Баја, 09.09.1772 — Београд, 08.11.1847)
Заслужни Јоаким – Аћим – Вујић родио се 9. септембра 1772. године у Баји од родитеља Григорија и Јевре. Школу је започео учити у месту рођења, а кад сврши све што је ту имао учити отиде у Нови Сад због латинскога и немачкога језика, да после годину дана пређе у Калачу пијаристима. Као синтаксиста оде у Сегедин, где га неки кум наговори, да се посвети трговини. Он послуша, остави школу, па ступи у трговину, али се наскоро покаје и оде у Калачу, где се потруди достићи школске другове. Сад му је још остала жеља да ступи у какву академију ради вишега образовања. Због тога пође у Пожун, али се тамо не могаше одржати, већ се опет врати у Калачу, те „годину дана у Поезији хероически издержи“. Идуће године оде у Острогон. Ту се мало смири, али ипак ни ту не остаде дуго, већ са сином тамошњега српског свештеника пређе у Пожун, у више школе лутеранске. У Пожуну Вујић, који је имао дара за учење језика, стане, поред осталога, учити стари јеврејски и јелински језик. По свршетку студија упише се у права маџарска. Сам наскоро увиде да тумачење сувих параграфа законских није никако за његову живу и поетску природу, те слабо и похађаше часове, већ продужи слушање философије. Ипак 18. августа 1795. положи испит, и тиме уопште заврши своје школовање. Растајући се са ђачким животом, у коме је због оскудице имао и доста горких часова, Вујић ипак осети, да се раздваја од најлепшега доба у своме животу. „Обиђем — прича он — све моје премиле стазе, по којима сам се прохождавао, читао и моје школске материје учио, најпосле ижљубим их све, а наипаче моја премила дрва са сузама оросим, грлећи и љубећи их, под којима сам седио и различне општеполезне књиге читао“.По свршеном школовању Вујић се врати у место свога рођења. Али за њега не бејаше једнолики живот и у једном месту. Понесен, као што сам казује, светлим примером Доситијевим, он жељаше да види света, да путује и научи туђе језике, посебице талијански и француски. Узор му казиваше и правац путовања. Стога у фебруару 1796. видимо Вујића на путу кроз Хрватску у Трст. Али тада не стигне мети. Имајући на путу различитих доживљаја, Вујић се задржаваше у Карловцу, живљаше мало у Загребу, па опет у Карловцу, док се најзад не врати опет у Бају, да огледа помоћи родитељима који у велику беду материјалну западоше. То је било у јуну 1797. Колико је био обузет жељом да родитељима помогне, најлепше казују његове речи: „Мени онда, да је било могуће, пак да сам онда био на онаковоме месту, гди се људи продају ја би се онда сам дао био продати, да би само могао моје предраге родитеље од њиове туге и печали избавити, пак њи у њиово спокојство и тишину поставити“.

Четири године, по том, проведе Вујић учитељујући по различитим местима Угарске — нарочито у Футогу и Српском Бечеју. Ипак не преста мислити о путовању. Стога октобра 1801. пође по други пут из Баје у Трст. На путу из Загреба у Приморје имађаше и необични доживљај: пут га нанесе у разбојничку крчму у шуми, где заноћи сукобивши се са хајдуцима, с којима се ипак лепо објаснио и намирио. Новембра 14. стигне у жељени Трст. Ту ступи, као учитељ, у кућу богатога Антонија Квекића. Сада је Вујић дахнуо душом, јер је не само имао све што му треба, него је могао добити још и учитеље за талијански и француски језик. У тим језицима показа веома брз успех, па изради и „Француску Граматику“, коју наскоро и наштампа. О школском одмору походи Млетке, па онда и целу Италију. Ни тиме не бејаше задовољена његова жеља за путовањем. Наскоро по повратку у Трст остави учитељску службу, па се са својим добротвором Квекићем споразуме, те ступи на један његов брод као писар. Тако се навезе на море, походи Мореју, Архипелаг, па дође и до Мале Азије, одакле удари и на Цариград, те Црним Морем оде у Крим. Отуда се врати у Архипелаг, удари на Солун, па онда покрај Грчке стигне на афричку обалу, где је, поред осталога, гледао и хватање крокодила у Нилу. У повратку отуда њихов се брод сретне са бродом једнога турског поморског разбојника; међу њима се отпочне борба, коју заврши нека енглеска лађа, те гусари буду побеђени, заробљени и оковани. У почетку марта 1805. стигну срећно у Трст.

Због штампања својих списа Вујић остави Трст, па се преко Крањске, Корушке и Штирске упути у Пешту где своје послове посвршује, па онда, мислећи непрестано на Трст, сиђе у Нову Градишку, где као учитељ проведе пола године. Прилике се већ бејаху промениле. Французи завладаше у Приморју, а како и честита жена његовога добротвора Квекића бејаше већ умрла, Вујић „сасвим изгуби вољу ићи у Трст“, и зажели сићи до Земуна „и ако би возможно било и из Земуна на ону страну преко Саве у Сербију Карађорђију. . . прећи и код њега ухлебљеније тражити“. Он тако и учини, и 25. јула 1806. стигне у Земун, где остане до пред почетак 1810. г. Ту је Вујић био учитељ и занимао се о својем књижевном раду, али је ту доживео и најтеже часове: неправо осумњичен и оптужен, мораде он остати пола године у истражном затвору. а кад је ослобођен, био је стражарно послат у своје место рођења. Кривица је његова била у симпатијама према устанку српском, у везама са — како стоји у судском саслушању — „неким Доситијем Обрадовићем“, и тобож у жељи му, да се помогне Наполеон против Аустрије. Крваво лето 1809. г. проведе он у земунском затвору, и за то време изради превод „Робинзона“ и још једне књижице.

У Баји Вујић није могао остати дуго, већ, по добијеном одобрењу, оде у Пешту ради штампања својих списа, а из Пеште се на Ђурђев дан 1810. одвезе у Сент-Андрију за учитеља латинске класе. С јесени те године ожени се с неком удовицом, али у браку није имао ни среће ни мира. Ипак је доживео и тренутак радости, када је свечано примио декрет царске похвале.

Радећи поглавито на књижевности, Вујић је провео у Сент-Ан-дрији до јесени 1823, када је походио Србију први пут. Тада је ишао у Крагујевац Кнезу Милошу, који му је, доцније, постао заштитник и моћни мецена, а по том се, пред Божић, врати у Земун. „Када сам — прича Вујић — овамо био дошао, пак у кесу загледим, обаче ја више не набројим од 2 фор. а Пештаје опет далеко, а зимно је доба — шта да се ради? Тако ја се започнем советовати с Василијем Јовановићем, учитељем земунским. Он ми на то рече: „Овде никаквога другога способа нема, него, ако је ваша воља, да представимо једно два-три театра, пак ћете доћи к новцу, а ја и други моји познаници хоћемо вам у томе делу спомошествовати“. Тако је и било, и ми… добијемо дозволеније пак у три пут театер преставимо о различитима вештма, и ја преко 300 фор. метнем у мој џеп, после благодарим мојим љубезним помагатељем и свим добрим и чесним мојим господаром земунцем“. Из Сент-Андрије походи доцније, ради приређивања позоришних представа, Тамишвар а по томи Панчево.

Пошто је био у штампи довршио свој „Нови Земљопис“, Вујић се крене да пропутује целу ондашњу Србију. Августа 1. године 1826. он је већ био у Пожаревцу, јавио се Кнезу, који му је дао помоћи, па је онда отпочео путовање и проучавање земље и старина. По свршеном путу врати се у Сент-Андрију, а 1828. наштампа опис свога „Путешествија по Србији“.

До краја разочаран у брачноме животу, Вујић остави у очајању Сент-Андрију и склони се у манастир Бездин, епархије тамишварске, где је од 20. јуна 1831. до 20. фебруара 1832. год. написао и своју ауто-биографију.

Године 1835. до 1839. г. Вујић је, с мањим прекидима, провео у Србији, поглавито у Крагујевцу, где је у престоници младе кнежевине приређивао позоришне представе. У двору је Кнежеву Вујић био радо виђена личност: Кнез га је обично звао сином, па му је био одредио и годишњу пензију од сто двадесет талира. А кад Кнез Милош 1839. остави Србију, Вујић изгуби пензију, па се крене опет на путовање ван Србије.

Преко Панчева и Тамишвара оде у Манастир Бездин, где остане до половине идуће, 1840. године, када се упути у место рођења. Баја бејаше страховито пропала у пожару, који уништи и све покретно и непокретно имање Вујићево. Он тада сиђе до Земуна, а одатле предузме путовање низ Дунав до Галца, одакле је правио излете по Молдавији, а за тим оде у Одесу. Оставши без средстава за даље путовање, сети се Вујић Србина Спиридона Филиповића, архимандрита једног руског манастира. Оде к њему, па у манастиру остане дуже време, сређујући за штампу опис овога последњег путовања. Јула 12. године 1842. стигао је опет натраг у Земун.

Последње године свога живота Вујић је провео опет у Београду, тешко излазећи на крај. Г. 1847. обнови се у Београду по други пут интересовање за позоришне представе: Вујић бејаше тада пренуо духом, видећи, да се позориште у Србији све више утврђује. То му бејаше последња радост. Умро је очекујући из коричарнице први повезани примерак своје нове књиге „Ирина и Филандар“.

Ондашње „Српске Новине“ у броју од 10. Новембра 1847. донеше овакав извештај о смрти његовој: „Прекјуче у два и по сата после подне преселио се у вечност многозаслужни за род српски списатељ Јоаким Вујић у 75-ој години живота свог, после кратког тридневног боловања од слабости, праћене старошћу и изнемоглим животним силама“.

