(13. мај 1862 – Глоговац, Мачва 26. јун 1905)

Био је најбољи ученик Шабачке гимназије (1878). Потом је уписао богословију, коју није завршио а затим учитељску школу коју такође није завршио. За тадашње време и то је било довољно да буде са непуних 18 година учитељ у Свилеуви. У Свилеуви је упознао своју будућу супругу Јованку Јоку Јовановић са којом се и венчао 1881. Године 1884 је распоређен у село Костур код Пирота. Одбио је изразивши жељу да у Бечу заврши телеграфски курс. Због болести се вратио у Србију где је наставио курс, проводећи време по кафанама тако да курс није завршио.
Касније је Јанко био председник општине Коцељева, па поново учитељ. Књижевник је био и помоћник главног уредника листа Српске новине, одакле потиче и његово велико пријатељство са главним уредником Милованом Глишићем. Био је и коректор Државне штампарије, драматург Народног позоришта, покретач и уредник листа Звезда, уредник листова Побратим, Дневни лист. Приповедач, романсијер, драмски писац. Због критика власти, био је више пута у затвору.
Неуредан живот је оставио трагове, па је оболео од туберкулозе, од које је и умро. На његовој сахрани су били чак и Алекса Шантић и Светозар Ћоровић, који су због тога допутовали из Мостара

Написао је преко 30 књига, међу којима су најпознатије „Слике из сеоског живота“, „Пољско цвеће“ и „Хајдук Станко“.
Слике из сеоског живота, 1886-1888.
Пољско цвеће, 1890.
Стари познаници, 1891-1896.
Сељанка: приповетке из сеоског живота, 1893.
Рајске душе, 1893.
Хајдук Станко: историјски роман у три дела, 1895.
Вечност: народна бајка, 1899.
Ашиков гроб: Прича о љубави Павла и Ђуле: (Српски Ромео и Јулија)
Мали певач: приповетке
Приповетке
Борци
Писма са села

674 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас