Ако је ико у свом времену био општенародни, национални песник, онда је ту част без сумње досегао Јован Јовановић Змај. Није било писмена човека да за Змаја није знао, па и данас се веома често цитирају, или певају његови стихови, а да се не зна чији су – толико је Змајево песништво постало и остало део живог народног предања.
Змајев прадеда, Цинцарин, Константин, доселио се у XVIII веку из македонских крајева у Нови Сад. Тргујући житом и стоком обогатио се, па је његов син Јован, већ веома угледан трговац, и племство добио. Змајев отац Павле, адвокат и сенатор, био је међу првим грађанима новосадским. Његов првенац, Јован, родио се 6.децембра 1833, после њега још четири сина и кћи, али ће на животу остати само три Змајева брата: Ђура, Корнел и Мита. Мали Јоца, кога је очев пријатељ Сима Милутиновић Сарајлија већ био пророчки благословио речима: „Дабогда песник био!“, пошао је у основну школу, па 1844. у гимназију новосадску.

Годину дана провео је ван куће, у Халашу, да би научио мађарски. По повратку, завршава пети разред гимназије, па завршни шести, већ у смутним временима буне 1848/49, када је породици Јовановић, избеглој у Срем, изгорела кућа. После буне, први градски начелник Новог Сада био је Павле Јовановић, а његов Јоца волонтерски пристав градског капетана. Школовање наставља на лицеју у Братислави, Модри и Трнави. Започиње студије права у Бечу, наставља у Пешти, па у Прагу, па опет у Пешти, али студије прекида 1857, због очеве болести и сиромашења. Изабран је за актуара новосадског магистрата, па за подбележника. Оженио се Ружом Личанин 1862, а следеће године сели се у Пешту, где ће бити управник Текелијанума, актуар и деловодитељ Матице српске, уз студије на Медицинском факултету које је завршио крајем 1869. Лекар је у Новом Саду, па у Панчеву, где му 1872. умире Ружа, оставивши га са тек рођеном Смиљком, јединим дететом које је надживело мајку – Мирко, Тијана, Сава, Југ ни детињство нису доживели. Прелази у Футог за општинског лекара.

Уз њега и Смиљку је удовица Марија Костић са ћерком Маријом коју је Змај усвојио, као и нешто касније рођену Анку. Не доживевши други рођендан, умире и последње Ружино дете, Смиљка. Породица и утеха су му поћерка Маца и кћи Анка, но и њих ће наџивети; обе су умрле 1901. Поново је лекар у Новом Саду, од 1874, па у Сремској Каменици. Позван у Београд, био је драматург Народног позоришта 1878-1880. Најдужу лекарску праксу имао је у Бечу 1880-1889, затим је кратко опет у Сремској Каменици, па у Београду 1890-1898, те Загребу 1898-1901. Последње станиште му је била Сремска Каменица, где је умро 14. јуна 1904. Његова кућа претворена је у музеј.

Читавог живота истрајао је у свом лекарском позиву, доследан ставу да је основна лекарска етика помоћи људима у невољи, бити од користи прво друштву, па тек онда себи. У првом свом лекарском огласу објављује да ће сиротињу лечити бесплатно. Личну корист је занемаривао и у Београду, где је основао и бесплатно водио санитарни наџор у школама, а са још десетак лекара основао је прву амбуланту у Србији. У Бечу мање сам лечи, упућујући своје пацијенте, болесне Србе из свих крајева, најбољим бечким специјалистима.
Од малих година, Јован Јовановић је у матици политичких токова српског народа у Угарској. Прихватио је и предано подржавао идеје Уједињене омладине српске, покрета за културно и политичко обједињавање свих Срба, без обзира на границе, и остао им веран и после забране ове организације 1871, може се рећи до краја свога живота. Као што је био уз сам руководећи врх Српске народне слободоумне странке Светозара Милетића, којој је основни, далеки циљ ослобођење Срба и њихово сједињење у једну државу. Ближи циљеви Милетићевог покрета су борба за развијање националне свести, очување националног идентитета, поновно успостављање аутономије Срба у Угарској уместо укинутог Војводства Србије, демократски грађански односи.

Не само као политичар, већ и као песник, Змај је овим циљевима допринео као мало ко од његових савременика.

