200px-SterijaЈован Стерија Поповић је рођен у Вршцу, 1806 године, у трговачкој кући. Између матере и оца његова није било сагласности у погледу избора позива њихова сина. Док је отац желео да га син замени у трговини, дотле је мати, осетљива, образована и интелигентна жена, остала упорна у настојању да јој син учи школу.

Срећа је Стеријина и наше књижевности што је мати победила. Тако је био одређен пут младом Јовану.У Вршцу је завршио нижу гимназију. Тада је настао двогодишњи прекид у његовом школовању због слабог здравља или због очевих намера. У то време му се развила наклоност за читањем.

Он сам каже: „Сад му падну Видаковићеви романи у руке, а чрез њи такова глад к читању у њему породи се, да је дан-ноћ над књигама седио и, кад му не би свеће давали, на месечини читао“.

Вишу гимназију завршио је у Темишвару. Ту, навршивши деветнаест година, „спише“ прве стихове на славенском језику: „Слезм Болгарији“. Ујесен 1826 Стерија је у Пешти, где на универзитету студира философију. Ту 1827 године пише своју прву драму Невиност или Светислав и Милева, која је наишла на тако раздраган пријем публике да је за годину дана доживела два издања, што је био први случај у дотадашњој издавачкој делатности. Такав успех код публике био је пресудан. Он је двадесетогодишњег писца упутио на поље у коме ће се његове стваралачке снаге најплодније изразити. —

Као пјесник, Стерија је дао „Даворје“, једну од најпесимистичкијих збирких стихова у нашој књижевности. — Болестан, разочаран и згађен на рђаве људе, на сурови и сиви систем живота, Стерија у „Даворју“ узалуд тражи одговор на питања о смислу егзистенције човјека на овом свијету, јер живот људе поји само биједом, злом и патњом, — како он то вели, — а закони страдања и биједе сваког погађају. Међутим, његов песимизам је био неоправдан у даљој перспективи која је оптимистички навијештала долазак нових ослободилачких и побједничких снага.

JovanSterijaPopovic-spomenplocanakuСтеријине комедије претстављају наше богато културно насљеђе, и то као велики умјетнички квалитет и као реалистички вјерно свједочанство времена које нам је претходило. — Уколико нас неке његове комедије по тематици потсјећају на дјела Молиера, Шекспира и Сервантеса, није никако по сриједи сиромаштво Стеријине инвенције, његова слаба имагиација или недовољна креативна снага.

То је само доказ духовног сродства нашег писца са породицом великих умјетника који су јединствено заинтересовани на истом широком човјечанском плану јер их све у умјетничком стварању моћно покреће племенита тежња за духовним и моралним преображајем свијета. У нашим сразмјерама и у нашим условима прилог Стеријин у томе смислу је крупан и од трајне вриједности. Јован Ст. Поповић је не само оснивач комедије српске но и добар песник, један од најбољих песника свога доба, један од најмисленијих песника српских уопште.

Као ђак, „реван питомац царице олимпске“, скретао је на се пажњу својим поетским покушајима, и још на ђачкој клупи називан је поетарум патриарцха. Први његови стихови су често класичарски, и ако је доцније исмејавао „одаџије“, песнике класичних ода, он је до саме смрти остао под јаким утицајем класицизма. Прве песме су му писане сасвим по угледу на Лукијана Мушицког, и обликом, и речником, и језиком, и стиховима.
Када је 1844. уређивао средњошколску наставу у Србији, он јој је дао потпуно класичарски и хуманистички карактер, и на латински и грчки језик и књижевност обратио нарочиту пажњу. И у последњим својим књижевним радовима, педесетих година, он је још преводио Хорација, употребљавао класичну метрику, и сневао да грчку прозодију пренесе у српску поезију.

У младости је написао известан број стихова, расејаних по разним часописима српским. Четрдесетих година, сав заузет радом на драми и комедији, слабо се бавио стиховима. Као песник, у свој својој вредности, показао се тек у последњим годинама живота. 1854. изишла је у Новом Саду његова знаменита збирка Давор, „пјеснословни производи у избору“, писана црквеном азбуком, са предговором у коме се осуђује грађанска азбука и тражи враћање црквеној азбуци. Насупрот осталим песницима српским, који су певали врло млади, духовно неразвијени, још на прагу живота, Поповић је са дефинитивном збирком стихова изишао као зрео човек, сталожен дух, са пуно животног искуства. И ти његови рефлексивни стихови иду у најинтелектуалније производе српске књижевности.

У Давор песник мало говори о себи. Он пева општечовечанске теме, обраћајући се више духу и разуму но души и машти, са циљем да убеди а не да одушеви. Рационалист увек, он и овде, као и у позоришним делима, хоће да поучи појединце и да просвети народ: „моје је лечит’ род“, вели у једној песми. И човек од истине, искрен дух, он презире лаж, самообману, личну и националну сујету, фразу, „краснорјечија шум“, но казује нагу и тужну истину, ствари онакве какве јесу, неулепшавану „сушчност“.

JovanSterijaPopovic-Tvrdica1aОвај писац „веселих позорија“ и велики забављач српске публике није био весео дух. Једном приликом је казао како је „главна черта мога темперамента меланхолија“. У ствари, он је био песимист, и готово сва његова збирка је испевана у том духу. Његов песимизам није био онај помодни романтичарски „светски бол“, једно накалемљено и туђе осећање, развијање једне конвенционалне књижевне теме.

Живот га је начинио песимистом, и својим дубоким унутрашњим животом дошао је до закључка о ништавилу света и о величини бола. Несрећан у очинском дому, несрећан у брачном животу, рђаво прошавши у чиновничкој каријери, одбачен у једно мало место где га нико није разумевао, у тешком добу после угушене буне, у последњим годинама и у материјалној невољи, нарочито болестан — он није могао гледати ружичасто на живот.

Он је био изгубио веру у идеје, у људе, у живот, и рад, и свуда је видео: „ништа, ништа, ништа“. У Давор он ће дати израза тим својим осећањима: у озбиљним, хладним стиховима он ће певати пролазност свега на земљи и вечитост људског бола, плиткоћу људских страсти и дубину људске несреће, таштину свега људскога, урођену и неизлечиву рђавштину људи, празнину речи, обмане идеја, излишност наде, победу зла над добрим код човека, који је син блата, и у људској историји, где мржња и насиље увек имају последњу реч. Човек је зла животиња која се не даје укротити и поправити; живот је прљава река у којој се човек поји бедом и јадом. Све је „сујета, сенка и дим“.

Најбоље је и не доћи на овај свет, који је „долина суза“, а када се човеку већ деси несрећа да буде рођен, најбоље је умртвити своја чула, ништа не видети и не осећати, чекати гроб у који леже све и који једини даје одмор и мир. Те црне идеје, налик на посмртне псалме и молитве, казиване просто и непосредно, нису се допале сувременицима који су се окретали френетичном и сјајном романтизму, и Давор није имало онај успех који је по својој интелектуалној дубини требало имати.

1559 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас