Јован Ристић (Крагујевац 4.1. или 13. 2. 1831, – Београд 23. августа 1899), политичар, државник и историчар. Спада у ред највећих државника и научника Србије 19. века
Јован Ристић је био човек импресивне интелигенције, велика персона у српској политици у 19. веку. Био је једини српски дипломата који је могао равноправно да разговара са европским дипломатама. Рођен је 1831. у Крагујевцу, у сиромашној породици, од оца Ристе и мајке Марије. Рано је остао без оца, a у свом „Тестаменту“ Ристић је писао: „Изнад свега сам осећао потребу да се повинујем Божјем провиђењу, захвалан што ме је извукао из сиромаштва и извео на пут на којем сам у грађанском животу и државним положајима могао да заузмем одређено место и под тешким околностима зарађујем за живот.“
Пошто је дипломирао на београдском Лицеју стипендијом српске државе 1852, стекао је звање доктора филозофије на Хајделбергу. Потом је наставио студије на престижној париској Сорбони. У Немачкој је студирао код прослављеног историчара Леополда фон Ранкеа, и после студија намеравао је да каријеру настави као историчар. Али, није успео да добије место професора историје на београдском Лицеју.
Године 1854, игром случаја, постао је државни намештеник: почео је да ради у Министарству унутрашњих дела, које је водио утицајни политички лидер Илија Гарашанин. На младог Ристића снажан утицај извршила је строга бирократска школа. Постао је уверен да се одатле може управљати земљом. Ускоро се оженио Софијом, ћерком најбогатијег београдског трговца Хаџи Томе. Овај брак му је, поред новца, донео и наклоност српских кнежева из династије Обреновић. Занимљиво је да је у једном периоду, радећи као уредник „Српских новина“, популарисао Шекспира у Србији.

Гарашанин је послао Ристића у Српско посланство у Цариграду 1861. Био је то почетак његове успешне дипломатске каријере. Интелигентно је разговарао c Турцима, и 1867. успео је да издејствује укмдање њихових тврђава у Србији. Дакле, он је кључна личност у дипломатији, у другој половини 19. века: преговара око ослобађања од турске доминације и стварања српске државе. Вративши се у Београд, постављен је за министра иностраних дела. Постаје један од најмоћнијих људи у српској политици од 1868. до 1893. После убиства кнеза Михаила, маја 1868, он је довео кнеза Милана из Париза, када је овај имао 14 година. Ристић је два пута био регент: кнезу Милану и краљу Александру. Зато је имао много кључних рола у Србији, практично, он је имао моћ, био је сива еминенција.

Био је редовни члан Српске краљевске акдемије (данас САНУ) и једно време њен председник 1899
Будући несигуран, кнез Милан није волео Ристића, бојао га се. Волео је једног другог дипломату, Јована Мариновића. Зато што се није петљао у власт. Тако да је владала конкуренција између те две личности, али Мариновић није био куражан, повлачио се. Управо захваљујући Ристићу Србија је добила независност на Берлинском конгресу.
Будући да је Српско-турски рат 1877-1878. био успешан за српску војску, чинило се да постоје добри изгледи да се остваре политички циљеви Србије. На Ристићевој влади било је да донесе одлуку o војним захтевима Србије, који би се заснивали на овим српско-руским победама. Кнез Милан и српска влада одабрали су за тај задатак Ристића као дугогодишњег борца за националну политику Србије.
Српско-бугарске свађе, углавном око граница, које су изазвали глупост и про-бугарска пристрасност одговорних руских званичника, развиле су се у смртно непријатељство. Кнез Черкаскиј подржава максималне бугарске претензије. Читаво подручје које су заузеле српске трупе он означава као бугарске, додељујући Бугарској Призрен и Приштину, чак и нишки округ.
Премда никад није спроведен, Санстефански споразум имао је далекосежне последице за Јужне Словене и њихове односе c Русијом. Споразум је Србији дао независност, али је испуњен тек делић њених територијалних захтева. За српску јавност и политичке лидере ово је била велика неправда, коју су наметнули Руси a чије разлоге Срби нису могли да разумеју. Ристић је био озлојеђен одлукама из Сан Стефана. Прилику да Србија изађе из готово безнадежне ситуације видео је у незадовољству Беча и Лондона Санстефанским уговором. Две велике силе биле су решене да минирају споразум, посебно његов кључ: велику Бугарску. Српске војничке победе и Ристићева вешта дипломатија учинили су да се добије сагласност Русије o задржавању постојеће војне ситуације, до постизања дефинитивног решења. „Не смемо пристати на улогу пиона која нам је дата“, написао је Ристић шефу српског генералштаба Кости Протићу у марту 1878.
Споразум из Сан Стефана извео је велики заокрет у спољнополитичкој оријентацији Србије, у чему су кнез Милан и министар иностраних дела Ристић одиграли главну улогу. Ристић ће ускоро отићи у Беч, потом у Берлин да брани српска становишта код министра иностраних дела Андрашија и канцелара Ота фон Бизмарка. Ови преговори означиће врхунац Ристићеве дипломатске каријере, a Србији донети значајну корист.
Све до Сан-Стефана кнез Милан је био слепо одан Русији, видећи у цару свог природног браниоца. Када је прокљувио да су два рата Србије c Турском као главни резултат имала стварање велике Бугарске, кнез је схватио да се српска спољ-на политика заснива на опасној словенској сентименталности. Одлучио је да крене новим правцем, који ће почивати искључиво на интересима Србије. Без понижења за Србију и њену владу, Ристић је дискретно и обазриво извео заокрет ка аустријској спољној политици. Избегавајући журбу и несмотреност, затражио је аустријску заштиту и подршку, добивши је без увреде за Русију, на коју је и даље рачунао током своје бечке мисије и на Берлинском конгресу.
Већина одлука, које су потврђене Берлинским споразумом, постигнута је незванично, иза затворених врата. Министар иностраних дела Ристић одиграо је кључну и позитивну улогу. Помогао му је изасланик Коста Чукић, заједно су били оно најспособније што је Србија тада имала. Ристићев положај био је тежак и деликатан: притиснут од Беча да препусти територије на западу, a од Русије да препусти области око Пирота и Трнова Бугарској на истоку. Борио се да обезбеди адекватну добит за Србију, a да истовремено задржи пријатељске односе са обема силама. Србија је веома добро прошла у Берлину, добила је за четвртину већу територију. Од свих балканских дипломата, само је Ристић, који је скромно наступао на конгресу, добио све што је требало за Србију, не увредивши ниједну силу и оставши са свима у добрим односима. Преузимањем контроле над јужноморавском долином Србија је постала владар главних праваца из Европе на Балкан, a отворен је и правац долином Вардара. Ристић је успешно завршио борбу Србије са Отоманским царством. Такође, дао је темељан допринос уставном развоју Србије својом одлучујућом улогом у припреми устава од 1869. и 1888. Ови документи подстакли су јачање демократских институција у Србији и истакли је у прве редове балканских земаља. Стога Ристић заслужно спада у ред највећих државника и научника Србије 19. века.
Бавио се и историјом и написао:
Спољашњи одношаји Србије од 1848-1872
Дипломатска историја Србије 1875 – 1878
Написао једну од првих историја српске књижевности

828 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас