jovan-ducic2Сматра се да је рођен 17.02.1871. год. у Требињу. Песников отац Андрија био је трговац и погинуо је устанку 1875. године, а мајка Јованка поред Јована и Милене имала је и двоје деце из првог брака. Основну школу Дучић завршава у Требињу и, кад се породица преселила у Мостар, Јован уписује трговачку школу код свог полубрата пошто у Мостару није било гимназије. Школовање наставља у Сарајеву 1890.-1891. у учитељској школи, а затим у Сомбору, где је завршава 1893. Једно вријеме је био учитељ у Бијељини, одакле су га протерале власти због патриотских песама, па је био принуђен да ради у манастирској школи у Житомислићу.

Дипломатску каријеру започиње 1907. у Министарству иностраних послова Србије. Радио је у Цариграду, Софији, Риму и Мадриду. У Каиру је био 1926-1927.год. а потом је привремено пензионисан. 1937. је постављен за првог југословенског дипломату у рангу амбасадора у Букурешту.

Дучић је у свом поетском развоју имао више фаза. Почео је са првом објављеном песмом „Самохрана мајка“ 1866., у сомборском „Голубу“. Од 1896.редовно издаје у мостарској „Зори“. Од 1901. скоро једино се јавља у „Српском књижевном гласнику“. Прелом се десио по одласку у свет, на запад. Уписао се на Филозофско-социолошки факултет, како га Дучић зове „Факултет литературе“. Седам година је студирао у Женеви (1899.-1906.), али је често боравио у Лозани, Паризу и Минхену. То је период кад он најинтензивније учи.

Течно је говорио француски, немачки и руски језик. Живот у туђини, ма колико он интересантан био, побуђивао је у њему болну носталгију за завичајем. Жудео је за Мостаром. Сам песник о томе каже, у свом писму Алекси Шантићу, 1922.год.: „Мене је туђина обесхрабрила, ја сам се осјећао за свагда усамљен…Овај кратки додир са својом грудом и мојима, дао ми је нову љубав за живот и вољу за рад“.

Због тога није ни чудо што је Дучић поклонио толико дарова свом Требињу,што је тај велики заточеник желео да у свој град из читавог света донесе што више лепоте, као ни што је у свом тестаменту завештао да се сахрани у Требињу.

О Дучићевој поезији

Као и Шантић, Дучић је у почетку свога песничког стварања био под утицајем Војислава Илића; али кад је отишао на страну, он се тога утицаја сасвим ослободио и изградио своју индивидуалну лирику према узорима француских парнасоваца, декадената и нарочито симболиста. У доба општег култа према моди са Запада, његова је поезија одиста значила новину и освежење, и у мотивима и у изражају.

Место снова, патњи, чежњи и дражи на свом тлу, у идеалима своје расе, он чудном и сјајном гипкошћу узима туђи, западни и латински идеал лепоте и живота, западни естетизам, отмен и виртуозан али хладан, лишен дубоких заноса и узвишене етике.

Он открива сасвим нове мотиве у нашој поезији, дотле неслућене, ретка осећања, бизарна, префињена. Чак и лична расположења, своју еротику на пример, он неће рећи једноставно нити ће дозволити да изгледа обична. Он има двоструки страх: од вулгарности мисли и осећања и вулгарности израза. Снага и лепота његове поезије је у изражају.

Он је песника схватио као „кабинетског радника и ученог занатлију на тешком послу риме и ритма“.Наћи најсавршенији изражај, то је врховно начело његове поезије. У обради, он је одиста надмашио све што је до њега стварано у нашој лирици, толико је он јак у изразу, — отмен, дискретан, духовит и љубак. Његова поезија блешти сликовитошћу и мелодичним ритмом. Она је толико неодољива својим обликом и толико је суверено владала, да су се најмлађи песници почели бунити против ње, осећајући и сами њен чар и њен притисак уједно.

Јован Дучић је умро у Америци 7.4.1943.год.

 

825 Прегледа Укупно 2 Прегледа Данас