Ђорђе Петровић, познатији под надимком Црни Ђорђе или Карађорђе, родоначелник је и оснивач династије Карађорђевића. Историчари нису успели да утврде кад је Ђорђе рођен, али су дошли до уверења да је угледао свет, највероватније, 14. новембра 1762. године у Вишевцу. Име светитеља чије је име понео наговештавало је да ће Ђорђев живот бити мученички. Мало поузданих података имамо о његовом животу пре Устанка, зато су многи догађаји преточени у легенду или су обавијени тамом. Његови родитељи били су Петар и Марица Живковић из Маслошева. Бројна породица Петровић живела је на танкој имовини, па се више пута пресељавала, а најдуже је боравила у Загорици. У Тополи се настанила после Кочине крајине. У јесен 1785. или у пролеће 1786. Ђорђе се оженио Јеленом Јовановић из Маслошева. Потом је, из више разлога, био принуђен да бежи с породицом у Срем, где су остали до краја последњег аустријско-турског рата. Бекство у Аустрију 1876, као и оно из 1813. године, два су најтежа тренутка у Карађорђевом животу. У Срему је остао две године, док се није прикључио аустријској војсци у рату против Турске (1788 – 1791). Као добровољац ратовао је у Михаљевићевом фрајкору, под командом Радича Петровића. Тешко је разлучити кад је Карађорђе у овом рату наступао као фрајкорац, а кад као хајдук. Аустрија га је обдарила медаљом за храброст и доделила подофицирски чин буљубаше. Основна одлика овог рата је масовно учешће Срба у њему. Искуство и поуке које су тада стекли били су им касније драгоцени. Карађорђе је обишао целу Србију, упознао многе људе у њој и у аустријској војсци и усавршио вештину ратовања.

Између Кочине крајине и Устанка Карађорђе се два пута одметао у хајдуке – пре доласка Хаџи Мустафа-паше за београдског везира и у време дахија. Хајдучку славу није брзо стекао, можда и зато што је био у четама славних харамбаша Лазе Добрића и Станоја Главаша. Сам је, потом, изборио положај харамбаше, окупивши дружину од „преко стотине“ хајдука. Успостављање самоуправе у Београдском пашалуку за везировања Хаџи Мустафа-паше допустило је Ђорђу да се мане хајдучије, да уреди своје имање у Тополи и повремено учествује у српским одредима против Пазван-оглуа (1796, 1798). У то доба он је стекао, за ондашње прилике, просечан иметак.

Дахијска страховлада (1801 – 1804) одвојила га је од ратарских и трговачких послова. Вратио се хајдучији, у којој је, после смрти Лазе Добрића (1803), био најпознатија личност уз Главаша. Учешће у фрајкору и хајдучији оставило је видан траг на његову личност. Круг пријатеља тада стечен чинио је његову ужу околину у Устанку. Мемоаристи казују да Црни Ђорђе, као хајдук и харамбаша, није био на терет народу, а служио му је као добра заштита.

Кад су дахије успоставиле контролу над селом, подигавши у њему хан и сместивши субашу с ханџијама као неограниченим представницима власти, турски зулум прешао је границу издрживости. Срби у Београдском пашалуку нашли су се у стању ропства и људског унижења и патње незапамћене од пада под Турке. Јаничарски зулум нагнао их је на окупљање ради очувања последњих моралних вредности и голог живота. Карађорђе је услед хајдуковања или убиства Турчина допао тамнице из које су га извукли откупом између Цвети и Ускрса 1803. Од тада до избијња Устанка он је ретко ноћи код куће, боравећи у манастирима и шумама.

Дугогодишње ропство и страдање, посебно у време страховладе дахија, улили су у крв Срба велики страх од турске силе и моћи. Кад се „од зулума поајдучи десетина народа“, започета је радња на дизању Устанка, у којој је запажену улогу имао Карађорђе. Он и поред тога није био најпознатија личност у Београдском пашалуку уочи избијања Револуције 1804. Тада није обављао ниједну самоуправну дужност, није био ни сеоски кнез, већ је познат као хајдучки харамбаша и буљубаша српске војске, и, што је посебно битно, био је један од ретких Срба који је смео дићи руку на Турчина. Убиством неколико муслимана постао је легендарна личност у очима шумадијске раје. Буна је припремана у Шумадији и Колубари. Организаторе су делимично подржавале спахије, јер су и њих угрожавали дахије и читлучење. Кад су сазнале за заверу, дахије су извршиле покољ најугледнијих Срба (тзв. „сеча кнезова“). Хајдучки опрезан, Карађорђе се извукао из напада Узун-Мемеда (5. фебруар 1804): „Тко ће љута змаја преварити / Тко ли њега спаваћива наћи“, певао је Вишњић. Сеча кнезова је изазвала забуну и пометњу. Први се тргао Црни Ђорђе, који је успео да окупи одважне сународнике на збору у Орашцу на Сретење, 2(14) фебруара 1804. Сабрани побуњеници из ужег дела Шумадије изабрали су Карађорђа Петровића за свог предводника, пошто су се претходно одрекли права на избор Станоје Главаш и Теодосије Марићевић. Карађорђев живот и ток Устанка у наредној деценији испреплетени су истом судбином. Бит те судбине чини идеја о престанку пасивног трпљења турских зулума и вођење активне борбе за слободу и људско достојанство.

У скоро десетогодишњој борби српских устаника против огромног Турског царства (1804-1813), Карађорђе је био прва личност. Његова делатност била је најзначајнија и најплодоноснија 1804, а сасвим другачија последње године Устанка. Првих устаничких дана, кад је била најпотребнија, запажена је његова „неуморима дејателност“. Осим што се одликовао у сакупљању, организовању и храбрењу посрнулих, он је заузео радикалан став према потурицама и колебљивцима. Угарак под њиховом стрејом, уз паљевину ханова, означио је почетак Српске револуције. „А когод од Срба с нама у слогу не крене, онакове силом терати, а противнике у таком случају као и Турке бити“, наређивао је вожд. Почетни успеси постигнути су захваљујући таквом држању и подршци коју је добио од хајдучких чета.

Устаници су се истовремено организовали и водили борбе с дахијама, који су имали ту предност што су били концентрисани у утврђеним градовима. Борбе с дахијама вођене су с променљивом срећом. Унутрашњост Пашалука била је брзо ослобођена, с већим местима као што су Рудник, Крагујевац, Пожаревац… Уз помоћ султановог миротворца Бећир-паше, устаници су погубили дахије (6. августа), али се мир више није могао успоставити. Неискреност устаника исказивана у оданости Порти, што се очито испољавало у време Бећир-пашине мисије, и нова узурпација власти од Гушанац Алије, која је трајала две и по године, довела је устанике у отворен сукоб с Портом. Више није успевала девиза устаника да се боре против султанових узурпатора, мада је Гушанац био опаснији противник од дахија.

Против устаника Турска је редовно слала своју војску под командом румелијског и босанског везира, којима су се стално придруживале одметничке видинске чете Пазван-оглуа и његовог наследника. Свим тим нападима устаници су успешно одолевали, са изузетком 1809. и 1813. године. Прву велику победу извојевали су устаници на Иванковцу августа 1805. над Хафис-пашом. Вожд је учествовао у завршним операцијама ове битке, у освајању Карановца и Смедерева. Те године биле су ослобођене све нахије Београдског пашалука, а већ наредне прешла је српска војска његове границе. Године 1806. вожд и устаници имали су највише успеха. Језгро будуће српске државе већ је било оформљено, а путеви његовог проширења ослобођењем српских области јасно су се оцртавали. Вожд је однео највећу победу над босанском војском на Мишару (13. август) , али није стигао да учествује у другој значајној бици на Делиграду, у којој је поражена румелијска војска. Он је командовао војском која је ослобађала Београд и Шабац (крај 1806. и почетак 1807). Падом Ужица (1807), турских упоришта, изузимајући Соко, више није било у Србији. Сан о слободи постао је стварност, а за то је био изузетно заслужан вожд Карађорђе.

Избором Карађорђа за вожда на Орашачком збору, Срби су извели први озбиљан корак у организацији државне управе. Падом наших земаља под Турке нестало је српске државности, владара и династија. Владарско достојанство, у било ком виду, могло се успоставити само васкрсом државе. Установа вожда и државна заједница изграђивани су упоредо. Државну заједницу устаника признала је Порта тзв. Ичковим миром, а Русија улазећи с њима у савез против Турске. Карађорђе је, после мањих недоумица и лутања, већ проширио и учврстио своју власт на целом ослобођеном простору. Звање вожда, непознато до тада у српској историји, није се ни одмах ни лако усталило. Карађорђеве титуле и потписи често су се мењали током устанка – предводитељ, командант и вожд, уз додавање епитета врховни. Ниједним правним актом није била одређена Карађорђева дужност. Колико се лутало види се по томе што је у јесен 1805. био проглашен и за председника Савета, поред Проте Матије. Уставним актом из 1808. године „Совјет народни, сви команданти, војводе, кнезови и сав народ признајемо Господара Карађорђа Петровића и његово законо потомство за првог и верховног сербског предводитеља“. Наследство, али у звању врховног вожда, признато му је и уставним актом из 1811. године. Он је тада поново проглашен за председника Савета, који је добио прерогативе владе, али се тога није дословно држао.

До тада су отпале титуле команданта и предводитеља, а задржало се само звање вожда. Карађорђе је с тим звањем вршио војну и цивилну власт, иако тај појам има искључиво милитаристичко значење. Он није хтео да прихвати звање кнеза на шта су га Руси често наговарали. Због ограниченог схватања владалачке власти, непрекидног ратовања и необављања ниједне самоуправне дужности у предустаничком периоду, Карађорђе, из засад непознатих разлога, није допустио да се над њим изврши чин миропомазања. Његово поимање владарске личности и дужности било је једноставно и неизграђено.

Поред вожда устаничка држава имала је оформљене врховне и локалне цивилне и војне органе власти. Непрекидно ратовање давало је предност војним властима, па се на основу тога стицао утисак да је устаничка држава била војно организована. Вожд, команданти и војводе чинили су врх војне хијерархије, док се испод њих налазила читава лествица нижих звања. Највише одлуке доносиле су се на скупштинама највиших војних и цивилних народних представника и Управног савета. Вожд је на њихов рад знатно утицао. Од краја 1805. године постепено је успостављено више судских инстанци, грађанских и црквених.

Током целог устанка Карађорђе је имао кад јачу кад слабију опозицију. Она се трудила да његову власт ограничи и сведе на простор Шумадије. Њено језгро чинили су команданти, војводе и знатнији кнезови из западне и источне Србије и појединци из Шумадије. У два маха вожд је ломио опозицију, и то успешно. Ненадовићи су били потчињени до Мишарске битке, а Миленко Стојковић и Петар Добрњац су протерани 1811. У међувремену је руски дипломатски представник Родофиникин контролисао и усмеравао његов рад (1807-1809). Уставном реформом из 1811. године вожд је осигурао за себе неограничену власт. Партикуларизам војвода био је сузбијен, а Карађорђе се учврстио као вођа устаника и државе. Он је имао исправније схватање о држави, посебно о јединству њене власти, од опозиционих команданата и војвода.
Руски утицај на устанике, самим тим и на вожда, појачао се у време заједничког ратовања против Турске (1807-1812). Уз руску помоћ сасвим је ослобођена источна Србија, а на Штубику и Малајници (1807) разбили су турску војску Карађорђе, Стојковић и Исајев. Слобозијско примирје омогућило је устаницима да проведу у релативном миру 1808. Рат се обновио 1809. године с већом жестином. Карађорђе је успешно продро у област старе Рашке где је нанео више пораза турској војсци (Сјеница, Суводол…) и успоставио непосредну везу с Црногорцима. Ова добро смишљена и вешто изведена офанзива на томе се завршила, јер је вожд био принуђен да се врати на Мораву, после пораза устаника на Каменици. Његова несумњива војничка даровитост и одважност спасле су тада Србију од веће катастрофе. Следеће две године настављено је ратовање заједно с Русима у Тимочкој крајини и код Видина. Вожд је још једном морао да дочека босанску војску и порази је до ногу у великој бици код Лознице (1810).

Букурешки мир (1812) давао је Србима извесну аутономију, коју они нису хтели да прихвате јер се није уклапала у њихове напоре да створе независну државу, што је био устанички основни циљ. Одбацивање мира, лоше вођење преговора с Турцима, неприхватање Карађорђевог плана за одбрану, недовољна мотивисаност, недостатак борбеног морала, слабо организовање одбране, вождово клонуће и велика исцрпеност дугогодишњим ратовањем ослабили су устаничке снаге. Несразмерно бројнија, боље наоружана и свежа турска војска угушила је први устанак (1813). Почетком октобра вожд је пребегао у Аустрију изневеривши сопствену и општеустаничку мисао да ће пре погинути него допустити поновно завођење ропства. Између царства небеског и аустријског, он је, додуше под притиском одабрао друго. На реци Сави решавали се у два тренутка судбина Србије и Срба. Карађорђе је прешао на другу страну реке и тога часа престао је да буде вођ Срба. Милош Обреновић, пак, дошао је до реке и на њеној обали донео одлуку да остане и тиме преузео улогу новог вожда.

Трагичне су последње године Карађорђева живота, од „плачевног позорја“ у Фенеку до одсецања главе у Радовањском лугу. То се јасно види по томе што је сузама често мио своје лице, лице горштака с дубоким браздама и борама, лице јунака каквог од Милоша Обилића није родила српска мајка.

У Аустрији је био интерниран у Петроварадину и Грацу. Руси су га одатле извукли са бројним устаницима преселили у Бесарабију: Живео је у Хотину с породицом, од руске помоћи. Кад је пропао његов покушај да убеди Александра И, 1816. да уђе у рат с Турском, он се приближио грчким хетеристима. У њихове револуционарне планове улетео је неопрезно и без тачних сазнања о стању у Србији. „То је угашени вулкан, спреман да букне сваког часа“, оценио је његово стање тих дана руски књижевник Свињин. Намеран да поново запали Балкан, прешао је у Србију, где је по наредби кнеза Милоша био убијен (25. јул 1817).

Појава вожда Карађорђевића означава епоху у историји српског народа, и то ону узвишену епоху када се део Срба пренуо из дубоког мртвила и ропства и пошао сопственим напорима да избори слободу и створи државу. Срби су најчешће делили своју прошлост на период до Косова и после њега. Уз тај изузетан догађај наше историје стала је равноправно и Српска револуција 1804. Камен на ком је подизана поставио је вожд Карађорђе.

Карађорђева је заслуга што су се Срби ослободили великог страха од Турака и што су потом Турци страховали од Срба. Раја се ослободила феудалних окова, али због непрекидног боравка на фронту није у правој мери осетила благодети слободе. Један правни акт из 1805. завршавао се ускликом – „И ово се зове српска слобода!“ Очи свих Срба биле су окренуте према Србији, а она не само да је будила наду, већ је започела рад на њиховом ослобођењу.

Карађорђе је особита појава у српском народу. Осим у исказивању јунаштва, био је у свему скроман. Новосадском магистрату писао је: „Помислите само на који начин храбри Сервијанци седе на Врачару, а ја сиромашак међу њима. – Ваш Петровић рођен Сервијанац. „Према страним лицима, дипломатима и државницима, испољавао је непотребну снисходљивост својствену нашем свету. У односима са страним државама није се најбоље сналазио, а није му ни било лако јер је целокупна српска радња била у Наполеоновој сенци.

На савременике су вождова личност и старост остављали различите утиске. Распон у процењивању његових година досезао је до две деценије. То је зависило од његовог расположења, а оно се кретало из једне у другу крајност, од депресије до спокојства, од патње до радости. Постале су чувене његова строгост и правдољубивост – оца Петра жртвовао је отечеству (1786), а брата Маринка (1807) правди. Показавши се трагично одважан према својима, он је живео и уверењу да такав може бити и према другима, као нпр. према кнезу Теодосију.

Облачио се и хранио једноставно, као већина Шумадинаца. Само је у пићу претеривао. Пропао је покушај Родофиникина да га одбије од ракије а приволи на чај. У време Устанка, када су његов живот и судбина Србије били исто, „небо му је било покривало, земља постеља, бисаге подглавље, а љубав к роду крепителни сан“. Изразито висок, снажна тела, мало повијен, тамне пути, бистрих очију, ћутљивих усана и танка гласа, део су физичких особина које су запазили савременици. Изузетно покретљив, он је пешке и на свом дорату крстарио Србијом, налазећи се увек на првом месту.

Карађорђе је био војсковођа без премца, ратовање је постајало његова страст. Неизграђену политичку доктрину пробијала је јака нит државотворца – васкрсника обновљене Србије. Као такав он је усмерио херојским путем ток српске историје. Иако је дражва Првог устанка пропала, остала је идеја васкрса државности, враћено је достојанство народу и „сладост слободе“, као залога за прегнуће поколењу Другог устанка. Стога се без претеривања може рећи да су била величанствена његова „дјејанија часна“.

2755 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас