(Шабац, 13.05.1851 — Београд, 7.01.1891)
Лаза Лазаревић, лекар и књижевник, рођен је у Шапцу 13. маја 1851. године. Отац Кузман је био из оближњег мачванског села Клења, из породице која је, крајем 18. века, доселила из Херцеговине, по чему су се презивали Ерцеговчевићи. Грана која је напустила село и дошла у Шабац прозваће се Лазаревићи, по Лазару, Кузмановом оцу.Заједно са млађим братом Михаилом, Кузман је дошао у Шабац још као дечак. Амбициозан и предузимљив, одважио се и на одлазак у престонички Београд где је, као шегрт и калфа, усавршавао кујунџијски занат. По повратку у Шабац, заједно са братом, у Јевремовој улици, отвара радњу мешовитом робом, у којој је сељак могао набавити све што му је било потребно — од соли и шећера, до топлог гуња.После више година напорног рада и штедње, Кузман је успео да купи пригодну кућу, да би се потом оженио Јелком, кујунџијском ћерком, која је рано остала без оца. У оваквој трговачко-занатској кући, чији су послови добро и равномерно напредовали, родио се Лаза, као треће од четворо деце Кузмана и Јелке, и једини син. Име је добио по деди, Кузмановом оцу. И сам наклоњен просвети и књизи, Кузман је био вољан да своју децу школује. Имао је у кући доста књига, од којих је неке добијао и као пренумерант. Са Вуком Караџићем је од старине био у неком кумству, па је овај у њихову кућу свраћао кад год би походио родни крај. На једном примерку Доситејевог Собранија, оставио је просторушну поруку свом сину: „Лазаре, читај ову књигу. Твој отац Кузман“.

У својим записима о Катанској буни, Шапчанин Јован Алавантић је оставио белешку и о Кузману: кад је Тома Вучић Перишић дошао у Шабац и почео хапсити и убијати побуњене противнике режима, Кузман Лазаревић је, пошто је уживао Вучићево поверење, спасавао своје суграђане, међу њима и оне са којима није био у пријатељским односима.

Нажалост, континуирани напредак ове породице изненада је прекинут, пошто је Кузман био слабог здравственог стања. Умро је од запаљења плућа, кад је Лаза имао само девет година и похађао четврти разред основне школе. Оставио је незбринуту породицу и једну велику парницу. Наиме, Кузман је почео градити кућу и кад је већ добро поодмакао са зидањем, сусед га је тужио суду сматрајући да се део куће налази на његовом земљишту. Старање о породици и пословима преузео је Кузманов млађи брат Михаило али, како једна несрећа никад не иде сама, после годину дана и он умире од „суве болести“. Радња је затворена, а суд доноси пресуду да се комшији, као накнада за узурпирано земљиште, исплати 800 дуката. Спор је, међутим, продужен и завршен много година касније, поравнањем, кад је Лаза већ постао лекар.

Све ове чињенице — рана смрт оца и стрица, незбринута мајка и сестре и несрећна парница, имале су великог утицаја на формирање Лазино, и као човека и као књижевника. Оне су одредиле његово детињство и младост и пресудно утицале на његова даља животна опредељења и схватања.

Основну школу Лаза је завршио у родном граду, 1861. године, а потом школовање наставио у Шабачкој гимназији која је тада имала само ниже разреде и коју је завршио 1865. године. Био је добар ђак. Већ у трећем разреду Гимназије, као тринаестогодишњак, заједно са другом Љубом Поповићем Ковачевићем, почео је писати песме и бележити народне поскочице и умотворине, можда и под Вуковим утицајем, али од тога ништа није сачувано.

Мада је увек био нежног здравља, безбрижне летње распусте, у игри и доколици, проводио је код родбине у Мачви и Поцерини, упијајући већ тада идиличне слике сеоског живота.

Од јесени 1865. године, више гимназијско школовање наставио је у Београду. Растанак са домом и породицом тешко му је пао. На срећу, његова сестра Милка се, наредне године, удала за Милорада Поповића Шапчанина, државног чиновника у Београду и књижевника, што је Лази знатно олакшало даље школовање и студије на Великој школи. Одмах је прешао у стан код зета и сестре, где је на располагању имао велику библиотеку и где је могао слушати разговоре високих београдских интелектуалаца, Шапчанинових пријатеља, пре свих Јована Ђорђевића и Јована Бошковића.

Вишу гимназију Лаза је, са врло добрим успехом, завршио 1867. године и одмах се уписао на студије права на Великој школи. Како су се обе ове установе, и Гимназија и Универзитет, налазиле у Капетан-Мишином здању, заправо је само прешао из једног крила зграде у друго. Права је уписао силом прилика, јер медицинског одсека на Великој школи тада још није било.

Мада и сам млад, само девет година старији од Лазе, Шапчанин је већ тада био сређен чиновник Министарства просвете и песник и приповедач од имена и угледа. Данас је углавном неспоран одређени утицај који је Шапчанин имао на Лазу, посебно у домену развијања љубави према књизи и лепој књижевности.

Студије на Великој школи поклапају се са временом када идеје Светозара Марковића постају предмет интересовања омладине. Крајем 1867. године високошколци су основали нову дружину Побратимство, у којој је Лаза изабран за писара. И данас су сачувани записници писани његовом руком из којих, поред препознатљивог стила, провејава и склоност ка шали и хумору. Познати чивијашки дух је у Лази имао знаменитог представника. Хумор и досетљивост биле су основне црте његовог карактера, све до смрти, али су посебно долазиле до изражаја у релативно безбрижним студентским данима. Како су природне науке тада биле актуелне, на недељним састанцима Побратимства и Лаза се исказао прво у тој области: саопштио је прво свој превод немачког чланка Историја домаћих животиња, рађеног по Дарвину, а доцније се јавио преводом са руског Фарадејеве Историје једне свеће. Истовремено, он преводи руске реалисте: делове романа Шта да се ради Чернишевског и Гогољеву приповетку Ђаволска посла, а затим и делове романа Писемског Женидба и удадба из љубави.

Ни трећи талас актуелности тога времена — сакупљање народног блага, није га мимоишао. Настављајући заправо свој гимназијски рад, 1868. године, у Вили Стојана Новаковића, он даје опис двеју народних игара, показујући истовремено да савршено влада Вуковим језиком и правописом, али исказујући и своју склоност ка искричавом хумору.

Као великошколац, био је и сведок и актер поларизације и расцепа Уједињене омладине српске на традиционалне либерале и присталице Светозара Марковића. Лаза се приклонио првима, напустио своја социјалистичка уверења и до краја живота се развијао у духу европеизираног српског традиционализма. Каснија напредна критика, посебно Скерлић и Ђ. Јовановић, то му никад нису могли опростити.

У јануару 1871. године, кадаје био на четвртој години права, Лази се указала прилика да студира медицину у иностранству, као државни питомац. Међутим, тада се десила побуна великошколаца против намесничке владе, која је самовољно и мимо уобичајене процедуре, поставила једног професора Велике школе. Мада му је медицина била животна жеља, Лаза није желео да разбија демонстрације својих другова, него се са њима солидарисао, али је због тога изгубио „благодејање“ (стипендију). У току лета исте године, завршио је студије права и добио место практиканта у Министарству просвете. Ипак, љубав ка медицини није га напуштала. Заузимањем свог угледног земљака Стојана Новаковића, 15. јануара 1872. године, Лазаревић је поново постао државни стипендиста за студије медицине у Берлину.

У пруској престоници највише се дружио са српским стипендистима и својим побратимима — Костом Христићем и Миланом Радовановићем, а затим и са једним Русом – Сергејом Тумановим. За Немце није марио. Од скромне стипендије, која не досеже ни за насушне потребе, морао је куповати књиге и медицинске справе и направе — микроскоп, људски скелет и сл. Станује прво по хотелима, затим у приватним становима, да би се, од октобра 1873, скрасио у пансиону Паулине Гутјар. У здравственом погледу Берлин му је одговарао и напуштао га је само лети. Распусте проводи у планинским крајевима Саксоније, на Лаби и балтичком приморју. Због скупог пута кући, у Србију није могао ићи.

Заједно са пријатељима, у складу са својим годинама, води „чапкунски живот“. Пева девојкама подпрозорске серенаде, а кад остане без новца, спреман је да заложи сат, виолину, кишобран. Често се и задужује, али распевана младост лакше подноси хроничну оскудицу. Да би побољшао материјалне прилике, шаље у Београд своје преводе, а помаже и самом Стојану Новаковићу преводећи део Шерове Историје светске књижевности. Младост је за све имала времена: за учење, забаву, рад и љубав. У пансиону Паулине Гутјар Лаза је упознао њену ћерку Ану, студенткињу певања. Била је годину дана млађа од њега, умиљата, дугих увојака и нежних руку, умна, обдарена прелепим гласом. Брзо је дошло до узајамне наклоности. Међутим, због традиционализма и патријархалних схватања, веза није срећно окончана, али је Лаза Анину фотографију са назнаком „Берлин 1873—1876“, чувао до краја живота. Њихова несрећна љубав наставила је да живи у Лазиној гласовитој приповеци Швабица.

Лепа Швабица је била узроком још једне животне епизоде из Лазиних студентских дана у Берлину. Лазин сестрић Благоје Недић тврди да је Лаза, по окончању романсе са Аном Гутјар, био изазван на двобој од стране њеног брата. Побратиму Кости Христићу, који се тада налазио у Паризу, Лаза је написао писмо у коме, будући „да није био добар нишанџија“, наговештава свој неславни крај. Христић је одмах обавестио берлинску полицију и на тај начин осујетио већ заказани двобој, али је овај гест Лаза схватио као подлост и издају и одмах раскинуо десетогодишње пријатељство. Неколико наредних година побратими нису ни речи проговорили.

У јуну 1876. године, уочи последњих испита, Лаза је прекинуо студије због учешћа у Српско-турском рату. Као лекарски помоћник, служио је прво у Дринској, а потом у Тимочкој дивизији, ни мало не штедећи себе. Његов пожртвовани рад у шабачкој пољској болници изазвао је дивљење једног страног медицинског стручњака. У Берлин се вратио у августу 1878, да би, већ у фебруару наредне године, одбранио докторску тезу са темом Експериментални прилози о дејству живе. Дисертација о утицају живе на организам била је толико запажена у научним круговима да је, убрзо по одбрани, као озбиљан научни рад, била приказана у једном стручном немачком часопису.

Период од 1879. до 1891. године, дакле – једанаест и по година, представља време Лазиног многостуког ангажовања и међусобног преплитања медицине и књижевности. По доласку у Београд, постављен је за физикуса Округа београдског. При реформи санитетске службе 1881. године, унапређен је у примаријуса Опште државне болнице у Београду, чије је унутрашње одељење преуредио, додавши му лабораторију и постављајући темеље клиничке службе. Исте године Лаза се оженио, и то Полексијом, сестром свог доброг пријатеља Косте Христића, са којом ће имати четворо деце; нажалост, двоје је умрло већ у првим годинама, што је Лаза веома тешко поднео. Истовремено, био је позоришни лекар и члан Позоришног одбора, а затим годинама добровољни бесплатни лекар за ученике Београдске трговачке омладине и питомце Женског друштва. Вредно је радио и у медицинској науци, написавши читав низ чланака и извештаја у Српском архиву за целокупно лекарство, али и у неким другим часописима, нарочито о ишијасу и периодичној неуралгији.

За време Српско-бугарског рата био је мобилисан и постављен за помоћника начелника Санитета Врховне команде др Владана Ћорђевића. Поред редовне дужности, у Нишу је уредио највећу резервну војну болницу и у њој обављао дужност и лекара и управника. Године 1888, добио је чин резервног санитетског мајора.

Међу пацијентима је био веома цењен и тражен, па је зато имао веома разгранату приватну праксу у часовима који су му преостајали за одмор. Као велики хуманиста знао је, скромно и без накнаде, да помогне сваком сиромаху.

Дописни члан Српске академије наука Лазаревић је постао 1888. године, кад је именован и за активног санитетског пуковника и личног лекара Краља Милана. У његовим грудима, још у младости се залегла клица „суве болести“, па је ово прекоредно унапређење имало за циљ да се поштеди прекомерног рада и да му се ода признање за књижевно стваралаштво. Као лекар, био је свестан своје болести и њених последица и тражио је лека у бањама и климатским лечилиштима у земљи и иностранству (Рогошка Слатина, Аранђеловац, Врњачка Бања, Гмунден, Глајхенберг), али лека није било.

Почео је да пише релативно касно, почев од 1878. године, кад је већ био формиран човек. Написао је девет приповедака, од којих је осам објављено за живота, и са њима се сврстао међу најзначајније прозне писце српске књижевности.

Сагоревајући од рада и болести, Лазаревић је у два наврата стизао да се бави књижевношћу: у периоду од 1878. до 1882. године, када је написао и објавио приповетке Први пут с оцем на јутрење, Школска икона, У добри час хајдуци, На бунару, Вертер и Све ће то народ позлатити; и други пут, пред смрт, када се јавио са приповеткама Ветар и Он зна све.

Приповетка Швабица објављена је тек после Лазине смрти, као и седам недовршених прича: На село, Тешан, Секција, Вучко, Баба Вујка, Стојан и Илинка и Побратими.

Интересантне су неке појединости у вези са рукописом приповетке Швабица, коју је Лазаревић писао 1876. године. Благоје Недић и Милорад Поповић Шапчанин тврде да је Лаза, пошто је испросио Полексију, желео да спали рукопис ове приповетке, али јој је судбина наменила другачији след ствари. У жељи да га на миру прочита, мајка Јелка га је узела са Лазиног стола, али га је потом негде затурила. Нашли су га неколико година касније, запалог у прегради једног ормана.
Рукопису Швабица Лаза се вратио две године пред смрт, у жељи да га доврши и преради нека поглавља, посебно XII писмо, у коме суптилно обрађује мотив раскида Мише Маричића и Ане. Ипак, болест је била јача.

Захваљујући артистичким језичким врлинама и префињеном стилу, Лазаревић је, одмах по објављивању првих приповедака добио назив Српски Тургењев.

Умро је у Београду, 7. јануара 1891. године.

1332 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас