Иsarmaсхрана код Срба у 19. веку могла би се описати као конгломерат различитих националних кухиња. У то доба уочљив је јак утицај турске кухиње. Ипак, на развој српске кухиње, најпре је битно утицала Византија, која је и сама представљала мешавину балканских и оријенталних елемената. Византијско царство, као водећу силу на нашем поднебљу, замениће Османско царство, које је било сила у сваком смислу те речи. Његови јаки утицаји оставили су дубок траг у свим сферама живота, па и на начин исхране.

Најдубљи траг остао је у Санџаку, а најмањи у Војводини. Северније области на почетку 18. века потпадају под утицај аустријског, односно немачког културног круга, који се код нас називао по Швабама – швапски, колонизованим током 18. и 19. века. Присутан је и нешто слабији утицај Јевреја, Цинцара и Јермена. До 19. века већ су се у узгајању и употреби усталиле оне врсте које нису биле познате у нашим крајевима у средњем веку. Из новооткривених прекоокеанских земаља стигли су нам: паприка, кукуруз, пасуљ, а нешто касније кромпир и парадајз.

Требало би да је паприка донета на балканске просторе крајем 16. века под називом „индијски бибер”. Пасуљ је, заједно са грашком и сочивом, донешен крајем 17. века преко Угарске. Сматра се да су у српским земљама за турског времена пасуљ и купус били основ кухиње. Кромпир је из Европе у Србију донео Доситеј Обрадовић почетком 19. века, тачније на почетку Првог српског устанка. У једном новинском чланку пише:

[quote]Легенда вели да није наишао на топао пријем, нарочито код српског свештенства. Ипак, вождов мрки поглед је пресудио и за деценију-две кромпир се „примио” у народу. Свега пола века касније у Првом српском кувару јеромонаха Јеротија Драгановића кромпир се помиње као уобичајена намирница.[/quote]

kukuruzАутохтоне житарице на нашим просторима су: пшеница, јечам, просо, раж, овас и спелта, а касније су стигли хељда, крупник, пиринач и кукуруз. Кукуруз је стигао тек у 17. веку и успео да потисне пшеницу, што је својствено нашим крајевима који су били под Отоманском влашћу. То је зато што је кукуруз давао много више приноса у брдским пределима него пшеница.

Срби су насељавали брда, бежећи од Турака, који су заузели равнице. Најзначајнија култура коју су Турци Османлије донели на балканске просторе јесте пиринач. Пореклом је са подручја јужне Индије и Кине. Арапи су га упознали у Ираку, а Турци су га преузели од Арапа. О његовом индијском пореклу сведоче и имена „биринџ” и „ориз”, које потичу из санскрита. Старе врсте воћа су: јабуке, крушке, купине, боровнице, јагоде (то сведочи постојање старог насеља Јагодине).

Аутохтоне врсте воћа препознају се по томе што имају дивљег сродника. Поред њих јављају се и нове врсте коју су донели Турци: бресква – шефтелија, мушмуле, кајсија, шљиве – зерделије и шљиве пожегаче, док је шљива, црвена ранка, аутохтона врста.

Све те биљне културе, како аутохтоне, тако и оне које су стизале после средњег века из разних крајева света, битно утичу на обликовање начина исхране код Срба у 19. веку.

Храна као огледало друштва

Као и код других народа, и код Срба се разликује исхрана различитих друштвених слојева, градске и сеоске средине, обичним и празничним данима. О томе се говори у књизи „Приватни живот код Срба у деветнаестом веку”, где се каже да се у припреми и конзумирању хране осликавају многи аспекти друштва, као што су привредни – гајење одређених житарица или стоке, економски – куповна моћ становништва, и религијски, који се односи на избор хране у време постова.

Посебно су се разликовале сеоска и градска кухиња. Од великог значаја је био економски статус домаћинства. Сеоска домаћинства су сву потребну храну производила самостално. Куповали су само оно што нису могли сами да произведу, а то су шећер, со и уље. Исхрана је доста зависила од тога да ли је година била родна или не. Годишња доба су такође имала утицај на начин исхране. Јача храна се јела у јесен и зиму, а током пролећа и лета састојала се од сезонског поврћа и воћа. Користиле су се и самоникле биљке: зеље, коприве, печурке. Такође су и постови имали велики утицај на начин исхране.

 Исхрана у градској средини почетком 19. века

musakaУ Београду, почетком 19. века због патријархалног начина живота све се управљало према домаћину куће. Пошто је домаћин био одсутан током целог дана због послова, ручак је био скроман, мало се спремало и кувало. Тек су се за вечеру када је домаћин био код куће, спремала боља и одабранија јела. Кухињски послови у то време захтевали су велики труд и стрпљење. Тада штедњака није било. Кувало се на отвореном огњишту у земљаним лонцима и шерпама. Због тога је у то време у Београду радило доста фурунџија. Свака улица је имала бар по једну фурунџиницу (пекару), која је веома добро радила, јер су и турске и српске породице носиле одређена јела да се тамо испеку. Најчешће су у тепсијама носили ђувеч, мусаку, гибаницу, јагњад и ћурке на подварку да би их тамо пекли.

Било је мање намирница него данас. Храна је била доста једноставна, али јака и хранљива. Кувало се на маслу или на лоју. Тешко се могло доћи до свињске масти, пошто су Турци забрањивали доношење свиња у варош. Од поврћа користио се лук, кромпир, купус, пасуљ, ређе сочиво и тек половином лета, на пијаци су се могли наћи боранија, боб, паприке и краставци. За карфиол, кељ, келерабу, спанаћ уопште се није знало почетком 19. века. Тек половином 19. века од Немаца из Војводине стижу наведене повртарске биљке.

У кухињама су се тада спремале разне чорбе, пилав, ђувеч, сарма, ћуфте, капама, јанија, папазјанија, јела од рибе и печења… Ова јела су грчко – оријенталног порекла, што је очигледан траг вишевековног оријенталног утицаја. Још једно јело које су Турци донели на балканске просторе, а задржало се и у 19. веку, јесте бунгур. Оно се прави од житарица, највише од пшенице и јечма. Крајем 19. века помиње га С. Тројановић:

[quote]Код нас се много цени и бунгур. Може бити од јечма или од пшенице, а прави се истоветно у свим земљама где Срби живе. Први се прави тако што се јечам куха неко време, али не у кључалој води него се више вари, затим се извади и лепо осуши. Пошто је довољно сух, грува се у ступи, а тиме се од ошља очисти (ако јечам није чист, као што раде у Јадру) и у неколико истуца – то је бунгур… Бунгур пшенични исто се онако укуха као јечмени, али кад се осуши не туцају га у ступи, него га у воденици крупно иземљу, или боље речено тек прекрупе. Употребљава се исто онако као и бунгур јечмени.[/quote]

baklavaУ неким подручјима, као што је Херцеговина, бунгур се правио од кукуруза. И Вук Стефановић Караџић бунгур помиње као кукурузни или пшенични. Поред бунгура доста се користи и тарана коју су такође донели Турци. И тарана се производила од пшенице. Бунгур и тарана су све до 19. века биле замена за пиринач који је био веома скуп.

И слаткиши су били углавном оријентални. Спремали су се: баклава, локумићи, гурабије, татлије и нека врста алве. У јеловнику су биле заступљене и разне пите: пита са сиром, од зеља, са месом, са орасима, бундевара, а спремана је и пита са сецканим пужевима у време поста.

Обичне грађанске породице преко лета су ручале у кухињи, али не на столу него на софри. Преко софре се стављао велики округао послужавник (синија), а на њега су ређани тањири и прибор за јело. Седело се на великим јастуцима који су били поређани око софре. Уместо столњака, укућани би разастрли по крилу пешкир дугачак 2-3 метра.

Прилив утицаја западних земаља у српску кухињу

strudlaГрадска средина је отворенија од сеоске за разне промене, како због различитих култура које су се ту преплитале, тако и због све већег стремљења ка Европи. На северу је јак утицај немачке кухиње, посебно у другој половини 19. века. Пре свега се мисли на подунавске Немце и њихов утицај који су имали на исхрану Срба у Војводини, а затим ширење истог јужно од Саве и Дунава. Тај немачки утицај постоји код начина припремања оброка, али и код прихватања неких намирница које су јужно од Саве и Дунава биле непознате или се нису користиле.

Када је реч о новим јелима која су стигла, то су: кнедле, ноклице, ринфлајш, шницле, швапски сир, путер, милерам… Под њиховим утицајем у Србији су почеле домаћице да месе разна теста, колаче, а посебно штрудле и крофне. У то време код нас се још нису гајили спанаћ, грашак, парадајз, салата, шаргарепа и остала зелен. Њих су земунске пиљарице добављале за куће у којима је већ владала западњачка култура.

slatkoПод утицајем Запада се уводи доручак као први јутарњи оброк. Радно време чиновника је одређивало када ће се обедовати. Доручак је служен ујутро одмах по устајању и најчешће се тада служио хлеб или пециво са путером и џемом и бела кафа. Постоји запис британског конзула Арчибалда Пејтона који је преноћио код српског домаћина у Шапцу. Најпре је послужен слатком од ружа, чашицом шљивовице и чибуком на сребрном послужавнику.

За Пејтона то послужење било је „увод у доручак”. Затим је добио доручак: кафу, двопек и кајмак. Занимљиво је то да без слатког и чаше воде као да није могла да почне посета у приватном простору. Тиме се исказује пажња госту, а и показује гостопримство домаћина. Читав обред створен је око послуживања слатког. Тачно се знало како се треба служити и како се неко послужује њиме. Веома леп опис тог „обреда” дао је Сава Бјелановић, описавши послужење слатког у једној српској породици:

[quote]То је већ част којом те сретају у свакој биоградској кући. Само ваља пазити, како се прихваћа: узмеш сребрну жличицу, захватиш с тањира „слаткога“ (а то је нека врста пекмеза, од свакога воћа), али само једном или највише два пута, положиш жличицу на други тањир, ждрокнеш воде из чаше, и ето ти пружају црну кафу.[/quote]

rakijaПре сваког ручка служена је чаша ракије, а као пређело служени су сир са белим или црним луком. Ручак је био око 14 часова и обично су служени супа, вариво и месо. Начин на који су справљани зависио је од краја Србије у ком се домаћинство налазило. На пример, Георгије Магарашевић описује ручак код Јеврема Обреновића у Шапцу. Поред поменутог пређела, које је углавном било исто за све крајеве Србије, помиње јела која су следила после пређела: чорбу, говеђе месо, купус с месом, печење и тесто на крају оброка.

Помиње и то да се уз ручак обично пије „бело смедеревско вино”. Ручак се, по његовим речима, завршавао кафом. У другом крају Србије, у Жагубици, један Немац Ото Дубислав фон Пирх био је угошћен код жагубичког кнеза. Дубислав помиње чашу ракије као уобичајни почетак сваког ручка, пређело слично оном код Јеврема Обреновића, а то је „мало сира, хлеба и лука” и ручак нешто другачији. Пред госта су изнети: супа од пиринча са пилећим месом, паприкаш који у Аустрији зову „ајмокац”, кисео купус са свињским месом. Да би гост „мало предахнуо”, домаћица је изнела укувани пиринач, а затим је био почашћен ћурећим печењем. Већ после супе служено је вино и доливано је чим би се чаша испразнила.

За вечеру око 19 часова јела су се хладна јела као што је месо у аспику салате у мајонезу, сиреви, или пак остатак од ручка. Кад би на вечери остајао гост она би била свеже припремљена и обилнија. Арчибалд Пејтон говорио је о вечери код домаћина у Шапцу 1845. године. Вечери је претходила чашица шљивовице, обед је почео благо закишељеном супом, потом је изнета кувана кокошка са репом и шећером. После тога послужени су пудинг од бадема, суво грожђе и палачинке. На крају вечере послужен је печени петао. Уз вечеру пило се бело вино, а уз десерт црно вино из Неготина.

У последњим деценијама 19. века, вино је постало обавезно пиће којим су заливани оброци. Вино није могао свако себи да приушти, јер се производило на мањим пространствима само за кућну употребу или у већим виноградима, па се куповало.

Половином 19. века, када је филоксера уништила винову лозу, опала је производња вина и лозове ракије. Због тога почиње да се развија гајење шљива. Црвена ранка је аутохтона сорта српске шљиве и она се највише узгајала. Шљива и њени производи све више су заузимали места у свакодневном животу Срба. Шљивова ракија, шљивовица, постала је обавезна готово пре сваког оброка.

Познато је да су Срби веома гостопримљив народ и да се пред госте увек износило све најбоље што се имало. У свакодневном животу један српски домаћин Јован Жујовић описује исхрану у својој кући као „просту и обилну”. Јела се супа, затим ринфлајш, цушпајз (прилог од поврћа, вариво) сваког дана, печење четвртком и недељом, а колачи су спремани недељом. Воћа и сира је било увек. За вечеру се јео остатак од цушпајза и сир, а преко зиме су томе додаване пржене кобасице и пастрмке.

bela-kafaНа двору Милоша Обреновића крајем 19. века постојала је тежња ка модернозовању кухињског прибора и исхране. Почели су се примати манири и начин живота отменог друштва попут оног у Земуну, Бечу и Пешти. Тако су на двор почели да пристижу сандуци са шољама за сос, есцајг са дубоким и плитким тањирима и салвете. Смеша млека и кафе, због које су се смејали секретару Давидовићу када су видели како и шта доручкује, одавно се већ била окусила.

Почела су се спремати и многа јела која су одавала немачки утицај, и због начина припремања, и због самих назива јела. Припремају се јела од „мутмела” (бело, мекано брашно), као што су „флекице”, „нудле”, пеку се „земличке”, „переце”, „крампфн” (крофне), „похерај” (поховано месо)… У кухињу се уводе и нове врсте поврћа, попут целера. Почињу да се користе разни сосови и умаци.

Поред тих новина сам Милош Обреновић имао је „своје специјалитете”: „беле бубреге” и „чорбу од крављег вимена”. „Бели бубрези” справљани су му од белих бубрега вола или вепра, са свињском машћу, неколико зрна бибера, паприком, листовима босиљка или мирођије, белим луком, кореном рена и посољеним пројиним брашном. За „беле бубреге” одувек се сматрало да имају афродизијачке моћи. Као још једно од омиљених Милошевих јела помиње се „чорба од крављег вимена”, која се заправо прави од млечних жлезда, које се оперу и у комаду кувају са шаргарепом, пашканатом и целером. Када би се све то добро скувало, састојци би се вадили из чорбе, секли на коцке и потом вратили у процеђену воду у којој су се кували, а чорба се онда зачињава жуманцетом и кајмаком, посоли се и побибери.

projaСиромашнији слојеви друштва су се знатно слабије и оскудније хранили. Као основ у исхрани користили су проју, односно кукурузно брашно, пасуљ, црни и бели лук, као и купус који се свуда гајио у великим количинама. Такође су доста користили масло, сир и сурутку. Сурутка се користила за добијање сира „урде”, а трошила се и као напитак. Справљали су и разне каше. Месо се спремало само за празнике, када се јело још и свеже и сушено воће и пили разни напици.

Крајем 19. века занимљиво је то стапање различитих култура кроз кухињу, па се једнако спремају ђувеч и ћевап, као и паприкаш и сатараш. То можемо видети у делу „Ивкова слава”, где једног од ликова хвале као мајстора за спремање хране, који се не би постидео ни пред „цинцарским ашчијом”, ни пред „швапском куварицом”. Хвале га како уме да направи ћевап, ђувеч, аласку чорбу, јанију и паприкаш. Његов паприкаш толико „хвале” да кажу да је тако запаприо паприкаш да га нико, па ни он сам није могао јести.4 Зачињавање паприком, као и уопште коришћење зачина, попримили смо од Мађара.

У градским срединама у познијим годинама 19. века је и посуђе било бољег квалитета него на селу. Супа се јела из дубоког тањира, а главно јело из плитког. У празничне дане користило се више посуђа него обичним данима. Било је више тањира: за пређело, главно јело, салату, колаче. Посуђе је квалитетније, израђено је од метала и стакла. У сиромашнијим кућама користило се посуђе од бакра, калаја или гвожђа. Било је једноставно и без украса. У богатијим кућама држано је лепо израђено и украшено бакарно или сребрно посуђе.

Начин исхране на селу

Постојале су велике разлике између сеоске и градске кухиње. Оне се огледају и у распореду оброка и у коришћењу намирница. Распоред оброка у сеоској средини умногоме је зависио од пољских радова. Припремали су два оброка, ручак и вечеру. Ручало се око 10, 11 сати, обично сир, пита од сира или проја, а вечерало се око 18, 19 сати, када би радови били обављени. То је био комплетан оброк састављен од млечних пређела, салата, свеже испечене проје или пите, куване чорбе и куваног или печеног живинског меса повремено. У летње доба, када се највише радило на пољу, спремала се и ужина која се обично око 14 сати носила у њиве или на поља. Тај оброк је био лаган састављен од сира, свежег поврћа, киселог млека. Представљао је одмор од летње врућине и јео се споро.

007Свакодневна исхрана сеоске породице заснивала се на млечним производима, јајима и различитим јелима од поврћа. Од млечних производа посебно се истиче сир, који се јео у свакој прилици. Без њега се није кретало ни на пут, а био је и обавезан део пређела, уз црни или бели лук и проју. Такође, познати производ од млека, кајмак, ретко је помињан у путописима из 19. века. Један од ретких помена је онај Енглескиње Мери Е. Драм, која га је пробала у малој гостионици поред манастира Студеница.

Значајно место у исхрани заузимало је месо. Оно је било додатак поврћу, али се није тако често јело. Од месних производа традиционално су се спремале разне врсте печења: јагњеће, пилеће и ћуреће, као и прасеће које се теже набављало у турско време. На селу се стока сматрала благом, тако да се углавном клала за празнике и велика славља као што су свадбе, крштења…

Прављење и печење хлеба и погаче, такође су део традиционалне кухиње код Срба. Разне врсте житарица од којих се месило тесто и разне врсте црепуља помињу путници у многим путописима. У селима се углавном јео хлеб од кукурузног брашна (проја) због недостатка пшенице, која је давала слабе приносе на брдским просторима.

На разлику између градског и сеоског начина исхране битно је утицала и умешност домаћице у спремању јела. На селу су се жене бавиле и пословима на пољу и око стоке, па нису имале довољно времена да се баве кухињом. Зато су припремале јела која су се брзо и лако спремала. Јела су била једноставнија него у градској средини. Жене у граду биле су везане за кућу и одгајање деце, те су имале више времена и воље да се посвете кухињи.

 Пост

riblja-corbaНачин исхране код Срба, у великој мери, био је уобличаван и постовима којих се народ придржавао. Пост је пре свега важио за вернике и ограничавао је људе и у селу и у граду, и богате и сиромашне. Православни верници су се уздржавали од мрсне хране у данима које је црква одредила. Постоје једнодневни и вишедневни постови. Једнодневни пост је средом и петком, а вишедневни је Велики пост пред Ускрс (седам недеља), затим Божићни пост пре Божића (шест недеља) и др. Током поста мења се начин исхране, потпуно се избегава одређена врста хране. Забрањено је јести млечне производе, као и млеко, јаја, месо и месне прерађевине.

Пре великих постова, пред Божић и Ускрс, све кухињско посуђе би се искувавало у цеђу, да би било „посно”. Затим би свака породица почињала са постом и придржавала би га се до краја поста. Свакодневни посни јеловник сеоског домаћинства састојао се од поврћа, сирћета, проје, посног пасуља, али без уља, јер га није ни било у довољним количинама. Уље се користило само у посебним приликама, као што је припрема посне славе. Пост је на неки начин помагао сиромашнијим породицама да уштеде на храни.

У богатијим породицима посни јеловник је био разноврснији и богатији, што видимо из описа једно посног ручка у Винчи 1893. године, где се јела посна рибља чорба, рибљи паприкаш, печене рибе на жару, проја…

Кувари и чланци о кулинарству у часописима

pasulj-600x449Колики је значај имао начин исхране у то време, показује и потреба за штампањем кувара. Године 1855. појавио се „Први српски кувар” јеромонаха Јеротеја Драгановића. Један од најпопуларнијих је био кувар Катарине Поповић-Миџине, који је објављен 1877. године под називом „Велики српски кувар за употребу српских домаћица”. Ова књига је често допуњавана и прештампавана и доживела је велику популарност. После великог успеха овог кувара, многи аутори су почели да припремају и издају сличне књиге. На пример, Сима М. Лозанић описује како се чува храна и даје практичне савете како се она конзервише. Софија Марковић-Максимовић припрема „Практични кувар” у којем детаљно објашњава како треба кувати млеко да оно не изври или како пећи месо, а да се оно не угљенише.

У тадашње време, као да је било помодно давати савете везане за кухињу и само припремање хране. Часописи тога времена имали су доста текстова о томе. На пример, у часопису „Кућење” могли су се срести наслови попут: „Рад у кухињи”, „Спремање меса живине, дивљачи и рибе”, „Спремање пре кувања”… У тим текстовима детаљно су описивани начини припреме намирница пре кувања: чишћење и прање поврћа, обрада меса као што је „шпиковање” (парче меса наденуто сланином), чишћење рибе итд. У часопису „Сељак” веома је добро описано то какав је куповни хлеб најбољи:

[quote]Који је најбољи куповни леб, онај, што је лепо пупчасто нарастао, што има мрку или црну а глатку и сјајну кору, што је пупушкав, и што озго куцкан по мало звони, а не као блато трулог гласа. Расечен треба да је буав, ситно и пуно шупљикав, ни кршан, ни гњецав. Врло крт и крупко шупљикав леб не ваља, јер је које чим мешен, а брзо се сасуши, а није питав. Добар леб несме на језику ни кисити ни бљутав бити.[/quote]

У истом часопису даје се савет домаћицама о кувању варива. Пише да се пасуљ, грашак, сочиво и боб тешко кувају у бунарској води, а лакше у текућој, а најбоље у кишници. Али се напомиње да се не ваља скупљати она кишница која пада са крова, ни она на почетку пљуска, јер су прљаве, већ да се треба скупљати она „испод неба” и мало после почетка пљуска. Каже се још да је најбоље и најбрже преко зиме кувати у снежници.

Такође у часопису „Сељак”, али неколико месеци касније објавњен је рецепт о припреми кајсија и брескви за зимницу. Наслов чланка је „Нашим домаћицама”. Рецепт гласи:

[quote]

Зелене кајсије и брескве још су укусније, ако се овако као што следује за зиму оставе. Побери колико оћеш кајсија, пак ји прободи са каквом дебелом иглом, на то ји покувај на мекано, али не да се распадну баш. После се из лонца поваде и метну на једно сито, да сва вода изцури.

Узми сад толико фунти шећера, колико фунти кајсија имаш, пак га растопи са нешто воде на умереној ватри поред непрестаног мешања. Кајсије се дотле мету у какав чист суд, пак се онда овим растопљеним шећером прелију, ал онако сасвим врео; 24 сата се остави так шећер на кајсијама, пак се онда одлије и опет на ново кува, пак опет с њим кајсије прелију и оставе тако 24 сата и то се повторава 4-6 пута, док се шећер тако некува, да већ тећи неможе. Сад се овај шећер остави, кад се последњи пут одлије. Ове тим начином преливене кајсије, мету се сад у стакло, прелију са јаком ракијом и оставе 8-14 дана на миру. После тога времена се мете онај остављени шећер у ту флашу, и флаша се сад добро затвори са бешком која се најпре ракијом накваси. После 14 дана се већ јести могу. Тако се исто ради са зеленим бресквама и бадемима.

[/quote]

Оно си што једеш

kupus-600x449Једна од људских насушних потреба јесте храна. Стара пословица: „Оно си што једеш.”, може се схватити двојако. Једно схватање је буквално, јер се човеково тело састоји управо од оних истих материја од којих се састоји и храна коју уноси у организам. Друго схватање би било метафоричко.

Оно што човек једе, може описати његову личност или када је у питању исхрана једног народа оно описује сам тај народ. Исхрана и начин њеног припремања може представљати својеврсно огледало једног народа. Кроз њу се може упознати темперамент, религија, гостопримство… Ти закључци јесу типизирани и представљају врсту генерализације, али су донекле и тачни, у зависности од аспекта посматрања.

Наравно да би било банално и смешно када бисмо закључили да су Мексиканци по природи „љути” пошто једу углавном љуту и јако зачињену храну, или да су Турци који воле слаткише због тога „слатки и добри”. Али ако кроз начин исхране посматрамо ток историје, можемо уочити многе ствари. На пример, како се мењало економско стање становништва, утицај ратова, очигледан напредак у мирнодопским периодима, разне миграције итд. На нашим просторима становништво се, из економских разлога селило са планина у низије, а због доласка Турака кретања становништва била су обратна, из низија у планине. То се може сазнати кроз проучавање начина исхране и тога шта се где и када узгајало.

Исхрана нашег народа и данас, као и у 19. веку јесте слика наше културе, која је прожета различитим утицајима. Могло би се рећи да представља симпатични спој оријенталних и западњачких елемената. Србија је увек била место „прелома погаче”, на чијим су се просторима одувек ломиле две стране – исток и запад. Тако су се преко ње преламали и утицаји.

Најдубљи траг оставила је турска владавина управо због свог петовековног задржавања на овима просторима. Тек у новије време, тј. од средине 19. века, продрли су са севера западњачки утицаји. По питању прожимања начина исхране 19. век је веома интересантан. Поред турских елемената постоји и уплив немачког и мађарског начина исхране.

Тако да су се паралелно спремали гулаш, паприкаш и сатараш, јела пореклом из Мађарске, и јела попут ђувеча, мусаке и пилава која су пореклом из Турске. Значајан је и утицај подунавских Немаца који са собом доносе јела попут ајмокца (месо у белом умаку), ноклица, шницли, штрудли, крофни и др. И у књижевним делима описиване су те новине у исхрани. Тако у делу Стевана Сремца „Ивкова слава”, чија се радња дешава крајем 19. века, Мирко, један од ликова који је у познијим годинама говори о томе, дајући предност „старинској” кухињи:

[quote]Ама у моје време није се знало за беле кафе и крофне, нити се знало за те милипроте, ни за те супе и сосове! Него качамак и проју, па купус у ужичком лонцу земљаном, па како се који дан више подгрева, а оно све бољи, јакако! Али ја вам још не знам шта је то зубобоља, нити ми је иједан зуб мој бламиран.[/quote]

  ЛИТЕРАТУРА: 1. Бјелановић С, Домаћица, Женско друштво у Београду, Београд, 1879.

2. Мајдин З, Легенда о заверама. Доситејево џакче кртола, Време, Београд, 2007.

3. Михаиловић А, Кнез Милош и жене, Чигоја, Београд, 2005.

4. Поповић Р, Шта ставити на сто са српским специјалитетима, Политика, 2010.

5. Радић Ђ, Нашим домаћицама, Сељак, Нови Сад, издање ИИ, 1863.

6. Радић Ђ, Који је најбољи куповни леб, Сељак, Нови Сад, издање ИИ, 1863.

7. Сремац С, Ивкова слава, Рубикон, Београд, 2004.

8. Ћирјаковић И, Посуђе кроз време, Народни музеј Чачак, Чачак, 2009.

9. Фотић А, Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба, Бикић В, Обележја културе исхране и Зиројевић О, Јело и пиће, ЦЛИО, Беоиград, 2005.

10. Хановић З, Приватни живот код Срба у деветнаестом веку, Костић С. Ђорђе, Окрепљење тела, ЦЛИО, Београд, 2006.

Извор

2444 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас