Рођен у Нормандији (21. јул 18841.- 1.октобар 1957 Београд); отац Божидар му је био Дубровчанин (по занимању поморски капетан), а мајка Делфина Францускиња. Основну школу је завршио у Београду, а студије у Сорбони, у Француској. На Сорбони је докторирао 1909. године. У Србији је провео највећи део свог живота, бавећи се истраживањем, предавањем и академским радом. Био је познат као говорник који је умео да занесе стручњаке и широку публику, са жаром је позивао на хигијену и здраву исхрану уз воће и поврће. Понашао се учтиво и отмено.
Академик Иван Ђаја је један од највећих српских физиолога и биолога, чија је непроцењива заслуга у утемељивању научне физиологије у Србији, засноване на експерименталном раду. Овај изузетно даровит научник, филозоф и књижевник, још почетком 20. века је поставио темеље експерименталне физиологије и физиолошке хемије (касније биохемије) не само у Србији, већ и у југоисточној Европи. Године 1910. Иван Ђаја је на ондашњем Филозофском факултету основао прву Катедру за физиологију у оквиру Физиолошког завода. То је била прва катедра за физиологију, не само у Србији, већ и прва те врсте међу Јужним Словенима. Академик Иван Ђаја, својим радом у настави, а нарочито резултатима које је постигао у области терморегулације и биоенергетике, допринео је угледу Србије у свету тако да се Физиолошки завод почео помињати као „Београдска физиолошка школа“. Било је то златно раздобље за физиологију као науку у Србији.

Колико су Ђајини научни радови били допринос светској науци сведочи и његов пријем у Француску академију наука, на упражњено место након смрти Александра Флеминга, проналазача пеницилина, у одељење за медицину и хирургију. Наиме, убрзо по оснивању катедре, Ђаја је почео да се интензивно бави научним истраживањима. Његова девиза је била: „Nulla dies sine experimentum“ (срп. Ниједан дан без експеримента). Већ 1912. године објавио је и прве резултате својих истраживања у монографском раду под насловом „Ферменти и физиологија“. Написао је уџбеник „Основи физиологије“ (1923), први те врсте у Србији, који је посветио „првом нараштају уједињене Југословенске Универзитетске омладине“. У предговору овог уџбеника Иван Ђаја, у духу класичних филозофа, истиче да је „градиво распоредио и развио на основу једне опште биолошке идеје водиље: да је промет материје и енергије основна појава живота, којој су подређене све физиолошке функције“.

Мање је познато упорно настојање Ивана Ђаје за одгонетањем комплексног функцијског сплета у природи уопште. Бавећи се научним радом из области физиологије, биолошке дисциплине која синтетише сва знања науке о животу, академик Ђаја је настојао да презентује и адекватна филозофска тумачења о природи науке, њеним основама, критеријумима, принципима и путевима развоја. Већ почетком 1930-их година, Ђаја је изнео своје филозофске погледе о науци и вредности знања у књизи „Трагом живота и науке“. Поред већ споменуте књиге он је објавио и више публикација: „Од живота до цивилизација“ (Београд, 1933), „Низ воду“ (Београд, 1938), „Дубровачки разговори“, док је у рукопису остало његово дело „Откриће света“. Круну његовог филозофског опуса представља монографија „L’Homme et la vie inventive“ (срп. Човек и инвентивни живот) коју је написао у својим зрелим годинама, а која је објављена у Француској, 1955. године. У овој студији износи тезе о пореклу биолошки инвентивне моћи, о сврховитости одређених појава у живом свету, као и појму корисности у биологији. Међутим, ово његово дело је, осим филозофске синтезе, истовремено и јединствена општа физиологија природе. Чак се може истаћи да је оно својеврсна енциклопедија функционалне анатомије екосистема или „филозофска екофизиологија“.

Први светски рат је провео у Бечу, под присмотром полиције. Професор Универзитета у Београду постао је 1921. године. Био је потпредседник Црвеног крста Југославије пре Другог светског рата. После Другог светског рата био је управник Физиолошког завода. Био је почасни доктор Универзитета у Паризу. Био је дописни члан Француске академије наука у Паризу, на место упражњено смрћу Александра Флеминга. Био је први дописник „Политике“ из иностранства. У слободно време је свирао флауту, иако му је у последњим годинама слух ослабио. Имао је ћерку Иванку.

 

 

1459 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас