(Угрине, 05/17.04.1814 — Београд, 25.02/08.03.1888)

„Ботаничар светског гласа, једно од највећих имена наше науке и културе, оснивач многих научних дисциплина,
Јосиф Панчић — научник који је најбоље познавао и описао флору Србије.Лекар по позиву а ботаничар по наклоности“. Први председник Српске Краљевске Академије, највећи природњак српски у деветнаестом веку, најумнији испитивалац и најбољи познавалац природних особина српских земаља — др. Јосиф Панчић родио се, од родитеља Павла и Маргарите, 5. априла 1814. године у месту Брибиру, на средокраћи између Ријеке и Сења у Приморју. Школовање је његово помагао стриц му Гргур, а школовао се у Госпићу, Ријеци, Загребу и Пешти. У првом је месту изучио прве, основне школе; на Ријеци гимназију; у Загребу њене највише разреде — филозофију; а у Пешти медицинске науке. Септембра 7. године 1848. буде проглашен на пештанском универзитету за доктора медицине, те отпочне лекарски практични рад у Будиму, одакле сиђе у Банат, где је у једном руднику провео неко време као лекар и наставник. И у Будиму и у Банату Панчић, поред свога лекарскога посла, марљиво рађаше на прибирању и испитивању биљака, проучавајући на тај начин флору тих крајева и залазећи све дубље у ботаничке студије у којима је дотерао до савршенства. Ради поређења свога хербара оде у Беч, где се позна, поред осталих, с Фрањом Миклошићем, Вуком Караџићем и другима. Вук се и Панчић споразумеју да би било добро кад би се Панчић упутио у Србију, где је у ученим људима и лекарима посебице била највећа оскудица. То се изврши, и Панчић с писмом Вуковим дође у Београд маја 1846.

Тако је др. Јосиф Панчић дошао у своју нову отаџбину, коју је у науци преславио стекавши тиме и сам највећу славу.Очекујући државну службу, Панчић буде понуђен да привремено прими један приватан посао. „Аврам Петронијевић — казује нам „Поменик“ — кнежев представник и попечитељ иностраних послова, имао је, у то време, твориљу стакла на реци Белици, у округу јагодинском. У раднике у тој стаклари, удари нека болештина, а лекара није било. Петронијевић замоли Панчића да, докле не добије службу, оде у његову стаклару. И Панчић је отишао те болест сузбио, и боље угодбе за здравље радника утврдио. На тај начин, Панчић је своју службу у Србији почео у младој једној радионици, у малену селу Мишевићу, ваљада најсиромашнијем местанцу у нашој отаџбини, па је низ својих услуга завршио у Београду, престоници краљевине, одакле су луче његова знања севале у све земље српске“.У самом почетку идуће, 1847, године Панчић је постављен за окружног лекара јагодинског а већ је у новембру био премештен у округ крагујевачки.

Године 1853. септембра 15. законом који тада изиђе установи се у ондашњем београдском Лицеју — доцније Великој Школи — и „јестаствено-техничко одељење“, а после девет дана би Панчић постављен за професора Зоологије, Ботанике, Минералогије и Агрономије. Тиме се почиње нова, најсветлија, периода живота и рада Панчићева. Као професор, шест пута и ректор те школе Панчић је провео дуг низ година — све до 19. октобра 1884, када је постављен за члана Државнога Савета. “ Али је он рад у школи задржао и даље — до 21. јуна 1887, а ботаничким кабинетом и ботаничком градином управљао је до краја свога живота. За време дугогодишњег службовања катедре су се, са развитком Велике Школе, издвајале, настава се специјалисала, и Панчић је, најзад, могао све своје време посветити само ботаничкој науци и њеном покрету у Србији.

У путовању ради прибирања научне грађе и познавања земље Панчић је био неуморан. Још се и данас може наћи у најудаљенијим и најмање приступним селима и засеоцима Краљевине Србије по који старац који ће знати испричати какву локалну интересност везану за спомен и име познаника му Панчића. „Имајући пред собом плодан, бујан и обилат, за науку нов и неиспитан предео, како у погледу флоре тако и фауне као и по минералошкој страни — Панчић је, више од четрдесет година, био сваког лета неуморни путник, који је посматрао, прибирао, а зими сређивао, велики материјал. Тако је он положио основ природњачким кабинетима Велике Школе, а својим великим хербаром поставио је изучавање флоре скоро целога Балканског Полуострва на сталну основу за сва времена.  Прво Кнежевина Србија па по том проширена Краљевина биле су поље његова рада и проучавања. Нема брда иоле већег на ком Панчић није био по неколико пута. На самом Копаонику, овом љубимцу његовом, чија је сваковрсна природна блага и богаства нарочито проучавао, био је близу двадесет пута!. Са колико је пак сталности и брижљива посматрања све то рађено и свака појава праћена, сведочи, између осталога, и то, да је он једну по себи просту појаву, као што је распростирање живог песка, пратио и посматрао пуних десет година пре него што је написао своју знатну расправу о том.

 

Већ нагомилане године на старачким плећима његовим не могаху га ипак обрвати, да не походи своје љубимце на далеким планинама нашим, по китњастим долинама и страшним кршевима, по обалама и изворима река, крај планинских језера и по самим подземним пећинама. Свуда је тамо допрла нога Панчићева, свуда је тамо брала рука његова, са свих тих крајева сносио је он, као чела, цвеће и рашће, животињице и минерале, и текао богато скровиште науци, наслеђе питомцима ума свога, сложено у многобројним списима, нагомилано у збиркама, разаслано по научном свету. У путу, сам или у друштву, био је неуморан. У природи и њеној слободи био је весео и није знао за умор кад год је ваљало „ићи и видити своје биљке“. На његовим многим путовањима и тегобним екскурсијама, куда је он по највећим врлетима морао ићи, није му се могло проћи без недаћа и штета. Али, помиривши се с тим као нечим неопходним, он није губио стога своје добре воље, ни напуштао своје намере. Увек малим задовољан, није тражио удобности, чега сељак, па још у каквој планини, нема.

Дугим путовањем по целој земљи и ван ње, по осталим српским и суседним земљама, он је знао нарав и навике свога народа и саживео се с њиме, не замерајући са срџбом ономе што је у народу долазило са простоте и незнања. И на много места у његовим списима наћи ће се жива жеља његова да се народу помогне поуком коју му дугује његова интелигенција. Кад би, пак, после труднога хода и дуга рада сео на одморак, Панчић би у пријатном и веселом расположењу — које тако лепо доликује људима које знамо као озбиљне — провео са својом „децом“, не делећи се од њих, а делећи с њима на заједничкој трпези оно што се понело или што се могло прибавити по нашим познатим путним гостионицама. Волео је ученике своје, и кад их је називао „децом“ имало је то особен очински значај; философски би праштао њиховој бујности, штедећи млада срца и млађане главе, али их је вазда непроменљивом збиљом својом чувао од заборава у ономе, што се пред старијим не сме заборавити. Зато би био увек послушан без поговора, кад год је ваљало спремати се и полазити на рад; све би пренуло, и „чичи“ није требало дуго да чека и опомиње“. (Предговор књизи „Из природе, мањи списи др. Јосифа Панчића“.) Осим Србије Панчић је научно осветлио и флору Кнежевине Бугарске нарочито високих Балкана, а у Црној је Гори оставио красних и дуготрајних успомена са својега путовања.

То је цртица из слике која приказује Панчића као ученога путника.

Није сада тешко замислити какав је могао бити у раду као професор: на предавању, у кабинету или градини. Ту је огромно, скоро прибрано, научно градиво класификовано и испитивано; из таких су изучавања истицале и поједине тековине, нове и дотле непознате, за науку; сваком је речју Србија излазила у све светлијој слици. Има лепих примера да су слушаоци других факултета, походивши из радозналости који час професора Панчића, остављали са свим своје започете студије и посвећивали се учењу онога што он предаје. Један рано преминули природњак и одлични млади научник српски, који је и сам сведок таких случајева, назива „незаборављеним“ у први час Панчићева предавања. На тај је начин Панчић отварао појединим талентима нове путове за њихову будућност. Тако је силан био дух Панчића као наставника.

Из тога двога — прибирања и изучавања грађе — избио је најлепши изданак — књижевни научни рад Панчића. Тих, махом већих, радова његових има, по броју, до четрдесет и десетак заосталих рукописа после смрти. Али се радови — у првом реду — научнички не цене по количини већ по садржини. Историк српске књижевности казао је још шесетих година да се књижевни радови Панчићеви морају само „са чашћу“ поменути. Ти су списи, на српском, немачком или латинском језику, цењени од позваних стручњака као изврсни у својој научној намени. Његова „Флора околине Београда“, „Флора Кнежевине Србије“, „Грађа — и Нова Грађа — за флору Кнежевине Бугарске“, „Ботаничко путовање по Црној Гори“ и поједине монографије — расветлише, у погледу ботаничарског изучавања, српске земље и озарише их научничким маром и интересом. Исто се мора рећи за његове радове на Зоологији и Минералогији: „Рибе у Србији“, „Тице у Србији“, „Сисари и водоземци у Србији“, „Ортоптере у Србији“, „Живи песак у Србији“ и многе друге списе. Напослетку долазе, као засебна група, његова јавна предавања, у којима је, стојећи потпуно на земљишту научника, популарно излагао научне истине. —

Ко тако познаје Србију и Српство тај мора, по природи саме ствари, бити родољуб. О родољубљу Панчићеву може се много лепога рећи у посебним наводима, али ми узимамо само једну реч његову и износимо је ради наглашења те стране живота и делања Панчићева. Тако велики научник, говорећи о „Копаонику и његову подгорју“, не може да се отме осећању а да нарочито не каже: „Ова су места пуна свакојаких успомена срећније прошлости и живога људскога покрета… За Србина лежи ту отворена огромна књига, у којој су словима, којих никакво време збрисати не може, записани небројени догађаји из прошлости народа српског!“ —

За таке радове своје Панчић је био члан једанаест научних друштава у земљи и ван земље у ученом свету. Последње одликовање — осем ордена — било је постављење његово за првог председника тек основане научне Српске Краљевске Академије. Али први главни скуп њен могао је отворити он само — посланицом са самртничке постеље. Фебруара 22. године 1888. на томе скупу прочитана је посланица у којој Панчић, поред осталога, вели: „Ја сам вам болан и преболан. Докле ће то трајати, не знам; али дуго не може да траје… За данашњи скуп Академије, био сам спремио неколико речи да их, као свој аманет, Академији саопштим. Колико је поље науке пространо, толико је сваки академичар слободан, да објекте свога сазнавања по вољи, способности и спреми својој потражи онде где се за то осећа способним. Али за први би почетак добро било, да се ограничимо на оне науке, које се српства и  тичу. Ту је наша прошлост закопана, а ту, мислим, лежи и наша боља будућност, у коју ја чврсто и непоколебљиво верујем, јер јој ту све услове за што бољи успех посведневно гледам“.

„После Руђера Бошковића — рекао је један говорник над ковчегом његовим — Панчић је други Србин, који је својим радом прибавио своме народу равноправност с другим народима. Ретким постојанством духа, скромно али одважно — Панчић се борио непрекидно, до самога краја живота, да за свој народ освоји међу народима оно часно место које се никаквим ватреним оружјем освојити не да“. Панчић је и за живота имао прилике да чује похвалну оцену свога рада. Али у истинској и нелицемерној скромности он је таке говоре прекидао изјавом: „Ја сам извршио само своју дужност“. Па ипак — колико је људи који могу то с правом рећи? Панчић је један од тих — велики човек, научник, учитељ!

Али је 25. дан месеца фебруара донео смрт томе научнику првога реда, сутра дан је био величанствен погреб којим је земљи враћено оно што њој припада, а дух је остао да буде и на даље светао пример умнога рада. Јосиф Панчић 1888.год. сахрањен је у сандуку начињеном од оморике на врху Копаоника који по њему носи и име – Панчићев врх.

Панчићева оморика

Јосиф Панчић је за оморику, као четинар који се разликује и од јеле и од смрче, први пут чуо у ужичком крају 1855.год. Није успео да је пронађе приликом посете овим крајевима 1861. Године 1865.наредио је да се за потребе Велике школе из Западне Србије доставе гране са шишаркама свих четинара и ту су се нашле и две гране оморике, али није било забележено одакле су донете нити ко их је послао. Већ следеће године кренуо је са својим ученицима на научну екскурзију по Западној Србији и опет је није пронашао иако је ишао путем који је пролазио поред природних станишта оморике. Панчић је не спомиње ни у својој књизи Фауна кнежевине Србије ( 1874 ).  На крају 1875.год. Јосиф Панчић проналази оморику у Заовинама, а проналазак и опис је објавио на немачкој језику у чланку Један нови четинар у Источним Алпима, а опис биљке је написан како то и данашња ботаника захтева на латинском језику. Одмах је почело оспоравање у научним круговима да се ради о новој врсти коју је Панчић назвало  Picea omorica P., а често јој је тепао и ’’ ледена лепотица ’’. Панчић је ипак издржао критику науке и нова врста је добила име по њему Панчићева оморика. Панчић је успео да лоцира и нека друга природна станишта оморике. Карло Малy 1934.год. открива најинтересантније налажиште Панчићеве оморике на Митровцу ’’ Црвени поток ’’ или ’’ Тепих ливада ’’, што преставља једино налазиште оморике на тресетишту. Сва налазишта Панчићеве оморике издвојена су у тзв. резервате природе о којима брине Завод за заштиту природе Србије у сарадњи са ЈП Национални парк Тара. Свако појединачно стабло Панчићеве оморике је под заштитом као и природна станишта као строги резервати природе: Звезда, Црвени поток, Караула Штула, Црвене стене, Љути брег, Било и Подгорушица.

Панчићева оморика као ’’ живи фосил ’’ светске флоре представља научну загонетку ( порекло, смањивање природне средине само на средњи ток реке Дрине, слабост у конкуренцији са другим биљним врстама, осетљивост на негатино деловање човека у природним стаништима, а са друге стране јако добро успевање у загађеним урбаним условима ). Шумско газдинство у сарадњи са Институтом за шумарство из Београда подигло је на Јеловој гори прву плантажу Панчићеве оморике, како би се ова све више угрожена врста спасила и омогућила производња садница.

1540 Прегледа Укупно 5 Прегледа Данас