Масакрирање српских војника, који су били заробљени од аустро-мађарске војске, била су врло честа. О томе сам имао потврду у сведочанствима аустријских заробљеника, званичним рапортима српских војних ауторитета, исказима сведока очевидаца и напослетку фотографским документима снимљеним на лицу места. Ја ћу публиковати неколико исказа, у којима су имена мојих сведока Аустро-Мађара замењена произвољним писменима да им се не би створила непријатност кад се врате у своју земљу.

 

Аустријска војска веша српске цивиле у јесен 1914.

Аустријска војска веша српске цивиле у јесен 1914.

А. X. из 16-ог пешачког пука видео је код Прељевске Цркве у једној малој шуми 11 или 12 рањених Срба који су тражили помоћ. Нађ, потпоручник 47. мађарског пука забранио им да траже помоћ и претио је чак револвером онима који би хтјели то да учине. Мађарски војници су поклали рањенике њиховим ножевима и бајонетима.

Б. X. из 28-ог пука прича како је недалеко од Крупња један српски рањеник јечао под дрветом. Један мађарски војник из 27-ог пука убио га из револвера.

В. X. из 78-ог пешачког пука видео је у Шапцу како су три мађарска солдата (један каплар и два војника) повели једног српског заробљеног војника да га пушкарају.

Г. X. т 28-ог пешачког пука. После борбе код Крупња, Г. X, праћен болничарима, прегледа бојиште и нађе два рањена српска војника. Он хоће да их пошаље у Хулфсплац (амбулату прве линије) али аустријски војници одбију да им укажу помоћ и требала је формална наредба да би послушали. Г. X. прати двојицу рањеника. Кад је пролазио поред 78-ог мађарског пука војници овога пука су тукли рањенике песницама; у једном моменту је избио прави метеж јер су Мађари хтели дотући бајонетама српске рањенике. Г. X. затражи помоћ од официра који му помогну да пренесе до амбуланте своје штићенике.

Младен Симић, родом из Бобове, српски војник из 17. пеш. пука, 2. чеге, 2. батаљона. Он је био у рововима са много других рањених и убијених кад су Аустријанци дошли. Они су дотукли рањенике. Он се начинио мртвим и тако се после пузећи спасао али су Аустријанци спазили то и пуцали на њега.

Командант 1-ог пешачког српског пука рапортира (под 13. окт. 1914., акт 0№ 208): Код штипљанске реке Аустријанци су заробили око 10 рањеника ш 3-ег прекобројног пука. Ови рањеници су били превијени. Кад су Аустријанци били принуђени да напусте њихове позиције услед напада 2-ог батаљона 3-ег српског пука, они су пушкарали рањенике да их не би предали живе Србима. Рањеници су нађени превијени али мртви.

Масовно стрељање, Србија 1917.

Масовно стрељање, Србија 1917.

У Јовановцу, код Шапца, око 50 војника другог позива, који су припадали 13. и 14. пуку (Тимочка дивизија) предали су се Аустријанцима и пушке им биле одузете. Међутим, они су били сви масакрирани од стране аустро-мађарских војника у једној кући. Одмах после тога, реокупирајући Шабац, нашли су Срби гомилу лешева у мајуру у Јовановцу. Фотографије су биле снимљене и вечито ће сведочити о овоме акту противном свима ратним законима.

Каткада су тела рањених војника била унакажена пре или после њихове смрти. Фотографије које поседује српска влада сведоче о томе. Тако исто капетан Ж. Савић фотографисао је, П./24. августа 1914., тело једног младог српског војника коме су Аустријанци одерали кожу са доње вилице.

НЕКОЛИКО ЗВАНИЧНИХ РАПОРТА СРПСКИХ ОФИЦИРА

Командир 2. чете, 1. батаљона, 13. пешадијског пука, поручник Драгиша Стојановић, извештава под 9./22. августом:

„7. и 8. августа, као командир истакнутих стражарских места обишао сам село Цулковић и околину. У једној јарузи видео сам, натрпане једне преко других, унакажене бајонетима и избушене зрнима, двадесет и пет дечака од дванаесте до шеснаесте године и два старца од преко шездесет година. Испитујући једну кућу нашао сам две мртве жене. Њихови лешеви су били изрешетани зрнима. У другој кући лежала је стара жена убијена са својом ћерком. Оне се налажаху пред вратима, полуголе и са размакнутим ногама. Поред угашеног огњишта беше један старац сав у крвавим ранама од бајонета. Умирући и трзајући се рече ми: „Ја не знам како сам још жив. Од пре три дана ја сам овде, гледајући моју жену и моје дете мртве, чија тела леже пред вратима. Пошто су нас нагрдили, масакрирали су нас бајонетима и потом су, кукавице, побегли. И само ја преживех, гледам ову бару од крви, њихове крви, која се шири иза мене не могући учинити ни један корак да бих се удаљио.“

Аустроугарска војска ликвидира српске жене

Аустроугарска војска ликвидира српске жене

„У једном дворишту, наставља поручник, нашао сам малишана од четири године кога су тамо бацили пошто су га убили. Његово тело беше искидано од паса. Поред њега лежаше гола млада жена, између чијих ногу беше метнуто њено заклано одојче. Мало даље беше испружена по земљи једна старица. У самој кући, на металном кревету, лежаше, послиједњим боловима згрчено тело врло лијепе дјевојке, чија кошуља беше сва крвава. На патосу старија жена, такође убијена, издисаше под гомилом ћилима. Изван села нађох два старца убијена, пред вратима једне мале кућице. Према овој лежале су две мртве девојке. Сељаци ми причаху да су Аустријанци повели у свој логор све становнике оба пола и децу, и да су им наредили да вичу: „Живела добра аустријска војска, живео цар Франц Јосиф!“ и сви они који су одбили, били су на месту пушкарани. Речено ми је, такође, да су убијали сељаке за један или два динара. У једној кући нађох старицу и њених шест ћери. Четири од њих, као и мати, беху убијене, једна рањена последња је успела побећи. Ја сам се сусрео са овим двема преживелима и, за време целог дана, рањене жене и деца су долазили и тражили лекарску помоћ.“

Поручник Јеврем Ђорђевић (Дринска дивизија 1. позива) рапортира 12/25. августа, да је у општини добрићској, Максим Васић, стар 53 године, био убијен на следећи начин: овај несретник био је везан за точак млина који је пуштен у покрет. Сваки пут, кад га је точак донео пред аустријске војнике, ови су се забављали ударајући га бајонетима.

Командир 3. чеге, 1. батаљона 13. пешадијског пука II позива, капетан Стеван Бурмазовић рапортира под 17/30. августом да је он лично видео у селу Богосавцима целу породицу од осам чланова убијену од Аустријанаца. Пред једном појатом лежао је старац. У дворишту једне куће видео је леш човека између четрдесет и педесет година. Други се налазио на путу испред куће. Мало даље видео је двоје у самртним мукама. Једна жена му рекла да су то били брат и сестра, и да су били убијени заједно. У једној кући било је убијено четворо деце. Она су имала осам до петнаест година. Једна старица му причала да је много лица ухваћено и одведено.

Командант 20. пешадијског пука I позива, пуковник Ђура Докић рапортира под 13/26. августом: „На једној ливади, у близини потока на левој обали реке Јадра, непосредно испод механе у Криваји видео сам следећу слику: група деце, девојака, жена и људи (свега петнаест) лежали су мртви, везани једни за друге преко руку. Већина је била убијена бајонетима. Једна девојка беше ударена бајонетом у леву вилицу и суза је склизла преко десне јагодице. Многи од лешева нису имали више зуба. На леђима једне старе жене положене на трбух била је усирена крв у којој су се налазили зуби. Ова стара жена била је поред девојке горе описане. Изгледа да је прво била убијена старица а одмах по том девојка; зуби су тако расути на леђа старице. Девојчице и младе жене имале су окрвављене кошуље, па изгледа да су оне биле силоване пре него су биле убијене. Поред ове групе, са стране, лежала су три мушка леша, који су били убијени бајонетима у главу, врат и прса.

НЕКОЛИКО СВЕДОЧАНСТАВА ГРАЂАНА

Исказ Драге Петронијевић из Шапца, старе тридесет две године, потврђен серијом сведочанстава других жена из истога места.

30. јула (по старом) дошла су у њену кућу три војника и питали: „Где је твој муж?“ То је било око два часа по подне и нико више није долазио до поноћи. У то време она је била са још две жене. Један капетан дође са два човека и затражи од ње бомбе и пушке. Он јој каже да они нису рђави људи: „Ми Маџари нисмо рђави људи али метите белу заставу на вашу кућу“. Сутрадан Драги дођоше четири мађарска војника који јој наредише да иде с њима. Двије жене са децом које су имале аустријске пасоше, биле су пуштене на слободу. Драгу одведу у хотел „Европу“ који је већ пун жена. Пет дана остану оне затворене не добијајући ништа друго, сем мало хљеба и воде. Прва ноћ пролази без инцидента. Друге ноћи одводе их каплари и наредници у собу побочну и питају их: „Где су ваши људи, где су позиције, где су трупе?“ Кад су жене одговориле да оне не знају, они су их тукли штаповима (Драга Петронијевић није се могла опоравити од добивених батина ни после два месеца).

Побијени српски цивили

Побијени српски цивили

Следећих ноћи војници су улазили у салу где су спавале жене и подизали су девојке по двојица, један за ноге, други за главу. Ако би оне викале, они су им метали мараме на уста. Ово се дешавало често. Из хотела „Европе“ жене су одвођене у хотел „Касину“, а одатле у цркву где је већ било доста света. Кад је црква бомбардована од стране Срба који се навраћаху, наређено је несрећницима да вичу: „Живела Маџарска!“ Официри силоваху девојке позади олтара. Док се бомбардовање настављало, Аустријанци су поставили сироте жене на улице, очевидно у намери да буду убијене српским гранатама. Напослетку су их затворили у штале жандармеријске одакле су биле ослобођене од Срба. Аустријанци су имали намеру да их поведу у Аустрију, али је српски топ порушио мост и сутрадан беше за то доцкан – Срби беху тамо! Неколико девојака биле су одведене ноћу код официра и сутрадан су се вратиле богато одевене хаљинама из опљачканих кућа. Драга даје низ имена силованих девојака, међу којима се налазило и једно дете од четрнаест година.

Милена Стојић, шеснаест година, и Вера Стојић, четрнаест година биле су узете од стране Аустријанаца са много других жена. Оне мисле да их је било око две хиљаде. Један део ових заробљеница био је затворен а други одведен са трупама. Две девојчице се налажаху са њиховом бабом, Јевросимом Стојић, старом шездесет и пет година, у другој групи. Оне су марширале пред војницима од 1 1/2 до седам часова увече. С времена на време, трупа је пуцала и, према наредби датој мађарски, жене су морале легати. Жена апотекара Гашића преводила је наредбе. Међу овим женама било је две — три које су имале порођај два дана пре тога.

Савко Бошковић из Рибара, шездесет и пет година, има две ране у прса и три на десној нози, ране које сам испитао и које су причињене бајонетом. Кад су Аустријанци дошли, позвали су га и одвели у његово двориште где су била још двојица људи: Живан и Остоја Малетић (педесет пет, и шездесет пет година). Војници убише двојицу Малетића бајонетима и ранише Бошковића, који паде као мртав. Само је лукавство коме он дугује живот. Свуда по селу било је мртвих. Војници који су вршили масакр не разумеваху српски. Доцније прође друга трупа, изгледа састављена од Чеха, која није чинила никакво зло. Никада Аустро-Мађари нису хтели пити воду док се не проба.

Љубомир Тарлановић, осамнаест година, био је рањен бајонетом у леђа и са десне стране. Ране сам видео. Пошто је био рањен, он успе да побегае у кукурузно поље где су за њим безуспешно пуцали. Његов брат Михаило, стар шеснаест година, био је, у време доласка војника, на улици. Један војник га је одмах ранио бајонетом. Михаило паде и војници раздражени избодоше га на петнаест места. Стеванија Бошковић, четрдесет година, видела је овај призор и потврђује казивање Љубомирово. Два сина рођака Тарлановићевог били су такође убијени.

Милан Деспотовић, стар шездесет и пет година, из Доњег Добрића, изјављује да је он био са три старца од преко шездесет година и једним дечком од тринаест година. Аустријски војници су их везали заједно и одвели у село Шор. Тамо су их војници поставили поред једне куће и тако их везали да се нису могли маћи. Кућа је потпаљена али, чудом, пламен није допро до жртви.

Одвели су их потом у Лозницу, али на путу пукне неколико пушака и војници побегну у кукурузе. Они се врате и убију Деспотовићеве другове бајонетима. Он, сам, успе да побегне. У Шору где су их хтели пећи, молили су своје џелате да одмах сврше са њима, али су им они одговорили да хоће прво да их муче.

Вешање заробљених српских војника трећег позива

Вешање заробљених српских војника трећег позива

Цветко Бајић, четрдесет година, из Доњег Добрића, казује да је у његовом селу убијено шеснаест лица. А Живку Спасојевићу, шездесет година, су војници одсекли нос и уши, па су га потом убили. Савко Живановић је имао исту судбину, исто тако Иван Алимпић, стар шездесет седам година. Павлу Ковачевићу прво је било лице потпуно исечено, па је потом убијен. Бошко Ковачевић, педесет шест година, имао је обе одсечене руке и избијене зубе. Жена, Крсманија Васелић, шездесет две године, чији је син био убијен, молила је плачући војнике да јој га поштеде она је ипак наишла на бајонет и ја сам констатовао ране на нози и на руци. Осам лица је одведено, чија се судба не зна. Сви ови масакри извршени су првог августа изјутра. Војници који су вршили масакре нису говорили српски.

Персида Симовић, двадесет седам година, механџика из Крупња. Неки аустријски штаб са генералом и мајором или пуковником био се инсталирао у њеној механи. Од ње су тражили да одмах преда „те бомбе“ говорећи јој: „Код вас, у Србији, чак и жене имају бомбе, дајте нам те бомбе“. Један декар тражи од ње јаја за генерала. Она није имала али нађе у вароши и преда лекару. Овај јој посаветује да лично преда генералу који говори српски. Персида мисли да има благодарити само том јајету што јој је кућа била поштеђена. Мајор или пуковник беше веома суров. Чим би војници довели сељака, он командоваше: „На орах!“ Она је видела тако обешених пред кућом двадесет сељака. Пре него што их обесе, војници су их бездушно тукли кундацима и претресали их. Обично лешеви нису скидани са ораха док не би била гробница готова; међутим, један од њих је остао обешен преко целог дана. Жртве су биле старци и младићи. Персида запита једнога од војника (Хрвати, Мађари и Немци) који је говорио српски, зашто тако чине. Одговорено јој: „Наређено нам је да тако чинимо“. Код ње су такође становала четири официра који су јој наредили да сашије мале кесе за новац, који је одузет од обешених и заробљених, као и за новац који је добивен пљачком вароши. Кад их је запитала зашто узимају и новац, официри су јој одговорили да рат кошта много и да овим новцем треба помоћи њихову државу у подношењу тешкоћа новчаних! Шта више, официри су је слали да тражи вина које је она плаћала својим новцем. Они јој нису плаћали ништа, иако су појели и попили све намирнице.

Јаков Цветановић, сељак из Бањевца, био је одведен са својом децом 4. августа у Бјељину. Други сељаци, са њиховом децом, баш су такође одведени. Цветановић је био послат од стране Аустријанаца у Србију под условом, да се врати 16. августа и донесе извесна обавештења о положају српских трупа. Ако се не би вратио, његова деца ће бити побијена. Он се обратио српским властима и не зна шта је било са његовом децом.

Арчибалд Рајс
(Како су Аустро-Мађари ратовали у Србији. Са француског превео М. Крстић. — Одеса, 1916; стр. 18—48.)

 

1463 Прегледа Укупно 2 Прегледа Данас