Рођен је 1841. год. у Ковиљу, у Бачкој, у војничкој породици. Основну школу је учио у месту рођења, гимназију у Новом Саду, Панчеву и Будиму, а права и докторат права на Пештанском универзитету. Службовање је почео као гимназијски наставник у Новом Саду; затим постаје адвокат, велики бележник и председник суда. Све је то трајало око осам година, а потом се, све до смрти, искључиво бави књижевношћу, новинарством, политиком и јавним националним пословима. Двапут је допао затвора у Пешти: први пут због лажне доставе да је учествовао у убиству кнеза Михаила и други пут због борбеног и антиаустријског говора у Београду на свечаности приликом проглашења пунолетства кнеза Милана. Кад је ослобођен, у знак признања, био је изабран за посланика Угарског сабора, где је, као један од најбољих сарадника Светозара Милетића, живо и смело радио за српску ствар. Потом живи у Београду и уређује „Српску независност“, али под притиском реакционарне владе морао је да напусти Србију. На позив кнеза Николе одлази у Црну Гору и ту остаје око пет година, као уредник званичних црногорских новина и политички сарадник кнежев. Но и ту дође до сукоба, па се врати у Бачку. У Сомбору је провео остатак живота релативно мирно. Умро је 1910. год. у Бечу а сахрањен је на Великом Православном гробљу у Сомбору. Остаће запамћен као један од најзначајнијих књижевника српског романтизма.
Изабран је за члана Српског ученог друштва 27. фебруара 1883, а за редовног члана Српске краљевске академије 26. јануара 1909.

Лаза Костић, велики, по некима чак и наш највећи песник, није оставио ни мемоаре ни дневник. О себи и својим ставовима писао је само посредно, бавећи се неком другом темом, или описујући неку другу личност. Па ипак, о скривеним мислима и невидљивим осећањима овог песника романтизма зна се много више него о онима који су исписали странице и странице о себи јер – Лаза Костић је писао „Дневник снова”.  Њему је откривао доживљаје своје унутрашње, скривене, личности у којој је живела његова Ленка и у којој су настале све његове песме. Тако је, наравно ненамерно, свима који су истраживали посебност његове личности, оставио одгонетку о себи.

Међутим, могло је и да не буде тако, могло је да се деси да никад нико не сазна о Лазином „Дневнику снова”.
Годинама након смрти Лазе Костића, а умро је у Бечу 1910. године, његови необјављени рукописи били су код др Радивоја Симоновића, Лазиног пријатеља и лекара из Сомбора. Он је био једини који је имао тачан увид у садржај Лазине рукописне заоставштине, зато што попис никада није сачињен, и који је био у прилици да одлучује шта ће се сазнати о Лази и његовом делу, а шта – не.

Немојте га оцрнити

Двадесет година након песникове смрти, Радивој Симоновић је за сомборски „Глас народа” написао „Успомене на др Лазу Костића” и тек тада открио да је он записивао и поштовао снове, и да су снови били извор „Santa Maria della Salute”, његове најпознатије песме:
„Лаза је имао врло живу фантазију, па кад је у сну што снивао, то је било тако живо и јасно, да му је изгледало као неко привиђење. Често је у старости, кад се пробудио, записао датум и забележио привиђење.”
Мало даље, о песми „Santa Maria della Salute” написао је и ово:
„Што год је у тој песми речено, то му се све привиђало у сну ноћу. Кад се пробудио, забележио је то на француском, већином на папирићима и у једној књиги својој о Змају, на празним местима. Описује шта је у сну видио и говорио са привиђењем, па је онда на крају написао – На то се пробудим!”
Међутим, наставио је Симоновић, „пошто ситнице тих привиђења не спадају у књижевност, ја сам све те снохватице уништио, да не би когод још и о томе расправу писао”!
Неколико месеци пре него што ће умрети, Симоновић је одлучио да део рукописне заоставштине преда Милану Кашанину, историчару уметности и књижевности, и Младену Лесковцу, историчару књижевности. Испоставило се да су међу тим делима биле и белешке снова Лазе Костића. Међутим, ускоро након тог открића, установљено је да је то само део белешки, односно да је Симоновић неке ипак уништио као што је и написао.
Наиме, зна се за 32 сна Лазе Костића. Тридесет је превео с француског језика и објавио 1955. године Милан Кашанин, а пет година касније Младен Лесковац им је додао још два. Чак и да Симоновић није признао да је цензурисао Лазу Костића, јасно је да објављени снови нису и једини. Први, најраније записани сан, јесте онај од 11. октобра 1903. године. Уз годину 1903, Лаза Костић је римским цифрама написао број два. Ако је тиме хтео да означи да је то, на пример, друга свеска „Дневника”, где је прва? Тај први сачувани сан описан је без икаквог увода или белешке.   Зар то није знак да је Лаза чувао снове и пре 11. октобра 1903. године?  Ако јесте, где је тај уводни сан?
„Не треба се нипошто заваравати: Костићеве забелешке о сновиђењима нису ни приближно сачуване у потпуности”, упозорио је Младен Лесковац. „Ово мало што нам је преостало само су разбијени одломци, крхотине, како би рекао Лаза Костић, случајно заостале. Јер већину тих Костићевих бележака уништио је Радивој Симоновић, а ово што је остало само је ко зна који незнатан делић некадашње целине. Када сам старога Симоновића питао о томе, он ме је, већ тешко болестан али још с оним својим добрим осмејком, лукаво загледао преко наочара, и ћутао.” Нешто касније, Симоновић га је заветовао: „Немојте Лазу оцрнити, него Лазу обелите. Несрећнијег човека ја нисам срео у животу.”

На два колосека

Снови Лазе Костића су о његовој љубави према Ленки. Ленка Дунђерска била је лепа, плавих очију, висока и складна, знала је добро неколико језика, свирала је клавир, много је путовала, била је мезимица и понос богате и угледне породице, и изненада је умрла у двадесет петој години. У време кад је Лаза бележио своје снове, Ленка је већ осам година била мртва, а он исто толико година ожењен Јулијаном Јулчом Паланачком.

Ленка је за Лазу била слика идеалног женског бића, говорећи језиком дубинске психологије, била је његова Анима. Дубинска психологија полази од тога да се људска психа састоји од свесног и несвесног дела који чине целину, па је зато тако и анализира. Описујући снове Лазе Костића на тај начин, Иван Настовић, доктор психолошких наука, закључио је да је Ленка „поседовала таква својства личности без којих Анима Лазе Костића никада не би могла да буде покренута. Уосталом, било је толико жена које је Лаза Костић срео пре Ленке, а ниједна од њих није таквом снагом, дубином и квалитетом уоквирила његову Аниму, као што је то учинила Ленка Дунђерска.”
Лаза Костић је био свестан постојања тог идеалног женског бића у себи.  „Није песников идеал о жени у живом створу од мајке рођеном, већ у његовој души, у његовој замисли о најлепшој, најбољој жени или девојци.   Она је жива и пролазна, може је се човек сит нагледати и наљубити, може на њу огуглати. Али ова душевна самониклица остаје вечита”, написао је.  Ленка је очигледно била Лази Костићу исто што и Беатриче Дантеу и Лаура Петрарки.
Лаза је своје снове доживљавао као место Ленкиног новог живота, као место на коме су заједно. На јави је био свестан да су то ипак само – снови, а у сновима да у стварности Ленке више нема. „Знао сам, нажалост, и сувише добро, да то није Она”, написао је Лаза Костић коментаришући сан 11. октобра 1903. године, а у сну прихвата истину стварности. „Тај профил ме сећа Њеног и чини ме тужним јер знам да ње више нема”, помислио је у сну кад је видео профил Ленкиног брата.
Стварно и нестварно се смењују и у наредним сновима, као да је Лаза био разапет између јаве и сна. Иван Настовић каже да то доказује „да је Лаза Костић и на јави и у сну живео на два колосека: колосеку спољашње и унутрашње реалности. Више на овом другом.” Резултати те двојности су његове песме, поменимо само најочигледније: „Међу јавом и мед сном” и, опет, „Santa Maria della Salute”.

Тифус или туга?

Лаза Костић и Ленка Дунђерска први пут су се срели кад је она имала 21 а он 50 година. „Што се мојих година тиче, уверавао сам себе да ће моја љубав и њена лепота успети да ме подмладе”, гласи Лазина последња реченица из сна од 4. августа 1905. године, и јасно открива да му није било свеједно због велике старосне разлике између њих двоје. Ово није први пут да се у сновима помињу Лазине године.
Другог фебруара 1908. године Лаза у сну објашњава Ленки: „Разумеш ли сада зашто сам се оженио? Хтедох додати: Од превелике љубави, да ме се ослободиш, да би могла изабрати младог човека, способнијег да ти пружи овоземаљске радости.” Осим Лазиног комплекса година, и свести да због разлике у годинама не би могао да јој пружи сексуалну енергију која би јој била потребна, овај део сна открива и присуство снажног несвесног осећања кривице због Ленкиног загонетног краја.
Кад је Ленка изненада умрла, по Сомбору се говоркало да је можда није убила тифусна грозница, како је званично речено, већ туга због Лазине женидбе с Јулчом Паланачком – Лаза се оженио 10. септембра, а Ленка је умрла 8. новембра 1895. године. Лаза јој се у овом сну наглашено правда зашто се оженио другом, што значи да је несвесно веровао да је он крив за Ленкину смрт. О томе је у песми „Santa Maria della Salute” рекао јавно, свима: „Памет ме стегну, ја срце стисну, / утекох мудро од среће, луд / утекох од ње – а она свисну.” Колико се зна, још нико није свиснуо од тифусне грознице. У неким његовим сновима такође има назнака да је она можда извршила самоубиство.

 Поменути сан открива још један битан детаљ о личности Лазе Костића.  У сну је, осим Ленке и Лазе, присутна и његова жена Јулча, што открива важан састојак њиховог односа. Јулчу је Лаза у сну „сместио” да лежи на дивану окренута леђима зиду, и ништа не говори. На Ленкино питање шта да се ради с његовом женом, Лаза одговара да она неће бити проблем, развешће се. „Она је одвише добра да би ме хтела спречити да будем најсрећнији међу смртницима.” Чињеница да Јулча у Лазином сну не види већ само чује љубавну сцену између свог мужа и Ленке, као и Лазине речи о њој, доказују да је он био свестан бескрајне трпељивости Јулче Паланачке према њему у њиховом стварном животу.

Поглед који обећава

Да ли снови откривају да је Лаза био заљубљен у Ленку или ју је волео? Био је заљубљен. Није било времена да је заволи: иако су се знали четири године, њихови сусрети били су ретки да би он могао да је упозна. Он ју је идеализовао кад Ленке више није било, судећи барем по сачуваним сновима. Иван Настовић сматра да „иако је Лаза Костић био заљубљен у Ленку Дунђерску, треба рећи, психолошки гледано, да је он није волео пошто дубинска психологија прави битну разлику између та два стања: у неког бити заљубљен, што иде из несвесног дела личности кад неког идеализујемо, и некога волети, што потиче из свесног дела личности кад неког прихватамо онаквог какав јесте, без идеализације”.
Шта је Ленка осећала према Лази готово да није познато. Сан од првог јуна 1905. године открива да га је волела. „Гледала ме је погледом који ме је сећао онога који ми је, некад, одао Њену љубав и учинио ме најсрећнијим међу смртницима, да ме после изнури најсвирепијом љубавном дилемом. Али то сад није био поглед кришом, већ искоса, кад јој се чинило да сам забављен на другој страни. Онај поглед који ју је одао ухватио сам случајно, изненадним окретањем главе. Али овај сад, то је био поглед лицем у лице, изблиза, мада је сто био широк, поглед који је изазивао, обећавао, поглед све ватренији, који ми је откривао сва небеска уживања која ме чекају код Ње.” Оно што је свесни део његове личности хтео да превиди, несвесни није. Уосталом, несвесно зна више од свести, никада не лаже, и не прећуткује истину.
Чини се да су и Ленкини најближи знали њену тајну, и да су настојали да она нестане заједно с њом: ако је веровати „Сећању на др Лазу Костића” Радивоја Симоновића, он и Ленкин брат Гедеон постарали су се да ниједна разгледница, нити било какав материјалан траг о вези Ленке и Лазе не остане након њене смрти. Ленкина мајка била благонаклона је према њиховим осећањима, отац није.
У сну 23. маја 1905. године Лаза из разговара с Ленкином мајком сазнаје да њени хоће да је удају. „Нисам смео да кажем отворено да би то била моја смрт – јер ја сам ожењен – али сам ставио сву своју душу у своје очи да ме мати разуме колико ја Њу волим и да Она мене воли, тако да је најзад разумела и одговорила погледом да саучествује са мном.”

Заувек с њом

Сан од 8. јула 1904. године јасно говори да Ленку отац никад не би дао Лази. Да је другачије, Лаза би смео да му открије своја осећања: „Било је то уочи свадбе Њеног брата Гедеона. И Лаза (Ленкин отац) ми је дао неколико фишека златника. Мећући их у џеп, хтео сам му и рећи да има ћерку коју сам волео и коју непрестано волим вечном и бескрајном љубављу. Али нисам рекао ништа, и био сам врло жалостан.”
Судећи по овом сну, златници су све што Лаза може да добије од свог имењака, Ленкиног оца. У стварности, он је чак посредовао у повезивању Лазе и Јулче Паланачке, био му је и венчани кум не би ли сачувао кћерку од везе коју је сматрао неприличном. У последњем сну, 22. октобра 1909. године, Ленка се „тужи матери на препреке које се стављају Њеној вољи”, очигледно на свог оца. Како јој је било док је гледала свог оца како, као кум, венчава Лазу за другу?
За Лазу Ленка никада није била „сасвим мртва”, како је говорио у својим сновима. „Јест, Она долази да ме види у сну. Али кад ми се јави Она, то није сан као други. То баш Она буде ту. Она удеси сан, Она уђе у моју памет, моју душу, за минут један и изађе из ње са сном.” Она је за њега била бесмртна, и он је заувек с њом. Барем у сну.
Да ли је Симоновић хтео да сакрије само то, чињеницу да су снови за Лазу били друга стварност како га неко не би прогласио чудаком, или и неке друге ствари које откривају Лазини снови? То је, очигледно, још једно од многих питања у вези са животом великог Лазе Костића.

892 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас