(Сремски Карловци, 1726 — Ковиљ, 1801)
Књижевни рад архимандрита манастира Ковиљ Јована Рајића био је ретко богат и плодан, подједнако оригиналан, преписивачки и преводилачки, као и компилаторски и богословски. Много списа му је штампано још за живота, а још више је остало сачувано у рукопису. Саставио је многе зборнике беседа црквених отаца, кратких историја Старог и Новог завета, катихизиса и буквара, чак и један спис о кометама и њиховим својствима. Од своје ране младости интересовао се за историју Словена, као и за свештену историју Старог и Новог завета. Године 1768. завршио је своје велико дело о историји словенских народа, које је код Срба све до средине 19. вијека било једини историјски извор те врсте.

Јован Рајић је познати српски богослов, књижевник и историчар из 18. века. Био је изузетно школован и сав свој живот посветио је просвјећивању народа, сам се посветивши Богу полагањем монашких завета у манастиру Ковиљ. За живота је био врло угледан и слављен због своје учености, о чему постоји много података. Хоповски игуман Теодор Милутиновић говорио је: „Колико сам ја прост и неучен, мени је милије видети ученог младог Рајића, него четири васељенска патријарха, који би били без науке као ја. Видио си га како је млад и без браде, али кад стане беседити, ми сви са великим брадама гледамо га, као да смо из дивијег вилајета дошли.“ 

Осим што је био умно обдарен и високообразован, Јован Рајић је био и врло вредан човјек. Дневно је радио по 16-17 сати, два до три сата се молио Богу, а свега је четири-пет сати спавао. Његово начело је било да је грех проводити вријеме у беспослици, што је и објавио у једном свом спису: Во ујединенији убо мојем живушч, и времене имиј доволно, неправедно, паче же и грјешно бити возмијех, јеже провести тое тичетно и безполезно. 

Његов књижевни рад је био обиман, и плодан, подједнако и оригиналан и преписивачки, као и компилаторски и богословски.

Јован Рајић је рођен 1726. године у Карловцима. Са шест година кренуо је у школу, а са једанаест је већ постао помоћник свог учитеља и ђак латинско-словенске школе Емануела Козачинског. Пошто није било друге средње школе, отишао је са осамнаест година у коморанску латинску гимназију, гдје су професори били језиутски калуђери: Отидох в странствиј ради наук и јазиков, вели он у својој краткој аутобиографији. Одатле је прешао у протестантску гимназију и њу свршио након четири године. У жељи за вишим знањем, и то оног источног, православног поријекла, одлучио је да своје школовање настави у Русији, гдје се запутио пешке, јер није имао никаквих финансијских средстава за пут. Стигао је у Кијев, који је у то доба био познати центар богословских наука, и ту остао три године учећи теолошки наук од познатих учитеља Цркве. Након кратког боравка у Карловцима, поново се враћа у Кијев, потом у Хиландар. У древном центру српске духовности, Хиландару, боравио је неколико месеци, истраживао је манастирску ризницу, преписавши за то вријеме неколико старих рукописа. О томе је забележио: „С великим трудом и опасностију живота чрез турештину пројдох, изискиваја в тамошних стран манастиреј наших древностеј рукописи, јеже и случилосја мње неколико такових достати, из којих и екстракте учинити за будушчују моју историју.“ Након повратка у своју земљу Рајић ради као предавач све до 1772. године, када је замонашен у манастиру Ковиљ, надомак Новога Сада.

Убрзо је постао архимандрит овога манастира, који је и данас један од најмногобројнијих српских манастира, након чега следи његов активнији ангажман у званичним пословима Српске православне цркве. Иако је целог живота био лошег здравља, доживио је седамдесет пету годину живота и упокојио се 1801. године у Ковиљу. Његова смрт изазвала је талас жалости међу људима који су га познавали. Тадашњи искушеник у Ковиљу, а потоњи игуман манастира Шишатовац Лукијан Мушицки написао је оду о смрти Рајића, док је митрополит Стратимировић огласио: „Церков свјатаја наша изгуби в нем ученаго и заслужнаго свјашченика, обшчество добродјетелнаго человјека, аз же и вси љубјашчи јего изрјаднаго и ненакнадимога друга.“

Књижевни рад Јована Рајића био је ретко богат и плодан. Осим што је саставио низ својих оригиналних дела, радио је и на преводима и преписима других књига. Много списа му је штампано још за живота, а још више је остало сачувано у рукопису. Преводио је са руског и њемачког, а познавао је још латински и мађарски језик. Саставио је многе зборнике беседа црквених отаца, кратких историја Старог и Новог завета, катихизиса и буквара, чак и један спис о кометама и њиховим својствима. Позната је прича како је он успео да 1774. године увери српски Синод да катихизис за веронауку који им је био послан из Беча није добар, него је унијатска подвала за Православну цркву. Царски комесар из Беча прихватио је критику и рекао да ће повући из оптицаја катихизис ако му неко од Срба у року од двадесет два дана напише нови, бивајући уверен да нико то неће моћи. Рајић је саставио нови катихизис за свега седамнаест дана. 

Од оригиналних дјела Јована Рајића најпознатија су: спев Бој змаја с орлови, песма Кант о воспоминании смерти, Историја разних словенских народа, а ту је и трагедија о последњем српском цару Урошу V, која је, заправо, прерада истоименог дела његовог учитеља Емануела Козачинског. Кант о воспоминании смерти је песма о пролазности живота и страху од смрти, коју једино ублажава чиста савест: Вострепшчет пред неј умниј /и останет как безумниј, /уста умолкнут, /мисли ишчезнут /високија, /как поведет тјех, /отлучив от всјех, /в мрачниј гроб… Но кто јеја избјежит, /зане всјем нам смерт предлежит: /совјест чистаја, /права, свјатаја, /не боитсја, /она едина /ест невредима /от стрјел јеја. 

Бој змаја с орлови је алегорично-историјски спев у пет песама о рату Аустрије и Русије против Турске од 1788. до 1790. године. Рајић се ту радује побједи хришћанских државних сила над Отоманском исламском империјом, која је вијековима тлачила српски народ онако како га данас тлачи СФОР. С тим што је у прошлости била отворена окупација и непријатељ је играо отворених карата, а данас је прикривена и кукавичка. У Рајићево доба још је било родољуба спремних да не прихвате живот под туђим јармом у притворништву и лицемерном чувању личног интереса док им народ бива злостављан. Нарочито коју деценију након што је настао Бој змаја с орлови, ово је дошло до изражаја у Првом српском устанку под Карађорђем, када су Срби показали да нема ништа вредније од слободе и да човек није створен да га неко гази својом чизмом кад му се прохте. Бој змаја с орлови завршава се ослобођењем Београда и прославља се аустријски цар Јосиф, који је омогућио ту победу: Јасну светлост сунчану Јосифа другога, /Београд прима у себи милог оца свога. /Већ змај љути одлети, нити кога бије, /јербо ор’ов двоглави над градом се вије. /Старе тиће све своје под крило позива, /које је змај гњавио с милошћу зазива: /Ход’те к мени, ја ћу вас под крила узети /гдино више љути змај допрет’ неће смети. /Све реке и речице рукама пљескајте, /хвалу Богу и цару од срца подајте.

Историја Јована Рајића дуго времена је била једини извор о прошлости српског народа и све до шездесетих година 19. вијека он је остао главни српски историчар.

 

 

1907 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас