Др Лазо М. Костић, статистичар, правник, историчар, публициста и професор Београдског универзитета. Рођен је 15. марта 1897. у бокељском селу Врановићи (Доњи Грбаљ), где му је службовао отац, поп Марко Костић, 13. по реду свештеник из те свештеничке куће, која је дала још и три монахиње. У оно доба свештеници нису били само богомољци и чувари вере прадедовске. Попови су били на челу популације у сваком погледу: у рату војсковоће, у миру саветници, у политици лидери и чувари националног идентитета, у просвети учитељи, у култури носиоци свих активности. У једној од кућа Костића у истоименом засеоку радила је најстарија народна школа на српском језику у Боки и Црној Гори (па и даље), основана 1776. Више од једног века држали су је и у њој били учитељи свештеници из куће Костића, која је изнедрила и Лаза Марковог.

Његова мајка Даринка била је кћерка капетана Сава Петковића, поморског капетана дуге пловидбе, познатијег у Јужној Америци него у нашој земљи. Даринка је рођена на броду свога оца и до седме године је пловила са оцем и мајком широм света. Још у детињству је научила неколико страних језика. Помагала је мајци у подизању млађе браће, која су се такође рађала на броду. По удаји, као попадија, била је главна саветодавка женама, проводаџија и бабица. Родила је шесторо деце: два сина и четири кћери. У то време је њен отац био заповедник на неколико бродова црногорског књаза Николе. Јахту „Сан Мишел“ за књаза Николу преузео је у француској луци Нантес капетан Саво лично од бившег власника, романописца и визионара Жила Верна, и са њом уз много невоља допловио до Боке. На њој се завијорила прва српска застава на мору после пропасти средњовековног српског царства, па је и због тога било неприлика.
Након смрти Лазовог деде, протојереја Лазара Ђуровог, поп Марко је примио очеву парохију (Кртољску), па је Лазо завршио основну школу у Кртолима. Класичну гимназију је, због разних невоља и ратних прилика, похађао у Котору и Задру, приватно полагао испите на Цетињу и у Сарајеву, а матурирао у Сремским Карловцима. У међувремену, када је почео рат, од аустроугарских власти је био мобилисан и као гимназијалац упућен у Школу резервних официра у Сарајеву.

Октобра 1918. је дошао у Боку на краће одсуство, али се није враћао у јединицу по ратном распореду. Дезертирао је, крио се по Луштичким шумама и формирао наоружану одметничку „Српску гарду“.
Мењање разних школа и приватно учење и полагање испита имало је и добрих страна. Више је научио тако него што се научи током редовног школовања. По очевој жељи, у марту 1919. примљен је на Богословски факултет, али чим је чуо да је у Беогарду отворен Правни факултет, прешао је на тај факултет још у току школске 1919/20. и завршио га са високим оценама за мање од две године. Већ 1921. је задовољио строге критерије и постављен је за секретара Државне статистике Краљевине СХС. То му је било судбоносно да се почне бавити демографским односима, па је уз рад ванредно завршио и Економско-социолошке студије, на чему је и докторирао августа 1923. у Франкфурту на Мајни.

Дакле, за свега 4 године завршио је два разнородна факултета и докторирао, од чега је пола времена истовремено радио у државној служби на сложеним пословима, без одговарајућих стручних помоћника. Био је први високи стручњак економско-статистичких наука у Краљевини Југославији и први је увео економску статистику на факултете и у привредну праксу.
Упоредо са компликованим статистичким истраживањима и сређивањима обиља података (тада још није било електронских рачунара), бавио се и правним наукама. Постепено је обрадио цјелокупно административно право (три књиге великог формата са преко 1.200 страна), прво и једино у Краљевини Југославији, ако се не рачунају два недовршена покушаја. То су били и једини уџбеници из те области. Написао је и уџбеник Уставног права, такође први и једини у Југославији.
Упоредо са пословима у Београду је од 1926. био ванредни професор Јавног права и на Правном факутету у Суботици. Није имао на располагању ни службено ни приватно возило. Два пута седмично је путовао у Суботицу парном железницом.
Исте године је изабран и за ванредног професора Економске политике и Статистике на Правном факултету Љубљанског универзитета. И тамо је био професор-путник. Да не би губио време, ноћу је путовао, а дању радио. Имао је и других понуда, али их је морао одбити. Тада још није имао ни 30 година.
Комесаријат је чинило 5 личности из уже Србије, 2 Црногорца, по један Херцеговац, Личанин и Бокељ (Лазо Костић). Тада се није могло знати да ли ће букнути устанак, ни што смјерају Нијемци, а био је на снази њемачко-совјетски пакт. Чим је тај пакт раскинут, подео је неопозиву оставку. Колико је Комесаријат ублажио муке народу и колико је учинио за спас избеглица из Словеније, Босне и Хрватске, које су похрлиле да потраже спас у Србији, тек би требало објективно утврдити и обелоданити.
Након овога повукао се, али није имао мира. Ево његових речи: За све време рата је тражено од мене или да нешто напишем или да одржим неки говор. Бар сто пута је то тражено од мене. И сто пута сам одбио са истим образложењем… И тако све време рата ни слова публиковао нисам, ни реч јавно проговорио нисам (док нисам 1944. пошао у шуму). Ни многи други нису писали ни говорили, али нико то од њих није ни тражио.
Милан Недић није имао никакву улогу у стварању Комесаријата, а од када је формирао своју владу, у више махова је нудио му разне функције: министарство, саветништво, председништво Државног савета итд. Све је то одлучно одбијао. Од Недића ближи му је био Дража Михајловић, али је одбио и његову понуду 1942. да му се придружи ради израде пројекта новог Устава послератне југословенске владе. Тек кад су му пријатељи сигнализирали да му Гестапо припрема хапшење, побегао је у шуму, али не да се оружјем бори него да се склони. У Швајцарску је стигао 1. маја 1945, што значи пре завршетка рата, и издржао вишегодишње тешке избегличке муке.
Државни суд ФНРЈ није имао елемената да га проглашава кривим, па му је његов колега и предратни пријатељ др Милан Бартош неколико пута нудио добар положај ако се врати у земљу. Ипак су га оптужили, али то су урадиле његове друге бивше колеге. „Суд части Економско-комерцијалне високе школе“, оптужницом бр. 150, од 26. марта 1945. отужио га је због дела културне, административне, привредне и политичке сарадње са непријатељм и његовим домаћим помагачем. Оптужница га је теретила и за намеру да ликвидира ову високу школу (у чијем је оснивању учествовао).

Расправљало се без присуства оптуженог, без браниоца по службеној дужности, па чак и без тужиоца. Закључак је био да се оптужница бр. 150. преда Међународном суду за ратне злочине. Од тога, нравно, није ништа било, јер није било никаквих доказа. Ипак је на предлог ове високе школе Лазо и формално 28. јуна 1945. отпуштен их државне службе. Остала је црна мрља на светлом лику честитог њега и његове угледне породице.
Тешко је преболео и на овај начин нанесене боли, утолико пре што су сви клеветници, „тужиоци“ и „судије“ били високошколовани Срби. Ипак га то није поколебало да читав остатак живота, од преко три деценије проведене у егзилу, посвети научној одбрани Српства.

Шта је све радио за Српство, то је предуга прича за ову прилику, јер би требало барем побројати објављених 80 књига (без 18 предратних) и преко 2.000 студија и полемика у разним публикацијама. Овде ћемо поменути само нека међународна признања.
Почетком 1945. изабран је за редовног члана Њемачког статистичког удружења у Минхену. До тада, он је био једини експерт у том удружењу из јужнословенских земаља и један од свега десет странаца у том удружењу.
Почетком 1955. изабран је за редовног члана Америчког статистичког удружења „American Statistical Association“ у Вашингтону (6. Д.С. 1108-16. Стреет ХБ) као једини из јужнословенских земаља.
Од 1960. био је редовни члан Економског института Универзитета у Чикагу „The Econometric Society He Univesitum“ (Чикаго 37 III).
Године 1964. када још није била објављена ни трећина његових дела, основан је Српски народни универзитет „Др Лазо М. Костић“, чиме је он још за живота био посебно почашћен (1022. Wест Неисхнел, Авени Милвоки). Две године касније почео је излазити лист „Српство“, као орган СНУ „Др Лазо М. Костић“, у коме је уступан значајан простор Лазу и онима који су писали о њему и његовом делу.
Њему није било места у поратним енциклопедијама, како загребачког тако и београдског издања. А те енциклопедије су надграђиване на предратно „Свезнање“, које је максимално експлоатисано, а да аутори „Свезнања“, међу којима је и он, нису ни поменути. Чак ни велика и најновија „Историја српског народа“ у 6 књига са 10 томова (1994.) не помиње ни Лаза ни њгова дела.
Умро је 17. јануара 1979. у самоћи, у туђој земљи, у којој је и сахрањен у католичком гробљу. Том великом и бескомпромисном борцу за Српство, српску ћирилицу и православље, на надгробној плочи, уз изразито католички тип крста, стоји латинични текст: Проф. др. јур. Лазар М. Костић 1897-1979.

1059 Прегледа Укупно 2 Прегледа Данас