(1877—1958)
На петој страни књиге Шилерових драма Данило Секулић, бележник Општине мошоринске, записао је да му се „дана 4/16. фебруара 1877. године, у петак, пет минута пред три четвртине на једанаест сахати пре подне“, родила кћерка Исидора. А на деветој страни, под редним бројем 16 у књизи „Протокол крешчајемих парохије Храма Сошествија Светога Духа в месте Мошорине“, парох Василије Поповић уписао је да је Исидора Секулић крштена 9/21. фебруара, да јој је отац Данило, а мати Љубица, да су православне вере и да им је број куће у Мошорину 112. Уписао је да је кум био доктор Милан Ђорђевић, уредник новосадске „Заставе“, а порођај је обавила среска бабица Ана Комчек из Титела.  Овако је отпочео животни пут Исидоре Секулић (1877—1958), најписменије српске жене од монахиње Јефимије до данас, приповедача, романсијера, путописца, есејисте и преводиоца, једне од кључних личности модерне српске и словенске књижевности, прве жене члана Српске академије наука и уметности. Иако јој је било суђено да своје најлепше године проведе у паланачким мртвајама униженог и ограниченог животарења с оне стране добра и зла, она је успела да напише више од пет хиљада страница медитативне и путописне прозе и — тако их је сама назвала — „огледних радова сваке врсте“, да остави за собом романе Ђакон Богородичине цркве (1915) и Кронику паланачког гробља (1940) као и знамениту студију Његошу, књига дубоке оданости (1951).

Јован Скерлић, приказујући њену прву књигу Сапутници (1913), приредио јој је зао дочек, а Милован Ђилас, сасецајући њену студију о Његошу, још немилосрднији испраћај из српске књижевности. Ипак, време је показало да је такво литерарно и интелектуално наслеђе, изузев Скерлића, Андрића и Црњанског, од значајнијих српских писаца XX века мало ко оставио.

У себи је Исидора Секулић носила две љубави — према Богу и природи. Носила је у своме бићу сасвим просту веру, црквену, православну, народску. И као што се снебивала да говори о интимним, емоционалним, унутрашњим осећањима и поривима, тако је ћутала и о осећању своје дубоке религиозности. У есеју „Молитве у Топчидерској цркви“, који Јован Христић убраја у сам врх духовне прозе српске књижевности, проговорила је о својој тежњи за достизањем до Бога. „Сан, храну, доколицу, починак — све сам себи ускратила и ускраћујем, Господе… Ја верујем, Господе, да има достизања, али ја мучно и узалудно чиним покушаје да стигнем и до прага достизања“.

У говору, понашању, одевању, животу Исидорином било је нечега монашког. Она као да није живела у граду него у манастиру и као да није читала и писала у радном кабинету него у келији испосничкој. Годинама је живела, крхка и тиха, о обеду који се састојао од два печена кромпира. Знала је као какав испосник да по читав дан ништа не узме у уста. Молила се Господу да је спасе од искушења „златне средине, одмора и мира“. Не памти кад је поподне легла да се одмори, а од сна се бранила тако што је себе ударала жарачем по глави, па се једном тако и повредила. Својим живљењем умела је да буде прекор другима. У време рата, кажу, закопавала је остатке обеда који су јој доносили у башту. Било ју је стид да она има, а да други немају. Необичан је био и њен доживљај болести: „Болест је за мене необично занимљив доживљај, сем што је мучан. (Кад човек не може да ради треба да се бар мучи, иначе није оправдано што је још жив). За време болести човек изађе из историје, из друштва, потпуно, уђе у нешто сасвим приватно. По томе је болест већа, озбиљна, са последицама, са прогресом у смрт — по томе је болест сасвим слична смрти. Сами, ван историје, ван друштва, једино вас као ветар носи динамика времена“,… пише Исидора крајем марта 1951. године Младену Лесковцу. Читавог живота сама, болесна и сиромашна, Исидора Секулић је и у најтежим годинама окупаторског терора и немаштине налазила у себи довољно достојанства, снаге, одлучности да на делу посведочи своје узвишено хришћанско призвање. Родољубива и правична, Исидора одбија иницијативу немачких власти да истакнути културни и јавни радници потпишу апел против бораца за ослобођење земље. Овај позив одбили су да потпишу, између осталих, вајар Сретен Стојановић, Иво Андрић, професор Београдског универзитета Милош Ђурић. Исидора је такође одбила да потпише „уговор са ђаволом“, како је назвала овај срамни апел, настао крајем августа 1941. године.

Свој народ је волела, али га никада није обоготворавала. У бечкој „Зори“, гласилу Српске напредне омладине, још 1911. године Исидора се пита: „Зашто смо месо без крви? Зашто у националној и културној нашој мизерији нема достојанства? Зашто наша књижевност нема сувише сарадника? Зашто наше књиге и листови имају сувише примерака? Ми имамо песника који не певају, приповедача који не приповедају, научника који не испитују, сарадника који не сарађују, интелигената који не читају, не маштају, богаташа који не купују — сав наш културни прогрес је без оца и мајке, свугде лицитација и аукција. Ми смо као онај Ничеов ужар који, плетући уже, иде унатраг. У својим стварима слепи, у туђима немоћни, млитави смо и без љубави и живота као водени цветови пред залазак Сунца… Зашто јаче не волимо? Зашто јаче не помажемо нашу књижевност, кад њу не стварају само они који пишу? Велике задаће и проблеме не стварају генији сами, него их стварају културне могућности читавог народа“.

Иако интелектуалка највишег формата, Исидора је држала и до обичаја и традиција народних. Тако, 5. јануара 1948. године у писму Младену Лесковцу она надахнуто говори о Божићу: „Божић се баш тиме и разликује од других празника, црквених дана и датума, што је то институција. У њему, у појму ‘Божић’, у визији ‘Божић’, има тако много свега људског и човечног од паганског, па и пре паганских времена и радости, да том загонетном и привлачном дану припада најбоље име институција. Дужа дан, подмлађује се живот, расту наде… Бадње вече, и Црква у кући: тамјан, мир, песма, вертеп и староставност, сан навечерја једног великог дана“. И поред изузетно строгог, аскетског односа према животу, Исидора Секулић имала је једно велико задовољство — разговоре са људима. Све се у разговорима рађа — и племенита личност, и мудра мисао, и дубока емоција. Исидора је поседовала све врлине човека од разговора. То потврђују сви они који су имали ту срећу, то задовољство да јој буду бар приближни, ако не и равноправни саговорници (таквих је било мало) или захвални слушаоци (таквих је било понајвише). Дуго, веома дуго, можда читавих пола века, њена кућа била је нека врста малог књижевног салона, место где је радо примала госте и дуго с њима разговарала. Милан Кашанин се сећа: „Умела је не само лепо говорити него и мирно слушати онога с киме говори“. Разговори са Исидором, по једнодушној оцени њених сабеседника, гонили су на преображавање, на размишљање, на преиспитивање.

У својој приступној беседи одржаној на свечаном скупу САНУ 21. маја 2001. године академик Владета Јеротић анализирао је Исидорине Молитве у Топчидерској цркви, изневши став да овај спис, поред „Ђакона Богородичине цркве“ и књиге о Његошу, представљала њено завештање, изрекавши суд да су ове молитве Исидоре Секулић редак пример мистичног созерцања у српском уметничком стваралаштву. „За мене нема много сумње да су се овом ‘созерцању’ сасвим приближили или га у потпуности остварили још само Његош у деловима његове ‘Луче Микрокозме’, Лаза Костић у ‘Санта Мариа делла Салуте’, Владика Николај Велимировић у деловима његове ‘Молитве на језеру’ и Момчило Настасијевић у песмама ‘Молитва’ и ‘Речи из осаме'“, наводи Јеротић.

Већ у првој, уводној молитви, Исидора Секулић исповеда Богу и људима свој животни кредо: „Као река је човек: без дна и муља не постоји!“ Сукобљена много пута у животу најпре сама са собом, свесно и одговорно, а тек онда и са другим људима, Исидора се и овом молитвом нашла у води „покривена мутном пеном“ (рекли бисмо да је ово очигледна реминисценција на Пс. 68), а са њоме и са свим оним што се са дна реке подигло. Њена четврта молитва, по Јеротићевом мишљењу, можда је најближа суштини мистичког и аскетског усмерења хришћанства. Одрицање од свога ја, потпуна лишеност осећања посесивности и моћи, свест о својој људској малености и истовремено свест о својој боголикости, подвижнички је пут свих правих мистика.

Исидора Секулић, истински хришћански подвижник током скоро целог свог живота, у овој молитви је најближе мистичком доживљају, јер је свесна да се „страшним напором“ мора „ситно и мекано самлети“, да би на крају подвига, „лака као магла“, стигла до Господа. А да ће до Бога стићи, Исидора је сигурна, „јер ми је пут један“, како она и исповеда. Посебном лепотом одише седма молитва — похвала храму Божијем у који је Исидора улазила „горка и мргодна, … беспомоћна и уморна“, а из њега излазила „права и одмерена, бистра погледа“. Ова молитва као да је била завршница оног казивања Исидоре Секулић из њеног чланка „Бденије у манастиру Раковици“ из 1928. године у коме ова мудра жена смело и срчано упозорава српски народ, нешколоване и школоване подједнако, до дана данашњег, речима: „Цео један свет још не зна шта ће човек у Цркви?! Не зна шта је то: оставити улицу, скинути шешир, певати под сводом под којим се увек пева живима и мртвима, срећнима и несрећнима“. Најзад, у последњој, десетој молитви, у којој као да су садржане све претходне, Исидора се у „малој, празној и тихој“ топчидерској цркви обраћа Богу једном једином молбом — молбом да у Богу потпуно ишчезне, да „престанем бити оно за шта важим у животу“. Тако је из дубина свога бића вапијала и пред Господом руке своје простирала она која је у свом овоземаљском веку жудела једино за тихим пристаништем чудесне Христове вечности.

Петог априла 1958. године земна странствовања Исидоре Секулић била су завршена. Најумнија жена поникла у српском народу спуштена је у мали голи чамов сандук и предата земљи до општег Васкрсења.

Шира јавност тек је накнадно обавештена да је Исидора Секулић, „овај литерарно најкултурнији човек нашег тла од Ћирила и Методија до јуче, до данас, можда до прекосутра“, сахрањена 7. априла, у понедељак, у 16 часова, на Точидерском гробљу. Сахрана је обављена скромно. Присуствовали су најистакнутији писци и културни радници Београда: Александар Белић, Иво Андрић, Милан Богдановић, Вељко Петровић, Милош Ђурић и други. Увијена је у бело платно и положена у обичан чамов сандук „да као и остали људи иструли за три месеца“.

Тако се ка Господу своме винула душа која Му је читавог живота предано служила на олтару свога срца и ума, ужижући неугасива кандила рада, самоодрицања, саможртвености, приносећи миомир девствености и сиромаштвољубља и тихо се и трепетно са богонадахнутим Пророком и Псалмопојцем Давидом само за једно молећи: „Да живи у дому Господњем све дане живота својега, да гледа красоту Господњу и рани у цркву Његову“ (Пс. 27, 4). Нека почива на души њеној благослов Господњи кроза сву вековечност!

Важнија дела:
Сапутници (1913) — приповедна врста интимног дневника
Писма из Норвешке (1914) — путопис
Из прошлости (1919)
Ђакон Богородичине цркве (1919) — роман
Кроника паланачког гробља (1940) — приповетке
Записи (1941)
Аналитички тренуци и теме, књ. 1-3 (1941) — есеји
Записи о моме народу (1948)
Његошу књига дубоке оданости (1951)
Говор и језик, културна смотра народа (1956).

2086 Прегледа Укупно 2 Прегледа Данас