Погреб Вујићев бејаше свечанији од најсвечанијег му дана у животу. —

Кад се, читајући књиге Вујићеве, а нарочито његову аутобиографију и путописе, одаберу из њих црте за израду духовнога лика његова — онда видимо у свему необично вредног, вољног и несталног човека, који ни једнога тренутка није пожелео да буде у друштву виђен са положаја чиновничкога, али који је у дугом животу своме ипак хтео да свагда и свуда има право. Он је сам забележио различите разговоре своје с многим лицима и о најразноврснијим предметима и свуда је увек — како сам представља — изишао као победилац на основу знања и разлога. У ту врсту његових одлика долази и мешање у расправу питања о књижевном језику и правопису српском. И ако ми видимо и знамо да тако бити није могло, ипак му ту сујету учености и енциклопедиске образованости не само радо праштамо, већ је узимамо као потребно обележје карактера, овога, нама данас симпатичнога, старог књижевника. У књижевном свету свога доба, он је доживео много чемерних тренутака — али није ни сам остајао дужан непријатељима.

Највидније обележје свега делања Вујићева јесте његова љубав према позоришној уметности и старање, да се она одомаћи и у српском народу.

„Ово је — пише Вујић у својој аутобиографији — целоме роду нашем познато да нико од Сербаља до мене није се попео био на театралное позориште, пак да је на нашем серпском језику какво театрално представленије дејствовао, и народу не само нашему серпскому но и прочиминим представљао. Не кажем, да нису неки учитељи с њиови ученици неке мале игре родитељем ученика представљали, како што сам и сам на неки мести мала представленија с моји ученици творио. Обаче каково представленије с децом чинити, а опет с отрасноју јуностију што представити, то се тако далеко разликује, како год жив човек, кроме беседе, од дервенога човека… А да је театер особито једна нужна школа, то сви просвештени народи засведочавају… Јербо у театри може се што душеполезније и душеспасителније чути и научити неже ли на макар какви други мести. Камо срећа, да и код нашега народа у Маџарској барем од све невоље на два места, то јест у Темишвару и Новом Саду, по један театер трошком ондашњега народа обдержавати се може!“

Својим српским представама у Пешти, Араду, Тамишвару, Панчеву и Земуну, Вујић је гледао да у ондашње српско друштво унесе нову корисну забаву, а у исто време и да популарише једну врсту уметности, коју је ценио више свега. Па ни ту није могао бити миран ни остављен себи и своме идеалу. Зато је морао за представе у једном месту нарочито нагласити, како је „од свију паметни и чесни онога места нашега вероисповеданија граждана а наипаче и сувише од римљана, кроме ови јоште и од сами онда у оному месту бивши римски актера точну похвалу, задовољствије и благоволеније задобио“. Осем тога ваља истаћи и некористољубље које је у таким приликама Вујић показивао. Увек је знатне делове, а некад и целе приходе, давао на различите добротворне сврхе и онда, кад је и сам гладовао.

Вујићеве представе у Србији чине епоху и саставни су део наше културне историје. За њега вели писац грађе за историју народног позоришта у Београду: „Он је дошао с оном идејом, која га је у Маџарској одушевљавала. . . с идејом, да у српском народу буди свест о лепом, племенитом, узвишеном. . . Представе његове гледао је, истина, само Кнез и његови дворници са врло малим бројем других позваних гостију; али је од тога времена остала мисао о позоришту, која је, као бачено семе, у своје време лепим плодом уродила… Умро је оставивши после себе леп спомен у историји нашега позоришта: да је он први у Србији покренуо мисао о позоришту, да је први пробудио у нашем народу жељу за представама, а тиме жељу за потпуним ослобођењем“.

Као писац Вујић долази у ред најплоднијих српских књижевника. И ако је тако много путовао и имао веома променљиву судбину, ипак је израдио преко четрдесет различитих дела. Да се значај такве продуктивности његове боље оцени, ваља се сетити, како је у оно доба код Срба уопште била малена цела једногодишња жетва књижевна. И ако нису сви списи Вујићеви наштампани, опет су они — јер их је огромна већина драмата — вршили свој утицај у обилатој мери. Њих је мало ориђиналних, али им ни то не побија цене, јер су они — превођени, прерађивани посрбљивани — имали задаћу популарисања позоришне уметности, или, у колико су штампани, помагање при стварању читалачке публике српске. Осем драмата налазимо међу књижевним радовима његовим и дидактично-поетске списе — махом приповетке за омладину — даље путописне и аутобиографске радове, и најзад школско-научне, као што му је рад на земљопису, јестаственици итд.

Оцењујући укупно пословање његово, можемо рећи, да је Вујић свим и свачим тежио, да на виши ступањ дигне умно и морално стање својих српских сувременика, да је, дакле, био један од најзаслужнијих писаца-просветитеља, и да му је, као таквом, место у хронолошком реду између Доситеја и Ненадовића.

Знаменити Срби XIX века | Андра Гавриловић | Друго допуњено издање | Научна КМД | Београд, 2008.

1072 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас