Шта повезује Гучу, Барселону, Албанију, ПСВ Ајндховен, Кувајт, Јувентус, Нови Зеланд, Звезду  … ? Један човек – Љубиша Броћић, познат и као “Броћа”, “Чика Броћа” и “Броћко”.

ljubisa-brocicИз родне Гуче као млад упутио се у Београд где је одиграо више од 200 утакмица за предратни фудбалски клуб Југославију. По два пута је наступио за Б репрезентацију и селекцију Београда, али ће остати упамћен као фудбалски визионар, тренер који је увео интервални тренинг (тип тренинга у којем се измењује период интензивне активности с периодом активног опоравка) и први почео са стварањем тзв. “универзалних” играча. По његовом наговору, дефанзивац Црвене звезде и репрезентације Бранко Станковић променио је игру и 50-их година израстао у авангардног бека, јер није обављао само одбрамбене задатаке, као што се тада очекивало од играча на тој позицији, већ се често по бочној позицији прикључивао нападу свог тима.

Током турнеје југословенског државног тима по Јужној Америци 1954. године, партијске структуре и строго контролисани медији оптужили су га да се пред меч са селекцијом Бразила тајно састао са представницима четничке емиграције. Броћић је проглашен непријатељем народне власти, због чега је био принуђен на изгнанство и зарађивање фудбалског хлеба у иностранству.

Тренерски деби имао је 1946. године на челу селекције Албаније, која је под његовим вођством начинила сензацију и у конкуренцији фаворизоване Југославије, Бугарске и Румуније први и једини пут освојила Балкански шампионат.

О том искуству, Броћић је причао:

– Албанци су се обратили нашој земљи за спортску помоћ. Ми смо њих уопште много помогли после рата, у свим областима. Комитету за физичку културу дошао је захтев из Тиране да им је потребан један фудбалски тренер за репрезентацију, јер су те, 1946, биле Балканске игре. На државном институту за физичку културу донета је одлука да ја будем тај тренер. Друштвени задатак сам прихватио без поговора.

Три месеца сам радио на припремању албанске репрезентације. Они су били врло назадни у фудбалском смислу, а имали су неколико ванредно добрих играча, на челу са вођом напада Борићијем. Они су тада играли још онај систем из 1924. године – са два бека позади, остало куд који. Онда сам ја то све испремештао, испретурао тај њихов тим. Од Борићија, који је био центарфор – “сидраш”, створио сам савршеног организатора игре.

Затим су почеле те игре. Дошли наши играчи, први послератни мајстори – замало да их задеси несрећа. Албанија је повела са 2:0, али разиграше се после наши и Југославија однесе победу од 3:2. После су Албанци победили Румунију и Бугарску, Југославија је од Румуније изгубила …

И то кад су се борбени Албанци састали са Бугарима у борби за примат на Балкану никад нећу заборавити. Био је десни бек Диба, играч чудесне брзине, међутим на њега савети са клупе нису утицали. Зато сам дигао руке од тима, видео сам да се Бугари могу победити уколико се Диба буде убацивао на противникову половину терена, па сам отишао са клупе и све време утакмице стајао поред њега. Он напред, ја за њим. Публика се мало смејала, али заврши се утакмица, Диба најбољи.

Дотрчаше сви играчи, дигоше ме на рамена и – правац ка централној ложи. Играчи одоздо вичу да је ово титула за Енвера Хоџу (комунистички диктатор, владао Албанијом од краја Другог светског рата до 1985. године – оп.а.). Ја њихов језик нисам ни знао, него чујем од голмана који је био наш Црногорац пореклом, о чему се ради. Нисмо од навијача могли да приђемо близу Енверу, али он, онако насмејан, одмахује. Видим, поздравља и мене. Тапше ме онај народ, скандира “Југославија, Југославија”, ја пресрећан. Лепо су ме Албанци и испратили. После се погоршаше односи са њима, не знам шта је после било са тим играчима, а баш су имали услове да напредују, волели су фудбал – присећао се Броћа.

Секс – партијски непријатељ број 1

После тога је водио синдикалну репрезентацију Југославије, а 1950. године је био тренер најбоље селекције на Светском првенству у Рио де Жанеиру.

Броћић је већ тада, због свог бритког језика и својеглавости дошао у сукоб са политичким комесарима који су пратили наш национални тим у Бразилу.

– Три недеље раније смо отишли у Рио – присећао се Броћа. – Расположење међу нашим играчима је било беспрекорно. Ја сам са свима њима био добар друг. Рајко (Митић) и ја смо некако пред сам рат играли један против другог. Причамо тако на дугом путу и почну неки да говоре о сексу. Те, не знам, једва чекају да дођу у Рио, тамо су лепе Бразилке … Почнем ја мало-помало да размишљам о томе, као о проблему са којим ћемо се срести.

Седнемо доктор Аца Обрадовић, који је био масер, и ја, и после дужег разговора о том проблему, позовемо и др Михајла Андрејевића. Каже он да је лепо, одлично, што и о оваквим стварима водимо рачуна. Договоримо се да др Аца будно води бригу да се не “догоди” нека заразна болест, и да они играчи који баш буду имали потребу за сексом могу да испуне ту своју жељу, али три дана пред почетак Светског првенства потпуно се повлачимо у карантин, нема више никаквих марифетлука. Све се то др Андрејевићу посебно допало.

… Е, после, када смо изгубили од Бразила и када се, по правилу, тражио кривац, када је поведена читава мала истрага поводом тог проклетог секса, ни дан дањи не знам да ли је до њега дошло – кола се свалише на мене. Др Андрејка се правио да о томе појма није имао, др Аци свака част. Али, он није тада био моћан, па је морао да буде послушан. Андрејка се извуће и – крив Броћа! Микица Арсенијевић је то једва дочекао, поче невиђена хајка на мене.

Дође цела ствар до друга Вељка Зековића (народни херој, генерал ЈНА, истакнути “друштвено-политички” радник и члан Централног комитета Комунистичке партије Југославије – оп.а.). Ја се још, како ме природа створила, огласих пред другом Вељком како су извесне физиолошке потребе појединих играча у овом часу, али само у овом часу, важније од марксизма.

Ја сам тако мислио, али оде све до ђавола. У ствари, све је отишло до ђавола још раније, када смо се ми тамо срели са неким нашим емигрантима, па после када се Рајко (Митић) повредио излазећи на терен, опет само мене окривише … Освојићу после ја са Звездом и Маршалов куп и шампионат, али напади нису престајали –  говорио је Броћић

Броћић је у егзилу тренирао још пет репрезентација: Египат у сезони 1954/55 (освојио је прво место на Другим медитеранским играма у Барселони), Либан 1955/56, Нови Зеланд од 1962. до 1965. године, Кувајт од 1967. до 1972. (три пута прваци на шампионату држава Персијског залива) и Бахреин од 1975. до 1978. године (пласман у финале Президент купа у Сеулу, у финалу пораз од Бразила после продужетка).

Осим што је непосредно учествовао у оснивању спортског друштва “Црвена звезда”, Броћић је у два наврата био и у стручном штабу “црвено-белих”.

Као помоћник првог тренера Жарка Михајловића, Броћа је 1951. учествовао у освајању националног купа и прве Звездине шампионске титуле. Са Војводином се 1952. године пласирао у финале Купа Југославије (пораз од загребачког Динама 0:2), а са љубљанским Одредом је 1953. године обезбедио пласман у Прву савезну лигу. У Бејруту је 1955/56 тренирао Расинг.

Затим се Броћић враћа у Европу – тренер је ПСВ Ајндховена у сезони 1956/57, торинског Јувентуса 1958/59 (освојен шампионат Италије, генерација Ђампјера Бонипертија и Аргентинца Омара Сиворија), Барселоне 1960. године и Санта Круза са Тенерифа – 1961. године.

У Аустралији је 1966. и 1967. године тренирао Хелас из Мелбурна, екипу грчких исељеника, са којом је два пута тријумфовао у куп-такмичењу. Од 1973. до 1976. године са клупе води Ал-Наср из Саудијске Арабије и осваја две титуле у националном купу.

Извор

1357 Прегледа Укупно 2 Прегледа Данас