У до тада искључиво мушку професију закорачила је смело. Већ после треће награде добијене на конкурсу за цркву у Тополи и неколико изведених објеката у Београду показала је да је архитектонска професија у њој добила истакнутог члана.

Рођена је 1878. године у Београду. Вредна и упорна, током школовања увек је била одличан ђак. Прва је жена која се уписала на Технички факултет Велике школе у Београду давне 1896. године. Међу првима је завршила Архитектонски одсек Техничког факултета Велике школе и тако постала један од првих српских архитеката школованих у Београду. Наиме, исте године кад је Начићева уписала Технички факултет, на њему је отворен и посебан архитектонски одсек. До тада су студенти ради студија архитектуре одлазили у иностранство. Углавном као државни питомци, бирани су међу онима који су с успехом завршили инжињерски одсек у Београду и при том испољавали извесне уметничке склоности за архитектуру.

Прва жена архитекта у Србији, по стицању дипломе, с двадесет два пролећа, 1900. године постављена је за цртача – техничког приправника у Министарству грађевина. Године 1902, након положеног државног испита, добила је место архитекте у Инжињерско-архитектонском одсеку Београдске општине. У тадашњој Србији место у државној служби добијали су само они који су одслужили војни рок. Како жене нису могле да служе војску, то је значило да су та места била намењена превасходно мушкарцима. Иако је као свршени архитекта на почетку каријере морала да ради као цртач, то је није обесхрабрило, већ је стрпљиво чекала своју шансу. Угледавши распис конкурса за израду идејног решења за пројекат цркве у Тополи, схватила је да јој се указује жељена прилика да покаже своје умеће. У изузетно јакој конкуренцији, на конкурсу је освојила треће место.
Успех на том такмичењу убрзо јој је донео нове наруџбине. Ипак, њена каријера трајала је само шеснаест година. За време Првог светског рата она је, као и њен познати колега Јован Илкић, одведена у логор Нежидер у Мађарској. Упркос тешким условима, боравак у логору донео јој је и лепе тренутке. Ту се заљубила у професора Луку Лукајиу, албанског интелектуалца и родољуба, а потом за њега и удала. Логор је преживела, али се више никада није вратила својој професији. Умрла је у Дубровнику 1955. године.

С  Теразија на Калемегдан

Јелисавета се бавила и архитектуром и урбанизмом. Радила је на урбанистичком уређењу Малог Калемегдана по идејној скици Димитрија Т. Лека. Такође јој је поверена израда детаљног плана и надзор над извођењем урбанистичког уређења Теразијског платоа. План је био разрада првонаграђеног конкурсног решења Веселина Лучића.   Извођењем овог плана Теразије су добиле нов изглед с две коловозне траке калдрмисане дрвеном коцком, кружну ронделу и два бочна цветњака. Подигнута је и ограда око скверова, с „гранитним соклом и постаментима, између којих су били украсни делови од ливеног гвожђа у слободним мотивима сецесије”. Стабла старих кестенова су посечена, а уместо њих посађени јасенови. Заслугом инжењера-баштована Шарла Леруа, међу украсним биљем нашло се место и за стабла банана. Решење Теразија с цветним алејама опстало је све до 1949. године. Том приликом Теразијска чесма премештена је у Топчидер, близу конака кнеза Милоша, где ће и остати све до 1975. године кад ће је после нове реконструкције Теразија вратити на њено првобитно место.

 На Теразијама је планирано и постављање фонтане с Мештровићевом статуом „Весник победе”. Статуу с групом фигура познати вајар радио је у великој сали Основне школе код Саборне цркве коју је Јелисавета пројектовала. Ово наводи на закључак да је Мештровић ценио рад Начићеве и с њом сарађивао око израде пројекта за уређење Теразија у вези с израдом фонтане. Сама фонтана, започета 1914. године, није завршена због рата. Скулптура „Победника”, део композиције планиране за постављање на Теразијском платоу, наишла је на згражавање ондашњег света који се противио да се статуа нагог мушкарца постави на градском тргу. Уместо на Теразијама, постављена је на западном углу Београдске тврђаве у Горњем граду у част десетогодишњице пробоја Солунског фронта, 8. октобра 1928. године.
Данас је познати симбол Београда.
Поред плана за уређење Малог Калемегдана Јелисавета је за то место пројектовала и Мало степениште – постоји и данас, пењемо се њиме на Калемегдан са стране француске амбасаде. Ово необарокно степениште са чесмом саграђено је на почетку 20. века. Изабравши тесани рипањски камен зелене боје, она је ово степениште учинила посебно упечатљивим.
Пројектом зграде Основне школе код Саборне цркве, касније назване „Краљ Петар Први”, у истоименој улици показала је свој неспорни дар и пуну пројектантску зрелост. Школа је подигнута у раздобљу од 1905. до 1907. године на месту некадашње основне школе на Варош капији. Иако је зграда урађена у духу академизма с примесама ренесансе и барока, Јелисавета Начић нарушила је нека од академских начела правилности како би зграду што боље прилагодила положају. Из тог разлога определила се за разуђену основу зграде с дубоко засеченом фасадом и крилима према Грачаничкој, Улици краља Петра и порти Саборне цркве.  Највише пажње поклонила је угаоној фасади коју је складно украсила и завршила високом атиком с балустрадама. На њој је, између прозорских лукова првог спрата, предвидела постављање рељефних портрета Вука Караџића и Доситеја Обрадовића. Водећи рачуна да поред неопходних садржаја потребних за одвијање наставе испуни и одговарајуће хигијенске захтеве за правилан рад школе, пројектом ове зграде, како је у то време приметио архитекта Жарко Крстић, грађење школских објеката постављено је „на једну стручно солидну основу” с усклађеним техничким и хигијенским захтевима. То је један од најважнијих и најуспелијих јавних објеката које је Начићева извела.

И као што је основна школа била једна од првих зграда наменски грађених за ту сврху у Србији, тако су и раднички станови првенац у београдском градитељству. Блок радничких станова, који се налази између улица Ђуре Ђаковића, Комнен Барјактара, Генерала Махине и Херцег Степана, састоји се од два низа објеката насталих у различито време. Јелисавета Начић пројектовала је низ објеката с фронтом из улица Ђуре Ђаковића и Гундулићевог венца. Изведени 1910. и 1911. године, били су почетак планиране, али не и до краја спроведене акције Београдске општине да реши несташицу јефтиних станова за сиромашније становништво. Важно је напоменути да је то први случај на Балкану да се приступило грађењу условних станова намењених за смештај радника и да их је радила прва Српкиња, архитекта Београдске општине. Други низ објеката настао је 1924. године и добро се уклопио с првобитним, образујући тако складну блоковску целину. У композицији ових једноспратних безорнаментних зграда истичу се вешто моделовани кровови с надстрешницама и фасадним забатима.

Због славолука у логор

У близини ових станова налази се још једно Јелисаветино дело, овог пута из области сакралне архитектуре: Црква Александра Невског у Француској улици број 39. Почела је да се гради 1912. године по Јелисаветином пројекту у српско-византијском стилу. Први светски рат прекинуо је градњу цркве. Касније је настављена по измењеном пројекту.Од првобитног плана остао је, писао је Слободан Богуновић, „тролисни облик основе с три апсиде… и једним кубетом изнад наоса”. Грађевински радови завршени су 1929. године, а иконостас, преграда између олтара и осталог дела цркве, украшена по нарочитом и утврђеном реду и распореду иконама, постављен је 1930. године. Он није рађен посебно за ову цркву, већ је био предвиђен за задужбину Карађорђевића на Опленцу, па је поклоњен Цркви светог Александра Невског. Овде се чувају и многе реликвије из 19. и 20. века (иконе, култни предмети, књиге), као и велика слика с ликом светог Александра Невског, дело великог пољског сликара Јана Матејка настало око 1890. године.

Као општински архитекта пројектовала је 1912. године и Павиљон за туберкулозне болести, оштећен за време Првог светског рата и порушен 1919. године. То је била прва болница за туберкулозне болести у Србији. Јелисавета Начић пројектовала је и прву кружну пећ и друга постројења за израду опеке коју је општина изградила у „Прокопу” код земљаног мајдана. Овај објекат данас не постоји, срушен је за време Првог светског рата. Срушена је и кућа Арсе Дреновца која се налазила на углу Косовске и Кондине улице, као и кућа М. Протића у дворишту Бирчанинове број 13. Времену и пролазности одолевају кућа књижара Марка Марковића на углу Капетан-Мишине и Јованове 45-а, изграђена 1904. године, и кућа З. Арсенијевића у Ломиној улици број 46. Пројектовала је и малу спомен-цркву у Штимљу на Косову коју је саградила Нака Спасић, председница Кола српских сестара.
Године 1913. Јелисавета Начић пројектовала је и Теразијски славолук, постављен на Теразијама у част повратка српске војске из балканских ратова. Остало је предање да су је због натписа „Још има неослобођених Срба”, исписаног у једном делу тог славолука, окупатори прогнали за време Првог светског рата у логор Нежидер. Први светски рат прекинуо је њен плодан рад. Ипак, све до прогона у логор 1916. године, радила је на обнови непријатељском артиљеријом оштећених зграда у Београду.     Након повратка из логора ова храбра, упорна и даровита жена, која је у ондашњем патријархалном окружењу својим радом успела да избори место признатог и уваженог стручњака, никада се више није вратила свом позиву. У историји српске архитектуре остаће упамћена по лепоти дела која је оставила и чињеници да је радом и упорношћу стално померала границе бивајући у много чему прва.

Аутор:

 Светлана Димитријевић – Марковић

 

 

899 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас