбиљност и намрштеност појачавали су бркови, изражена црна пут и рошаво лице. „Европејски“ се почео носити тек од посете Паризу (1852). Савременици су о њему оставили лепо мишљење. Наводимо речи Јеврема Грујића: „Са каквим величанством седи пред народом Гарашанин, са каквим ли достојанством заповеда и како нам импонира његов став и његов говор, помислио сам више пута: да је тога човека Бог створио за поглавара земље“.

Запажено је да је његова слаба страна био његов понос, познат као „гарашански инат“. Осим политике ништа друго није га занимало. Државну службу није користио ради стицања иметка, па је крајем живота запао у дугове. Био је неуморан у вођењу бескрајних политичких разговора и писању дугих писама, понајвише о политици, уз кафу и чибук. Из овог страсног политичара, приметио је Слободан Јовановић, говорио је „чист државни разлог, хладан, бестрасан, неумитан, као из каквог старог сенатора млетачког“.

2587 Прегледа Укупно 3 Прегледа Данас