Тиштао га је расцеп странке после Милетићеве смрти, покушаавао је да га спречи, а када је видео да је то узалудно, определио се за радикалну грану. Милетићу је десна рука највише у примени његових идеја у културној сфери. Прворазредну политичку улогу имали су његови часописи: „Змај“, по коме је добио надимак (1864-1871), „Жижа“ (1871-1873) „Стармали“ (1878-1889). Снажењу националног и ослободилачког духа немала потпора била је „Илустрована ратна хроника“ (1877-1878) којом се жестоко супротстављао опаким аустро-мађарским оптужбама против Србије и крајњој пристрасности у српско-турском сукобу. Часопис „Јавор“ (1862-1863) био је важна покретачка полуга младе романтичарске литературе. Његов „Невен“, а уређивао га је од 1880. до смрти, васпитавао је генерације и генерације српске деце. Колико је времена трошио на те важне, но ипак ефемерне послове, илуструје податак да је евидентирано скоро 500 псеудонима и шифара којима се потписивао у својим часописима да прикрије стално оскудни број сарадника. Понеке бројеве испуњавао је сам, од прве до последње речи.

Доиста је био немаран према својим делима. Понекад их је и заборављао, губио, остављао ван Певаније у коју је сабирао своју поезију. Затурио је, или намерно заборавио, чак и прву своју штампану песму. Била је то „Српска зора“, глоса на стихове једне песме Јована Хаџића. Та песма је штампана у темишварским новинама „Јужна плела“, 17. октобра 1851, а он је, ипак, за почетак свога песничког рада узео објављивање песме „Пролетно јутро“ у другој свесци „Летописа Матице српске“ за 1852. Од те, касније, године рачунали су се његови песнички јубилеји, а „Српска зора“ остала је донедавно сасвим непозната.
И прва и друга објављена песма Јована Јовановића биле су почетничке и у доброј мери епигонске, ишле су трагом Јована Хаџића односно Павла Поповића Шапчанина, песника предбранковске епохе. Но, песме које су уследиле, све до првих ђулића из 1857, откривају друге узоре – народну лирску песму, а нарочито Бранкову поезију: „Ја се, као почетник песник, сасвим драговољно подадог утицају тако лепе поезије“. То „подавање утицајима“ биће и доцније чест подстицајни импулс Змајевој поезији – препознаваће се у његовој песми понеки тонови наше грађанске поезије, а нарочито страних песника које је преводио: Петефија, Арања, Гетеа, Хајнеа, Боденштета, Пушкина. Али, ни говора нема о епигонству. Змај је био изузетно пријемчив за лепоту туђе поетске идеје и израза, упијао је уметничке квалитете других песника, утапао их у свој песнички фундус, па у најбољим својим делима амалгамисао и синтетизовао посебан, свој песнички израз и стил.

У лирској поезији најзначајније су две његове збирке: Ђулићи и Ђулићи увеоци. Те песме су поетска аутобиографија најсрећнијих и најнесрећнијих његових година – приближно од 1860. до 1875. Мада су неке од песама и касније написане, све проистичу из емоционалног набоја тога животног периода. Речено је да је то готово песнички роман, да је то, попут петраркине збирке, канцонијер његове љубави.

После прегршти ведрих, лаких, бранковских љубавних песама, у којима се и по који несташан, ласциван тон знао појавити, настали су први ђулићи. Они још увек нису прави ђулићи – још није био упознао Ружу, свој ђул – још увек је „пола срце, пола камен“, живот му је „тужан, пустолина грдна“, али очекује и слути „тајновиту красоту“, истинску љубав. А онда се, 1861, појавила Ружа. „Ох, довео те Бог!“; „Мила Ружо, душе душо“; „ала су нам срца близу“; „ти се мене распевала“. Потекли су стихови љубави и среће, обликовали поезију нежности, чедности, пољупца у образ, изузетно благу и љупку, анђеоски опојну. „Ал је леп овај свет!“ Нажалост, не задуго, само десет брзих година. Најпре тек рођена деца, па Ружа „болна лежи, а нас вара нада“. Претопи се животна радост у тугу без краја, свенуше ђукили и ђулиће увеоке: „Од муке се песме вију, рад лека се сузе лију“.

Питомина љубавне емоције скрхала се, обрушила у дубине људског бола, унисони пев блаженства раздробио се у уздахе, јадиковке, крике чак. Огорченост због немилосрдне судбине исказаће се у понеком од увелака и као филозофска упитаност нас смислом живота. Змајеви стихови подају се резигнацији и инеумитности, но ипак се неће утопити у песимизам као општи доживљај света. Он, и поред обрваности болом, не апсолутизује своју личну несрећу.

Свет је отворен за срећу људи, али није за личну песникову. Ни у Ђулићима увеоцима, као ни у Ђулићима нема егзалтације, али има, разуме се, романтичне идеализације. Песме су увек једноставне и транспарентно јасне, нема у њима ни трага херметичности. Змај увек успева да подели своја осећања са читаоцем, јер емоције исказане у овим збиркама осећања су обичног човека, без песничке хиперсензибилности. Због тога је могућа читаочева идентификација с емоцијом песме што Змаја чини изузетно приступачним песником.

Теже бисмо то могли рећи за остале две Змајеве збирке песама Снохватице и Девесиље (1895. И 1900), мада и у њима има прелепих песама. Нарочито у Снохватицама где су песме „које су само прошле кроз моју душу, које сам мање више запамтио из ране и најраније младости своје, па их сада као у сну хватам“. Оне су подстакнуте народним мотивима, духом и формом, али је усмена традиција у најбољим песмама оплемењена интимним доживљајем и пребогатом личном асоцијативношћу. Разноликост је у њима изузетна – од поскочице, пошалице, љубавне песме, баладе до мисаоних синтеза паганског и хришћанског доживљаја света.

Змај је осећао и потребу и дужност да својом поезијом уздиже и крепи народни дух. Написао је много родољубивих песама, међу којима има и ремек-дела као што су „Вила“, „Три хајдука“, „Светли гробови“. Већином, ипак, то су песме утилитарног полазишта. Змај хоће њима да искаже неку актуелну родољубиву потребу, да саопшти, кликне девизу, бојни поклич. Мало их је с историјским мотивом, иако наши романтичари веома често посежу за њим. Змајеве песме потенцијално садрже традицију народног духа, али свест о прошлости он најчешће примењује на садашњост његовог времена.

Из истих побуда, па и с истим циљем, настале су његове многобројне политичке и сатиричне песме, којима се смењују и преплићу националне поруке са захтевима и програмима либералне грађанске националне поруке са захтевима и програмима либералне грађанске демократије. Ова врста његових песама била је у директној служби Милетићеве странке.

Најчешће су ефемерне – то је нагнало Лазу Костића да каже да је змај појео славуја, да је његов пријатељ занемарио свој прави песнички таленат и вокацију у корист пролазности дневне политике и политичке борбе. Најбоље су оне песме у којима највише маха добија Змајева спонтана духовитост.

Његов хумор је непосредан, веома ефикасан јер происитиче из животних ситуација, врцав и искричав, с обиљем језичког поентирања и игара речима. Усмерен је, веома често, ка откривању и извргавању руглу људских мана. Па и националних – сетимо се прекора и порука које је Змај песмама исказивао онима који туђим потискују своје у језику, култури и свакодневном понашању.
Мисаоних песама код Змаја нема много. Али има моралистичких и религиозних. Његова религиозност не садржи мистичке и теолошке елементе, народска је и свакодневна, ослоњена првенствено на етику, што се нарочито види у збирци Харфа Сиона.
Све генерације нашег века проговориле су тепајући Змајеве стихове. Прву своју песму за децу, о Гаши, Змај је објавио 1858, када још није имао породицу. Скоро случајан почетак наставиће се новим песмама у време рађања Змајеве деце. Касније, када су му деца поумирала, Змај је утеху тражио пригрливши сву Српчад, пишући за њих до краја живота.

Његов часопис за децу „Невен“ објављивао је чика-Јовине стихове и после његове смрти. Непресушна љубав према деци, изузетан дар виђења животних детаља, разумевање за дечје понашање и психологију, дар комуницирања са децом, прилагодљивост њиховом начину размишљања, инвентивност и маштовитост, духовитост и смисао за изненадан хумористички обрт, способност лаког фабулирања којим се обична збивања претварају у причу, а њихови учесници у литерарне портрете, поштовање дечјег интегритета и индивидуалности, виртуозна лакоћа уобличавања стиха – то су основне особине Змајеве поезије за децу.

Многи од најистакнутијих савремених песника за децу, па и оних који се сврставају у врх модерног поетског израза, не таје да поједине особине њиховог стваралаштва имају плодну подлогу у Змајевој поезији.
Ј.Ј. Змај био је и прозни писац. Сем неколико раних, сасвим романтичарских приповедака, његова белетристичка проза је или хумористичка, или намењена деци. Свој лирски таленат користио је у „прозаидама“, већином подлогу у Змајевој поезији.

Највећи део написанога у прози припада публицистици. Змај има доста политичких, новинских чланака, сатиричних текстова, књижевних коментара, краћих портрета истакнутих Срба, па и прегршт аутобиографских написа. Многе од тих текстова објављивао је анонимно, или потписане шифрама, тако да ни данас још није направљена њихова библиографија, па и не знамо шта је све написао.
Велика Змајева прилагодљивост, дар уживљавања у туђе дело и његов дух, предодредили су га за преводиоца. Прве три његове књиге су преводи: Толдија Јаноша Арања, Витез Јован Шандора Петефија, Источни бисер Фридриха Боденштета. Највише је превео с мађарског.

Почео је у време када је то био донекле и политички налог због интензивне сарадње српске и мађарске опозиционе политике против Беча, па наставио и касније због личне блискости с мађарском културом. Он је започео серију српских превода Јокаијеве прозе, а најобимнији подухват му је превод филозофске драме Човекова трагедија Имре Мадача. Највише је преводио немачке песнике: Лесинга, Гелерта, Уланда, Гетеа, Хајнеа али и многе другоразредне и маргиналне.

Превод Гетеове драме Ифигенија на Тавриди спада у бољи део наше преводне књижевности. С руског није преводио много али је бирао добро (Пушкинова Полтава и Љермонтовљев Демон). С немачког је превео спев енглеског песника Алфреда Тенисона Енох Арден. Змај је преводио слободно, готово никада реч за реч и стих за стих, већ препевавајући суштину и дух песничког исказа. Није му то увек сасвим полазило за руком, али има преведених стихова који су безмало конгенијални.
Као личност јавног живота, Ј.Ј. Змај је здушно потпомагао културне институције српског народа. Био је међу часницима Матице срспке, с Милетићем води Српску читаоницу, има удео у оснивању Српске књижевне задруге која његову стилизацију иницијала и данас носи као свој мблем. Нарочито му је на срцу лежало позориште због уверења да је то најефикаснији начин националног снажења и неговања језика. Био је један од оснивача Српског народног позоришта у Новом Саду и до смрти је активно учествовао у његовом раду.

Једна од програмских основа његовог часописа „Јавор“ „развијање народног позоришта и драмске литературе“, а позоришну рубрику у листу је сам испуњавао. Полемише с опадачима младе институције, бори се против власти којој није по вољи ово средиште српског народног живота. Помаже и око репертоара; када се позориште нашло у стисци због недостатка домаћих комада, пише комедију Шаран која ће постати веома популарна.
Улогу у националном и друштвеном животу, па и свој књижевни задатак, схватао је утилитарно, своју поезију као средство оплемењивања свакодневице, националног, политичког, моралног, па и естетског утицаја на најширу читалачку публику.

То се делимично може ишчитати и из његове програмске „Песме о песми“. Због тога је Змајево огромно животно дело веома неједнако по уметничкој вредности и осцилира од антологијски прворазредних домета до плеве коју је развејавао сваки дашак будућих времена. Но, и оне текстове чија је вредност мања, сито наше културе ваља да пропусти, јер је реч о човеку без кога се не да замислити судбина, раст, физиономија српске књижевности. Био је, према Младену Лесковцу, „хроничар једног друштва, сликар једног времена, критичар друштвених нарави и јавног морала, песник борбених тежњи једног сањалачког нараштаја“ – „један од највећих Срба ЏИЏ века“.

100 најзнаменитијих Срба, ПРИНЦИП, Београд

3594 Прегледа Укупно 4 Прегледа Данас