Јован_Курсула_ПетровићЈован Курсула, раније Петровић, рођен је 1768.године у селу Доњој Горевници, ондашњој кнежини подгорској. Иначе су му родитељи отац Велимир и мајка Магдалена старином били из Црне Горе од Дробњака. Јованов отац Велимир такође је умро млад па се мајка Магдалена (родом из Црне Горе, од Дробњака), преудала у село Цветке код Краљева за удовца Ивана Топаловића. Тај, Јованов очух дечаку је омогућио безбрижно детињство у Цветкама, где и данас живе Курсулићи који се сматрају његовим потомцима.

Према легенди, Јован Петровић се још као дечак одликовао храброшћу, у лову је тољагом коју је носио о рамену убио вука. Поред тога што је био јуначан био је и поносан, никада није трпео понижења и неправду, није волео да влада и командује па је често долазио у сукоб са турским кабадахијама. Тако је, једне ноћи, из освете убио субашу Омера из Милочаја, који је убио његову стрину Јелену. И, то је био крај Јовановом мирном животу, јер он онда бежи у хајдуке.

Када је Карађорђе 1804. године дигао устанак на Турке, Курсула је са неколико својих другова из ове околине прите као му у помоћ и припадао је Мутаповој војсци (кнежине под горске нахије рудничке). учествовао је у свим бојевима заједно са Мутапом, као на Чачку у марту и на Карановцу (Краљеву) у јуну 1805. године. A кад није било боја, он је са својим момцима крстарио пo овој околини и штитио народ од турских пљачкашких скитница, које је прогонио и на лицу места убијао (као што је напред поменутог Згура Мемед-агу у овој околини у пљачки ухватио и убио). Али је истина Курсула ипак од свих старешина био независан, јер ни под чију команду није пристајао, a ни сам ником није волео да командује. Но, иако никакво старешинство није имао, нити је хтео да га има, ипак због његовог великог јунаштва и што је на мегдане радо изодио и на њима велике успехе показивао, Карађорђе га је у рангу војвода рачунао, a било је и таквих који су га звали „мегданџијом”.

271375516_f00e7e0caaКурсула није ни био за вођу војске, зато што је био одвише тврд на ушима, али је располагао великом снагом, хитрином и неустрашивом храброшћу, из чега је јунак над јунацима био, да ни хајдук-Вељку није уступао. Oн ce није плашио пушке ни сабље. Увек је добре коње јахао и никуд у бој пешке није излазио. Он је највише волео са голом сабљом затуреном на раме у бој и на мегдан ићи. Између многих коња које је Курсула променио најбоља му је била бедевија кобила коју је звао „Стрина”, која је била зелена као трава.

Она га је најбоље послужила, са њом је 1810. године у Пољу варваринском црном Арапину на мегдан изашао, где је одсудна и крвава битка од 6. до 10. септембра била, где је српски вожд Карађорђе са 18 својих војвода (Срба) и руским командантом грофом Орургом и са 700 Руса био. Курсула је ту са својом бедевијом велико јунаштво показао, погубивши црног Арапина. Тиме је Србима подигао храброст, a код Руса велики углед, да је од тада много више цењен српски војник.

Курсула је обично на мегдан полазио пушећи његову лулу са дуваном, коју је пред самим циљем, односно противником лагано истресао и стављао у своју чибучницу.

Исти се још пре варваринске битке нарочито прославио на Црном врху 1809. године, борећи се са Гушанцем, где је многе Турке посекао.

Ho y време варваринске битке на средину бојишта изашао је један турски страшан јунак на враноме хату, крупна људина, са великим црним брковима, држећи голу сабљу у десници руци, засукао беле рукаве, преко лакта до рамена и са сабљом Србе на мегдан позива.

У народној песми ce то овако казиваше:

Какав беше црни Арапине,
зазор беше у њег’ погледати,
a камоли мегдан дијелити,
Црна лица, очију крвавих,
на сред поља изаш’о и стао,
мегдан xoћe, пa је уздрхтао…

Кад је Карађорђе у пољу видео црног Арапина, врло мy је тешко било, замишљајући шта може на мегдану бити. И тако љутит зађе пo лoropy српске војске тражити Јована Петровића, кога једва нађе позади ван логора близу једне шуме, где је сам самцит седео на једном ораховом пању и пушио чибук a сабљу голу преко крила држао. Карађорђе га с’ леђа позове, рекавши мy: „Брат Јово! Брат Јово!” и руком га до рамена дохвати, A Јован се окрене и кад поред себе,виде Карађорђа, одмах на ноге скочи и рече: „Заповедајте, Господару!” Карађорђе ће рећи: „Зар ти не видиш да нас Турчин на мегдан позива, па од толиких наших јунака, неће нико да мy изађе — да га смакне, него се сваки невешт чини! Mораћу јa сам којекуде, да идем и да пса ућуткам да више не лаје”. Јован запита: „А где је, Господару?” — Карађорђе му рече: „Ено га видиш у пољу на хату” Јован се попне на шанац и чучи, метне руке повише очију да боље види. Кад погледа, насмеја се, па рече: „Та Господару! Зар оној „трти” неће нико на мегдан да изађе? Опрости, Господару, ја га прије нисам ни видео ни чуо”.

Затим је Јован још рекао: „ Е, па баш добро, Господару, ја ћу ићи, jep и ‘нако је мене Бог одредио да се кусурам с Турцима”. И пo тој речи како Јован рече да се кусура, сва војска и све српске старешине прозову га „Кусурлија — Курсула”.

Потом, кад Курсула прими к знању да он треба да иде на мегдан црном Арапину у Варваринско поље, одмах је зовнуо своје момке и казао им: „Доведите ми Стрину”. Кад му је доведу, Курсула је узјахао и одмах, пo својој навици, запалио чибук, затим пушећи, пусти своју бедевију све ‘одом полако, мирно и немарно је отишао право турском мегданџији. Када је дошао мало ближе Турчину, полако је истресао чибук и ставио у чибучницу.

slika-jovan-kursula--795130x640Затим одмах с рамена сукне своју оштру палошину и викне: „Држ’ се, Туре, ето ти Kypcyлe!” пa потрчи право Турчину. Кад га је Арапин видео, уплашио се и узео сабљу у зубе, па из кубуре пиштољ вади и на Курсулу пали, да га с бедевије свали, па за њим одмах и други пут, a када виде да га не потреви, одмах је свога мрког хата окренуо и у турски логор бегати стао. Али га Курсула ca својом бедевијом пред самим турским логором и на очи свих Турака стиже — сабљом махну, одсече му главу. Затим главу Арапову и хата узме и у српски логор пред Карађорђа Курсула се здрав и читав врати.

Курсула се 1813. године највише налазио нa Делиграду, где је у зору на дан Преображења 6 (19) августа исте године на својој бедевији, a ca својим сеизом сестрићем Љубисавом Радосављевићем званим „Туља” из ceлa Цветака, из једног шанца отишао у други код војводе Парезана и Новичића на неки договор. Кад је пред шанац дошао, сјашио је и своју Стрину предао сеизу Љубисаву да му је вода док се он у шанцу са поменутим војводама договори.

Ho како је Парезанов шанац био напред истурен и служио за предстражу, Турци реченог дана у зору ударе на Парезанов и Новичићев шанац. Утом Курсула потрчи вратима шанца да се дочепа своје бедевије, али му се сеиз од Турака уплаши и побегне некуд без трага, — a свог ујака Курсулу остави на делиградеком шанцу, где га Турци на 17 места смртно ране. Најтежа мy је рана била онa на плећки (коју је задобио од ударца копља), jep мy ce копље било и заломило у коски од плећке, па како је турско копље било на врху отровно, то је затровало рану и крв.

Када је Курсула био онеспособљен за даљу борбу са Турцима, његови момци су га узели носити. Али пошто је био у тешким ранама да се уопште није могао нимало кретати, то су мy били исплели лесу од прућа, па ставили између два коња и рањеног Курсулу одозго на ону лесу метнули и тако га из Делиграда до његове куће у Цветке донели. Од тих рана Курсула је после десет дана, тј. 16 (29) августа исте 1813. године умро код своје куће у селу Цветкама. Потом је сахрањен у гроб своје мајке, код старе цветачке цркве брвнаре, са њене западне стране (и данас његов надгробни споменик се налази код поменуте цркве).

Курсула је увек носио дугу и смеђу косу, лице мy је било бело, образа пуних, a доста прићосав, раста крупног, у плећкама широк и мало погнут, на ушима тврд. Од одела је увек носио гуњ и чакшире од сељачког грубог сукна, на ногама опанке, a поврх њих беле чарапалуке, на глави шубару од јагњеће коже (на слици му недостаје та шубара, иако никад није био без ње, овде је, напротив, сликан без ње).

 

2879 Прегледа Укупно 6 Прегледа Данас